Piše: Tomislav Marković

Ko o čemu, srpski političari o Velikoj Srbiji koja je u međuvremenu promenila ime, sad joj u ličnoj karti piše „srpski svet“. Svakakva su nepočinstva počinjena devedesetih u ime Velike Srbije, dotična je izašla na loš glas zbog etničkih čišćenja, masovnih silovanja, opsade i razaranja gradova, paljenja sela, otvaranja konc-logora, sveopšte pljačke, rasturanja Jugoslavije i genocida, pa je bila primorana da se preimenuje.

Da oživljavanje koncepta „svi Srbi u jednoj državi“ nije puka fantazmagorija autošovinista i izdajnika vaskolikog srpstva, nedavno je potvrdio odlazeći ministar odbrane Aleksandar Vulin u iznenadnom nastupu iskrenosti. „Poslednja optužba u bošnjačkim i montenegrinskim medijima je da Vučić stvara ‘Srpski svet’. Verujem i nadam se da je optužba istinita, Vučić treba da stvara Srpski svet. Beograd mora da u sebi i oko sebe okupi sve Srbe, a predsednik Srbije je predsednik svih Srba.

Dosta se Srbija pravdala što Srbi vekovima žele da budu jedno. Srbi žele da su ujedinjeni i zbog te prirodne želje i potrebe nemaju ni kome ni zašto da se pravdaju“, otvorio je Vulin napaćenu dušu koja ne može da stekne unutrašnji mir sve dok svi Srbi ne budu živeli u istoj državi.

Kampanja protiv Crne Gore

Ne znam da li je tačna friška narodna poslovica “Što Vučić misli, to Vulin govori”, ali izvesno je da ministar odbrane nastoji da telepatski pročita misli svom voljenom šefu, da mu udovolji na sve moguće načine i da učvršćuje kult predsednikove ličnosti. A da Vulinove reči nisu tek puka improvizacija i uobičajeno podjarivanje nacionalističkih strasti, svedoče nedavni događaji u Crnoj Gori. Srbija se direktno umešala u izborni proces u susednoj, suverenoj i nezavisnoj zemlji, čak i ne pokušavajući da to sakrije.

Vučić je Srpskoj pravoslavnoj crkvi i srpskim organizacijama u Crnoj Gori proteklih godina uplatio 11,6 miliona evra iz budžeta Srbije, od naših para. Mediji lojalni naprednjačkim vlastima vodili su besprimernu političku kampanju usmerenu protiv vlasti u Crnoj Gori, ali i protiv bilo kakve primisli da naši susedi mogu da uređuju svoju državu kako žele.

Medijske kampanje srpskih tabloida protiv Crnogoraca nisu ništa novo, proteklih godina se ustalio običaj da svaki pokušaj Crne Gore da se ponaša kao nezavisna država bude dočekan na nož. Salve medijske paljbe ispaljivane su kad je Crna Gora glasala za prijem Kosova u Interpol, kad je poslala dva vojnika u misiju KFOR-a na Kosovo, kad je usvojila Rezoluciju o Podgoričkoj skupštini, ili kad nije imala razumevanja za huškačke izjave patrijarha Irineja kako je položaj Srba u Crnoj Gori danas gori nego u vreme Nezavisne države Hrvatske.

U Vučićevim medijima već godinama je normalno da se o Crnogorcima piše rasistički, kao o Milogorcima, izmišljenoj naciji koja će nestati sa odlaskom Mila Đukanovića sa političke scene. U toj naopakoj raboti tabloidima pomaže intelektualna i crkvena elita, dajući im idejnu municiju za verbalnu paljbu. Na primer, patrijarh Irinej potpuno podržava tabloidnu tezu o nepostojanju Crnogoraca, za njega su svi oni Srbi. “A šta su Crnogorci nego Srbi iz Crne Gore?! Kao što postoje Šumadinci, Vojvođani, Ličani, Bosanci, Hercegovci, tako postoje i Srbi i Crnogorci”, bogonadanuto mudroslovi patrijarh.

Da li je patrijarh svoju tezu prepisao od Dragana J. Vučićevića, ili se ovaj tabloidni kerber poricanju crnogorske nacije naučio na časovima svetosavske veronauke kod patrijarha, nije ni bitno. Najverovatnije je da su obojica negiranje Crnogoraca i odricanje osnovnog ljudskog prava na slobodno nacionalno i svako drugo izjašnjavanje pokupili iz sveprisutne velikosrpske ideologije koja već decenijama dominira našim javnim diskursom.

