Иако црногорска војска у Босни није имала активног учешћа, неки добровољачки одреди из Црне Горе ишли су да ратују на страни ратних злочинаца Ратка Младића и Радована Караџића. Кад је свршен рат, Караџић се хвалио да је током његова почетка (1992) стално мислио на Његоша пошто су се ствари одвијале баш како их је он предсказао.

Након што је „АБ револуцијом“ у Црној Гори 1989. године смијењена власт, у Црну Гору је увелико увожена српска култура и свијест. Тадашња власт која је слијепо слиједила инструкције Слободана Милошевића узела је активног учешћа у распаду Југославије „ратом за мир“. Љета 1991. године спроведена је мобилизација резервнога састава ЈНА у Црној Гори, која је септембра мјесеца распоређена по источној Херцеговини и околини Дубровника.

Бизарно звучи, али ће Његошев лик као и у многим ситуацијама до тада ђе је његово име злоупотребљавано, бити присутан и у тој великој срамоти црногорскога оружја. О томе нам је запис оставио извјештач из ратом захваћене Југославије, касније познати биограф Данила Киша, Марк Томпсон, који каже: „Кад су црногорске трупе упале на југ Далмације у јесен 1991. године, палећи и уништавајући док су напредовали ка Дубровнику, један британски новинар је видео необријаног војника како дели беспрекорне Његошеве портрете у четири боје. Његови саборци су их лепили на сваки саобраћајни знак, стабло или кућу на које би наишли. Кад се српски херцеговачки ратни лидер, камионџија Божидар Вучуровић, изругивао корумпираности и трулежи Дубровника, што је волео да ради пред новинарима, призивао је чувену сцену из Горског вијенца где један од Данилових војвода (комично) контрастира Венецију – искварену, перфидну – са природном снагом и здрављем Црне Горе“.

РАТ ЗА МИР

Томпсонове наводе о лијепљењу Његошевих портрета потврђује нам и сачувани видео материјал с дубровачкога ратишта који је коришћен у документарном филму Рат за мир. О томе да је у црногорској штампи посредно говорено о лукавству негдашње Дубровачке Републике, што је требало да буде актуелно у току ратних превирања 1991. године, потврђује нам врло вјешто спакована страница Цетињскога листа о Његошу из децембра те године. Наиме, једна колумна посвећена је Његошевим стиховима Дубровнику: „Дубровниче, прелијепи граде!/ Дубровниче, свачи подложниче“ с коментаром његова секретара Милорада Медаковића који казује да се Дубровачка Република удвараше сваком, „па и митијаше силне, да јој оставе и поштеде живот...“.

Кад је рат у Босни и Херцеговини у питању, можемо истаћи да је мало ђе Његошев лик био злоупотријебљен као онђе, о чему би се могла написати посебна монографија. Иако црногорска војска у Босни није имала активног учешћа, неки добровољачки одреди из Црне Горе ишли су да ратују на страни ратних злочинаца Ратка Младића и Радована Караџића. Кад је свршен рат, Караџић се хвалио да је током његова почетка (1992) стално мислио на Његоша пошто су се ствари одвијале баш како их је он предсказао – „знао сам Горски вијенац, његов велики еп, напамет“, тврдио је каснији доктор Дабић. У току сукоба у Босни био је успостављен и „Орден Његош“ који је Караџић додјељивао својим војницима који би се истакли у борби против муслимана.

СРПСКА БИБЛИЈА

Интересантно је поменути да је црногорски лист Побједа у склопу извјештаја с ратишта пренио како Требињци добро чувају Његошев споменик од рушења – а да се и добро „туку колико их има овдје“. А кад се стара Југославија у коначници распала и за првог предćедника „крње“ Југославије изабран Добрица Ћосић, доћи ће до преименовања ЈНА у Војску Југославије. У њезину часопису Војска, који је фаворизовао милитаризам, славио „побједе“ с ратишта широм бивше државе и откривао свјетске завјере против српства, писано је о Његошу и Горскоме вијенцу. Оглас објављен у томе медију у позиву војницима и читаоцима да се претплате на Његошев спјев, карактерише га као српску Библију којој се ниједна друга српска књига по својој слави не може примаћи – „зато је Срби и сматрају својом највећом књигом (...)“. Ту је наведено да је Његошево дјело засновано на историјском догађају с краја XVII вијека, кад се српски народ у Црној Гори нашао пред бити или не бити. (!)

У симболичној равни Његошев лик нашао је мјеста и у косовским превирањима који су Југославију 1999. године одвели у још један рат.

ДОЛАЗАК НА КОСОВО

Наиме, Општина Приштина подигла је 1996. године споменик Петру II 

Петровићу Његошу. Како је, иначе, о скулптури рекао сам њен аутор: „Фигура је представљена као стојећа, што је први пут кад је Његош у питању. Ту активну стојећу позу, са дискретним полуискораком у страну, што фигуру додатно ‘покреће’ у простор, одредила је на неки начин чињеница да се споменик поставља управо на Косову. Косово је, наиме, и за Његоша било митско мјесто, исходиште наше духовности, средишње многоструко упориште, ослонац нашег памћења, тачка по којој се мјери и суштинско вријеме нашег постојања. Стојећа активна фигура је, дакле, фигура Његоша који ‘долази на Косово’. Гестови руку, уз чињеницу да формално дефинишу просторне поенте и енергетске путање волумена тијела слиједе ову основну ‘косовску’ мисао: десна је положена на груди (‘на срце’), а лијева је спуштена и са испруженим кажипрстом који показује на земљу: то је моја вољена земља“.

Споменик висок 4,20 метра постављен је на постамент висине једног метра и свечано отворен на Видовдан 1996. године. Ректор Приштинскога универзитета Радивоје Паповић је приликом свечаности позвао Његоша да „понови завјетну поруку“ - „Одбрана је са животом скопчана“. Према ријечима књижевника Сретена Перовића, који се критички осврнуо на симболику споменика назвавши га „војсковођом косовске будућности“, ректор Паповић је приликом обраћања статуи изјавио да Косово васкрсава с владиком и креће у свој даљинар будућности. Перовић је том приликом критиковао и Радио Црне Горе који је, према његовим ријечима, преносећи 

вијест о откривању споменика у Приштини извијестио да је подигнут споменик „великом српском пјеснику и државнику“. Приликом немира на Косову 1999. споменик ће бити уклоњен и уништен од стране албанских националиста.