Piše: Mr Jadranka Selhanović

Osporavnju izgradnje Njegoševog mauzoleja na Lovćenu koje je,  šezdesetih godina prošlog vijeka, žustro  vodila  SPC, aktivno se priključila i tadašnja  Komisija za izradu perspektivnog razvoja muzeja na Cetinju.

Rukovođenje novoformiranom komisijom bilo je povjereno Lazaru Trifunoviću, poznatom srpskom istoričaru umjetnosti i likovnom kritičaru.  Sjedište komisije bilo je u Beogradu. Ova Komisija je na svom prvom zasijedanju 15.02. 1966. godine, donijela Zaključke u kojima se navodi da je „jednoglasno zaključeno  da se na Lovćenu ne podiže Njegošev mauzolej prema projektu Ivana Meštrovića“. Zaključke koji su proslijeđeni crnogorskom  Sekretarijatu za obrazovanje, kulturu i nauku, pratio je  i Izvještaj o sprovedenoj  anketi među istaknutim jugoslovenskim umjetnicima.

Tada se među anketiranima pominje i ime  čuvenog crnogorskog slikara  Petra Lubarde, koji se, navodno, izjasnio  protiv izgradnje mauzoleja.

Da se u to vrijeme nije prezalo od bilo kakvog činjenja da se ospori izgranja mauzoleja, upravo potvrđuje  jedno Lubardino pismo. O njegovom protivljenju podizanja mauzoleja na Lovćenu, kako je to konstatovano od strane Komisije, najbolje govori pismo, koje je Petar Lubarda 19. 07. 1966. godine, poslao svom kolegi, istaknutom crnogorskom slikaru, Acu Prijiću. Lubardino pismo Prijiću je dio bogatog porodičnog arhiva, čiju kopiju nam je ustupio Đuro-Beli Prijić, sin našeg poznatog slikara. Lubardino pismo prenosimo integralno.  

                       PISMO

Aco Prijić, Đura Salaja 9

Titograd

                                            Dragi Aco,

Primio sam tvoje pismo kao i katalog, evo žurim da ti i odgovorim.

Vidim, da posle našeg  viđenja u Beogradu, imao si čitav niz neprijatnosti u odnosu na tvoje zdravlje, majčine smrti i tvog sestrića-izgleda nije dovoljno jedna nevolja, da one nas uvijek susreću sa dodacima.

Mogu misliti kako je sve to na tebe uticalo, pogotovo nestanak majke, jer bez obzira što čovek poodmakne zrelošću i što su roditelji u godina kada možemo i očekivati takve rastanke, ipak mi se rastavljamo sa nekim osećanjima koja nas vežu iz detinjstva i prate nas čitavog života.

O svemu tomu nismo ništa znali inače bih ti se javio. Dragi Aco žao nam je sve te neprijatnosti, i od Vere i mene primi iskreno saučešće.

Tebi i Ljubici želimo da dugo poživite sa decom sretni.

Javljao sam ti se telefonom na broj 38 56, ali odgovorili su mi da taj ne postoji, verovatno da je zamenjen, pošalji mi tačan.

Obradovalo me je što si bio u Nikšiću, znam da je slika urađena bolje nego li da sam ja sam to radio i mnogo ti hvala. Nisam mogao da dođem, jer to bi bilo prenaporno u dva tri dana tamo i natrag, a htio sam rado.

Ovde imam i jednu obavezu-da završim sliku koja treba da ide za Češku.

Kažeš smejao si se komentarima „Ozrinići“, 1953  kada sam slikao „Kosovski boj“, jedan student , upitao me je- bolje reći zapretio, „a druže gde ti je ovde vasojevički sabor i oni su se tu borili“, a da i ne govorim pitanja gde je Lazar i devet Jugovića i ostali.

Da,- prošle su hiljade i hiljade godina od Altamira i točkovi istorije su protutnjali kroz kosmički prostor, ali, možda, da se zađe u jezgro umetnosti, a to znači u najsakrivenije niti ljudskog sna –jave, verovatno da će biti potrebno još mnogo hiljada.

Kako tebi izgleda slika?

Pitaš me povodom izložbe, kako sam ti već govorio, ovde treba da bude ta velika u maju, a do sada oko tog čitavog materijala nisu stigli da sakupe razne potrebne podatke-verujem da će ove jeseni početi- u tom slučaju bi se moglo čitava preneti, pa katalog, koji se zamišlja kao neka monografija , može da se upotrebi i za tamo. U slučaju da to sve bude išlo u redu moglo bi se tamo preneti u julu..."

Kompletno pismo kao i fotografije originalnog pisma pogledajte na www.iic.antenam.net