Kultura

Goran Sekulović

‘’VJENČANJE METAFIZIČKO’’ RISTA RATKOVIĆA (XIII)

Jul 21, 2026 0 Komentara

(15 riječi)

Crnogorski pisci, i pjesnici i prozaisti, ma đe bili i đe se našli, posebno su vezani za Crnu Goru i za crnogorski pejzaž, koji nije samo običan geografski pejzaž, već sam istorijski identitet, vazda živo bilo i vječno pulsirajuća najiskonskija duhovnost Crne Gore. Ali, to je, skoro nevjerovatnog i obima i sadržaja, kompleksna slika protivuriječnih istorijskih i ljudskih, psiholoških i mentalnih, stanja ne samo prostora Crne Gore, već i šire Balkana, prije svega Sandžaka, Bosne i Stare Srbije, u kome caruju mitovi, osobito panslovenski u liku velikoruskog i svepravoslavnog mita, u kome se ne razdvajaju puste bajke od stvarnog života. ''Mnogi i mnogi prepričavahu da je ruski car poočim Gavrila Principa, i da ga je on sam poslao u Sarajevo, da oslobodi Bosnu, siroticu kletu'.-Ko' najviša smrča kod crkve, toliki je ruski car. – Kad je on u crkvi na službi, vidi se anđeo s desne strane oltara, i čisto bi reko, bože mi oprosti, malo pognute glave...-Pred carem sveg pravoslavlja.''[1]  

Čini mi se da je Ratković tu sudbinski tragičnu, fatalističku, gotovo krvnu i rasnu, istorijski nepromjenljivu, nit koja prožima i obavija, a ponajviše karakteriše i paradigmatski objašnjava sav ovaj balkanski prostor, ponajbolje iskazao sa tri pojedinačne, među sobom nezavisne, scene u romanu ‘’Nevidbog’’ u  kojima su ‘’glavne’’ ličnosti nekoliko likova koji su u cjelini romana inače sporedni (mada Sreten Perović primjećuje da u ovom romanu i nema glavnog lika). ‘’Prva’’ scena: poslije oslobođenja varošice od Turaka, u prvi mah je izgledalo da neće biti masovnijih osveta pravoslavnog nad islamskim stanovništvom. ‘’No posle  nekoliko dana turski grobovi počeše da niču, sve češće. U varoši bilo je i tako da čovek čoveka ubije kao od šale. U Parmakovoj mehani, na primer, piju građani i seljaci, ima i vojnika. Viču, nazdravljaju derući se, dok drugi rastežu pesmu. Nedelja je, i jutro. Ulica skoro prazna. Pred jednim ćepenkom stoji jedan musliman, u naručju mu plakaše dete. I najednom, čovek se sniza, tako pažljivo, kao da je čuvao pri tome da ne udari detetom o zemlju. To ga, iz kafane, bio uzeo na nišan jedan od veseljaka, i ubio, da im ne kvari pesmu detinji plač.

Vasko Jeremić je toga časa stajao na ćošku ulice. Čim vide pogibiju, utrča u mehanu pravo ka ocu, koga je iščekivao, i jedva ugledavši njegovo lice u čađavim oblacima dima, spade mu teret sa duše, jer oseti, po izrazu, da ro nije učinio on. Izađoše obojica napolje.

Pesma u Parmakovoj mehani tekla je i dalje…’’[2]

‘’Druga’’ scena: ‘’Istoga dana Vasko dožive još jedan potres. U varošici je izvršeno streljanje jednog muslimana. Kod njega je bila nađena puška u kući.

Raka iskopana, sestra osuđenikova obilazi jamu, u koju pada sneg, i u koju će pasti brat njen. Još od zore čuči pored praznoga groba, češe se po glavi, i trebi svoje crne misli. Zamolila je kopača da izbaci jedan veći kamen iznutra. Starala se da joj bratu, kao, ne bude tvrdo. Sedne, propišti, ustane, ide, pa se opet vraća. Ne može da se nazvera, ne može da se izgrozi: ono najmučnije tek će biti…

Vasko je puno mrzeo svu onu decu, načetenu po drveću oko rake. Deca nisu anđeli.

On se nije mogao rešiti da gleda, lutao je smeteno ulicama. Mislio je da njegovi koraci nemaju cilja, ali je ipak sreo povorku, baš kad je izlazila iz tamnice. Odmah mu padoše pogledi na osuđenog: nizak, u pohabanom odelu, iđaše poslednjim koracima.

Naiđe česma. Osuđenik zasta da pije.

Spade mu pojas, on ga pridiže i popravi.

Samo to, i Vasku beše dosta: 'Zašto pije? Zašto pojas popravlja?'

Neizrecivo ga nešto zaguši, morao je kući da pobegne. Kad ču plotun, njemu čisto kao da laknu: samo kad je svršeno!’’[3]

 ‘’Treća’’ scena: sa bekrijom Habibom –– ‘’koji bolovaše od ljubavi, sa nožem na stolu. – Vasvijo moja, Vasvijo! Sunce me spržilo, ako te nisam voleo više no tvoji bezdušni roditelji. Znao sam ja, prijatelju, da je ona na mukama, ali šta sam mogao da radim? Ostarila, poružnela, a kako bliža grobu, sve mi bolnije za njom… Polude sirota, skoči u Lim… Znaš li, bre, onu pesmu: ‘Nit se daje, niti se prodaje’?

Pa zapeva, gromko i bolno: Već se baca vodi u njedarca./Truni, veni, moj vezen jagluče!/Trunu ruke koje su te vezle,/Trunu oči koje su gledale!

Njegov plač beše zavesa iza koje se mogao svaki čas pojaviti nož.’’[4]

Tipična Balkanska surova bolećivost! Iza istinske emotivnosti i žalosti vrlo lako slijedi sirovost, grubost, pa čak i zločin! Plač i nož, neobuzdani i smijeh i krv, beznadna radost i realna, očajna tuga – u isti mah, u isti čas, u istom domu, pod istim krovom, pod jednim nebom!