Litije i homogenizacija srpstva

Anticrnogorska histerija je uzela maha nakon donošenja Zakona o slobodi veroispovesti u Skupštini Crne Gore, krajem decembra prošle godine. Tada je SPC organizovala višemesečne litije na kojima se, pod maskom verskih procesija, srbovalo, branilo Kosovo i širile političke ideje iz ranih devedesetih. Litije koje su se odvijale pod sloganom “Ne damo svetinje” ujedinile su sve kojima je srpstvo na srcu i dovele do homogenizacije srpskog društva kakva nije viđena još od slavnih dana Miloševićeve Antibirokratske revolucije.

Na istoj strani su se odjednom našli naprednjačka vlast i najveći deo opozicije, Milijana Baletić i Beogradski sindikat, sveštenici i intelektualci, Matija Bećković i Dragan Đilas, Čedomir Antić i Ivica Dačić, ljubitelji Ratka Mladića i protivnici diktature. Ništa ne može tako da ujedini srpsko čovečanstvo kao ljubav prema crkvenim nekretninama.

Srpska pravoslavna crkva je, surfujući na litijskom talasu, ušla u politiku na velika vrata i počela da se ponaša kao politička partija, doduše neregistrovana. Mitropolit Amfilohije Radović izabrao je kandidata opozicije Zdravka Krivokapića, a razgranata crkvena infrastruktura iskorišćena je za predizbornu kampanju čiji su integralni deo bile i kletve – ko ne glasa kako pravoslavni ratni bubanj kaže, stići će ga kletva svetog Vasilija Ostroškog. Nakon izbora episkopi su posredovali u pregovorima tri pobednike koalicije, pa se tako sastavljanje vlade odvijalo kod vladike Joanikija u nikšićkom parohijskom domu i kod mitropolita Amfilohija u manastiru Ostrog. Sekularizam na delu.

Izbori su bili tek prvi korak u pripajanju Crne Gore “srpskom svetu”, a sledeći je popis stanovništva 2021. godine. Aleksandar Vučić je u više navrata izrazio veliko interesovanje za predstojeći popis i obećao da će Srbija nastaviti da šalje novac srpskim organizacijama i crkvi. Istoričar Aleksandar Raković je obznanio plan po kojem treba posrbiti sve što se posrbiti može, a Crnogorce svesti na 25 posto i napraviti od njih nacionalnu manjinu u sopstvenoj zemlji. Što je sasvim u skladu sa onom patrijarhovom izjavom da su Crnogorci Srbi iz Crne Gore.

“Gde god žive Srbi, to je Srbija”

A kad Srbi čine većinsko stanovništvo u nekoj zemlji, logično je da to dobije i neke političke implikacije. Kao što lepo reče patrijarh Irinej na Sajmu knjiga 2017. godine, takoreći proročanski: “Gde god žive Srbi, to je Srbija, pa bilo da su u Bosni, u Crnoj Gori ili na drugim mestima”. Otuda je, da još jednom citiram njegovu svetost, Republika Srpska “najmlađa srpska država”. Za razliku od manjeg BiH entiteta, Crna Gora je – da upotrebim izraz Nikole Selakovića, generalnog sekretara Predsedništva Srbije – “klasična srpska država”.

Obrisi “srpskog sveta”su jasno ocrtani, pomalo podsećaju na mape Velike Srbije koje su pre tridesetak godina crtali brojni nacionalistički intelektualci, kad su u sebi iznenada otkrili neslućenu strast prema kartografiji.

Vulinovi snovi o Srbima koji vekovima žele da budu jedno i o Vučiću kao predsedniku svih Srba – polako postaju stvarnost. Učenici Slobodana Miloševića, Mirjane Marković i Vojislava Šešelja vraćaju se u svoju političku mladost i oživljavaju ideje svojih učitelja. Srbija je spremna da se punom parom vrati u najsramniji period svoje istorije, u mračne devedesete. Ili još dalje, u XIX vek, kad su snovi o ujedinjenju svih Srba i započeli.

Stvaranje “srpskog sveta” u regionu je odlično krenulo našim vrlim nacionalnim radnicima, ali bila bi prava šteta da se na tome zaustave. Za sad su nacionalni udarnici skoncentrisani samo na komšiluk, ali trebalo bi da prošire vidike. Ako sledimo patrijarhovu zavetnu misao “Gde god žive Srbi, to je Srbija”, nijedna veća srpska zajednica ne bi smela da se nađe van “srpskog sveta”.

U Nemačkoj živi 450.000 Srba, u Austriji – 300.000, u Švajcarskoj – 200.000, u Velikoj Britaniji – 80.000, a brojne srpske zajednice žive i u Australiji, SAD-u, Kanadi… Nema razloga da se na mapi “srpskog sveta” ne nađu Beč, Čikago, Toronto i mnogi drugi gradovi naseljeni Srbima. Pod starim, dobrim sloganom: “Srbija do Tokija preko Milvokija”. Što bi rekla popularna pesma: „Srpski svet“ je lep kada sanjamo.