Пише: Драган Б. Перовић

Вјековима је Црна Гора опстајала захваљујући своме слободарству, својој етици и својој непокорности. Као негација њеног слободарства јавља се ропски, рајетински и поданички менталитет, који види своју „заосталост као предност“. Одатле се јављају идентитетске разлике, сукоби и неразумијевање. Својевремено је Лалић дотакао тај проблем. За разлику од оних који хоће да их асимилују, Црногорци нијесу имали времена да се уче лукавству и притворности. Загледани у небо, слободарском борбом задојени, само су бога имали изнад себе. То створи оćећање надмоћи и пркоса. А онај који је у покорности и понизности вјечито савијен, било да риља земљу или не смије да погледа у господара/султана док му љуби руку, болдриковски смишља како да претекне и извуче неку корист.

Данас многи своје битисање формирају на лажним митовима и у њима остају заробљени. Пристајање на лаж је губитак слободе. Ками каже да „слобода значи прије свега не лагати“. „Тамо гдје се множи лаж, најављује се тиранија или се она наставља“. На Црну Гору су се сручиле гомиле лажи и измишљотина, с циљем да потру њу и њене највеће моралне категорије – слободарство и чојство. Међутим, није први пут да лаж разара црногорско ткиво. То је добро препознао Витни Ворен, амерички учесник Конференције мира у Паризу 1919. године, када је, бранећи Црну Гору изјавио: „Ако пустимо Србију и њене саучеснике да коначно дотуку рањену сувереност Црне Горе, ми јачамо сваку руку која удара на безбједност свијета. Ако допустимо да балканска лаж прође као истина, поткопаћемо темеље сопствене слободе“.

О каквој се слободи за Црногорце послије 1918. радило сажето су, у писму команди српских трупа, исказали Цеклињани, Љуботињани и Добрљани: „Кад дође нашем измученом али херојском народу и тај дан, дан свеопште слободе, дођосте ви, браћа Шумадинци да замијените Аустромаџаре у Црној Гори… Ви сте дошли неискрени! Ви сте нам донијели Јудине сребрењаке, да за њих купите милу нам Црну Гору да је као прћију предате Краљу Карађорђевићу“.

О слободи за подјармљену јужнословенску браћу сањао је и Његош, али се на крају разочарао: „Ко се иколико сумљао да нијесу Славјани рођени за ропство, нека данас њино пословање види. Може ли што гадније на свијету бити од њине сљепоће? Ја се свагда чудим, а нигда се начудит не могу, како некима људима може постидно ропство толико драго бити! Они су подобни пашчету, јербо се пашче трза да добије свободу, но како исту добије наново к веригама трчи да га свежу“.

Да се данас подигне видио би да један дио његова племена пати за туђим синџиром, а не престаје да лаје на све црногорско, кад га страни ментори напућикају. Заборавили су да је Његош рекао, цијенећи самосталност: „Но, кршна и сиромашна Црна Гора не хаје ни за Немање, ни за Мурате, ни за Бонапарте. Они сви бише и преминуше, а мач свој о Црногорце ђекоји опиташе, па несташе, а Црна Гора оста довијека и страшнога суда у својој вољи и слободи, а то значи у слави“. Чојство не постоји код оних који служе туђину, иако то настоје приказати као врлину.

Да не заборавимо да су ријеч, образ и слобода најјаче црногорско оружје које нас је одржало вјековима, од Дукљанског кодекса обичајног и писаног права из свих грана социјалног живота, до новијега времена.

С правом др Чедомир Богићевић подвлачи и посебно наглашава правило које је врхунац моралности и „најузвишенија установа црногорског животног става о идеји слободе“, а то је установа утоке-уточишта, прибјежишта, као химна слободе. То је пропис који је изрекао Петар I Петровић Његош: „Проклет да је сваки брат Црногорац који добјекшег човјека и на саму вјеру невјерној траги из ове слободне земље преда. У слободну земљу ступивши, ма кога рода и племена био син, он мора бити слободан, а не у ропству вериге да пада. Наша врата слободе нек су свакоме слободу иштећем отворена“. Врхунски принцип једнакости и људских права! Плаћали смо цијену због тога. На страну што нам се и то, као много чега другог, обило о главу. Изгледа да је проклетство, као и све што је данас постављено наглавачке, стигло нас, који смо примали и хранили сироту за своју срамоту.

Но, не смије се одступити од постулата које су преци оставили потомцима. Црна Гора се од других, добронамјерних, препознавала по својој историји. Неки од њих су навели да су Црногорци „одани отаџбини и изнад свега љубоморно чувају своју независност“. За то је данас потребно доста храбрости. У ствари, одувијек је било тако. Прије два и по миленијума Перикле је рекао да тајна слободе почива у храбрости, а Петар I соколи Брђане у невољи и каже: „Дошли смо да покажемо непријатељу наше вјере, нашег имена и наше предраге слободе да смо Црногорци, да смо народ, народ вољан, народ који драговољно за своју слободу бори се до посљедње капље крви и сами најмилији живот на међи својих бесмртних прађедова оставља…“