Devet država je bilo za zaduživanje na evropskom nivou, a četiri, među kojima i Njemačka, protiv. Pri tome se ne radi o prinicipijelnom iživljavanju, već o golom ekonomskom opstanku. Drugačija je situacija nego prije pet godina, kod dužničke krize u Grčkoj, koja iz sadašnje perspektive  djeluje skromno. Jer, ne radi se o tome da li će škrte bogate zemlje na sjeveru da pomognu i garantuju kredite siromašnim zemljama EU.

Ko na kraju još ima novca?

Ne, na kraju korona-katastrofe niko ne zna da li će još biti bogatih zemalja koje mogu da pomognu drugima. Najveća recesija od devedesetih godina neće pogoditi samo Francusku, Italiju, Španiju ili Grčku, već će punom snagom pogoditi i Njemačku, Veliku Britaniju, SAD, kao i čitavu svjetsku privredu.

Zbog toga je potpuno razumljivo što se njemački ministar finansija, koji je već dao saglasnost za kreditne garancije za njemačku privredu u visini 1.200 milijardi eura, vajka da dâ ista obećanja za preostale zemlje eurozone. Jer uvođenje eurobondova, korona-bondova ili zajedničko zaduživanje zapravo ne bi bilo ništa drugo. Isto tako je
razumljivo što italijanski premijer insistira na zajedničkom zaduživanju, jer dobro zna da 400 milijardi evra, koje je obećao svojim sunarodnicima, ne bi mogao sam da finansira samo na finasijskim tržištima. I upravo zbog toga se na sastanku ministara finansija radi o svemu: o finansijskom opstanku i budućnosti Evropske unije. Nije ni
čudno što je njemačka kancelarka rekla da se radi o najtežem testu, koji EU mora da prođe od svog osnivanja.

Čekanje skupo košta



Ministri finansija bi trebalo da nastave savjetovanje u četvrtak. Šefovi država i vlada, koji su se već jednom rastali u svađi, trebalo bi da se ponovo sastanu sljedeće sedmice kako bi se pozabavili ovim možda najvećim testom. Jer, svaki dan čekanja, koji privredu drži u komi, košta desetine milijardi eura.

Države članice EU se do sada nisu mogle usaglasiti ni o putu izlaska iz krize. Predsjednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen ove srijede je htjela da predstavi put ka normalizaciji života u EU, ali su je ljutiti šefovi država i vlada EU u telefonskom razgovoru zaustavili.

Smatrajući se egzistencijalno ugroženom, svaka članica EU pokušava sama da zaštiti svoje stanovništvo. Malo toga se vidi od koordinisanog izlaska iz krize. Proći će mjeseci dok ekonomski i društveni život u Evropi ne počne ponovo da funkcioniše. Imamo li toliko vremena? Hoće li Evropska unija to izdržati?