Teologija epidemije
Sigurno vam nije promaklo da je od svih društvenih grupa i esnafa od korone procentualno najviše postradalo sveštenstvo i monaštvo SPC i to naročito onaj njegov deo koji je bagatelisao epidemiju i tvrdio da je nemoguće zaraziti se preko pričesne kašičice
Piše: Svetislav Basara
Kao što znate, moja malenkost
voli da lansira nove nauke.
Danas je na redu najnoviji hit
u svetu kuhinjskih nauka – teologija epidemije.
Sigurno vam nije promaklo da
je od svih društvenih grupa i esnafa od korone procentualno najviše postradalo
sveštenstvo i monaštvo SPC i to naročito onaj njegov deo koji je bagatelisao
epidemiju i tvrdio da je nemoguće zaraziti se preko pričesne kašičice.
U toj stvari mi je donekle
jasan prostonarodni crnogorski novopremijer Krivokapić, koji je
negde blagolupio da se „ako imate vjeru, nećete zaraziti pričešćem istom
kašikom“, ali mi nisu jasni vajni doktori teologije koji previđaju da stav –
„vjerujem u Boga, ne može mi niko ništa, jači sam od sudbine“ – nije čvrstina
vere, nego kušanje, pa i ucenjivanje Gospoda.
Ovako to ide – ko biva…
Bože, verujem u Tebe, a Ti ćeš
me u znak zahvalnosti poštedeti zaraze.
Paradoksalno, budući kovid
nepaničar, ja ne vidim ništa zazorno u pričešćivanju istom kašičicom, pod
uslovom da se na liturgiju ode sa smirenoumnom pomišlju „biće volja Božija“, a
ne sa blanko garancijom da je, ako si pobožan, zaraza tehnički nemoguća.
Proletos smo ovde apsolvirali
da izlaganje zdravstvenim rizicima priliči isključivo savršenima – onima koji
su asketskim i molitvenima tehnikama savladali prirodu (a takvih već vekovima
nema) – da za sve ostale važe zakoni prirode i da nebeske sile neće prstom
mrdnuti da poremete te zakone.
Kao što su politizacija
religije i pokušaj zloupotrebe božanskih energija u svrhu teritorijalnog
proširenja, umesto u proširenju i nacionalnom jedinstvu, završili u totalnom
socijalnom rasulu i teritorijalnom raspadu, tako su pokušaji nekih srbskih
arhijereja – koji nisu obuzdali ni jezik, kamoli prirodu – da se proverenim
srpskim tehnikama – na kvarno, na mukte i preko reda – uzdignu iznad prirode,
završili na respiratoru, nažalost i u grobu.
Teologija istorije naučava da
ratovi, poplave, čume i nedaće koje nas pogađaju nisu kazna nego opomena svetu
da je krenuo pogrešnim putem.
Epidemija je sledstveno jedna
od tih opomena, mada će, kako stvari stoje – ispasti džaba krečenja.
Nauka pak u povoju, teologija
epidemije, naučava da panika i mahnitanje dodatno raspiruju širenje zaraze,
koja otprilike ovako konta: ako su već spremni da se međusobno pokolju i
istrebe, zašto im i ja ne bi pripomogla, tim pre što totovi nisu u stanju da
dokonaju da se protiv mene mogu boriti samo borbom protiv sopstvene mahnitosti,
nipošto protiv Majke Prirode.
Izgleda da je Vrhovni
Epidemiolog ili intuitivno shvatio poruku pa se uzdržava od primene grube
epidemiološke sile – totalnih lockdowna i tsl. – ili je (pre će biti) skontao
da tehnologija ing Djatlova vodi pravo u katastrofu, što će u prevodu na
kolokvijalni srpski reći – u uzdrmavanje temelja Carstvija Jego.
Treba smiriti živce, pa će se
i epidemija smiriti.
Brat je bratu opasniji od
korone.
0 Komentara