Kultura

MIKOLA ZEROV, POGUBLJENI PJESNIK VITEZ NEOKLASICIZMA

Mar 31, 2020 2 Komentara

(15 riječi)

Piše: Božidar Proročić

Mikola Zerov (ukr. Микола Костянтинович Зеров)  ukrajinski pjesnik, književni kritičar,  polemičar, vođa neoklasicizma , majstor sonetne forme i prevodilac. Mikola Zerov rođen je 26. aprila 1890. godine u Zinjkovu,  u Poltavskoj oblasti, u velikoj porodici učitelja lokalne  škole Kostjantyna Zerova. ,,Otac je bio učitelj, kasnije upravitelj gradske škole, najzad - 1905. - postaje inspektor narodnih škola; majka potiče iz porodice sitnih zemljoposjednika iz roda  Jareski oko sela Dikanjke,  rod je kozački, ali dokazivao je da je plemićki”- piše Zerov u svojoj autobiografiji.

Mikolajev mlađi brat Mihail postao je pjesnik i prevodilac poznat kao književni alias Mihajil (Orest) Zerov. Još jedan mlađi brat - Dmitro Zerov - postao je botaničar, akademik Akademije nauka Ukrajinskog SSR-a.

Nakon što je završio osnovnu školu u Zinjkovu, Mikola Zerov je studirao u Ohtirskoj u periodu ( 1900 - 1903 ) i Prvoj kijivskoj gimnaziji u periodu ( 1903 - 1908 ) 1909 - 1914. bio je student Istorijsko-filološkog fakulteta kijivskog univerziteta ,,Svetog Vladimira” gdje je i  diplomirao 1912. Godine. U časopisu ,,Svitlo” pojavili su se prvi štampani članci i kritike Zerova. Od 1913. godine bio je saradnik u listu ,,Rada” (Savjet). Od 1914. godine, po nalogu upravnika Kijivskog obrazovnog okruga, Zerov je postavljen za učitelja istorije u Zlatopilskoj muškoj školi, a od oktobra 1916. u ženskoj gimnaziji. Od 1917. godine Zerov predaje  u Drugoj kijivskoj gimnaziji ,,Brastvo Ćirila i Metodija“ i predaje latinski jezik. 1918-1920. predavač je ukrajinske knjiženvnost na Institutu za arhitekturu i radio je kao urednik bibliografskog časopisa ,,Knjigar” (do početka 1920). Od jeseni 1923.  profesor je Kijivskog instituta za  obrazovanje. U to se vrijeme pridružio elitnom krugu ličnosti ukrajinske kulture formiranom oko slikara Georgija Narbuta, na čijim se sastancima razgovaralo o problemima razvoja ukrajinske književnosti, slikarstva i grafike. 1920. godine Mikola Zerov se oženio  Sofijom Lobodom. Iste godine pripremio je „Antologiju rimske poezije“ i „Novu ukrajinsku poeziju“, koji su postali istaknuti fenomen u književnom životu.

Iz Kijiva je Mikola Zerov pozvan da radi u Bariševskoj socijalno-ekonomskoj školi, u kojoj radi oko tri godine. Sve pjesme iz njegove zbirke ,,Kamen” (1924) napisane su ovdje. Takođe, u Bariševki je Zerov napisao mnogo prevoda,  nekoliko soneta i satiru, parodije i nekoliko kratkih priča. 1. oktobra 1923. godine Mikola Zerov postao je profesor ukrajinske književnosti na Kijivskom institutu za obrazovanje. Među studentima su postojale legende o Zerovim predavanjima. Istovremeno je predavao ukrajinsku književnost u zadružnoj tehničkoj školi i trgovinskoj i industrijskoj školi. Godine 1923. mnogi pisci ujedinjeni vratili su se u Kijiv. Među njima je bila i književna grupa, koja je postala poznata kao neoklasici, čiji je jedan od vođa bio Zerov. U decembru 1923. godine održan je prvi Zerov sastanak sa Mikolom Hviljovim, kada je stigao u Kijiv u okviru delegacije Harkivskih  pisaca i udruženja pisaca ,,Hart” . Neoklasici organiziraju književne večeri u kojima pokušavaju objediniti umjetničke snage kako bi ih usmjerili u sferu konstruktivnog djela. Zerova želja je da razvije zajedničku platformu za konsolidaciju književnih procesa. 1924. objavljena je ,,Kamen”, prva zbirka Zerovih pjesama. Autor je to skromno opravdao svojim savremenicima potrebom da razvijaju jezik i stil, poboljšaju tehniku i sintaktičku fleksibilnost ukrajinske poezije. 1925. godina može se smatrati vrhuncem književne aktivnosti Mikole Zerova. Samo časopis „Život i revolucija“ objavio je 17 njegovih radova. Bilo je publikacija u drugim časopisima, govora, predavanja pred studentima.

1925. započinje poznata književna rasprava koja je trajala do 1928. Njenim početkom se racuna članak G. Jakovenka ,,O kritikama i kritici u knjizevnosti” (Kultura i svakodnevni zivot, 1925, 20. april) i odgovor na taj clanak M. Hviljovoga. Zerov-kriticar staje na stranu M. Hviljovoga. Program Zerova trebao je biti fokusiran na shvatanju i osmisljenju bogatstva ukrajinske nacionalne tradicije, jer će  ovo dati mogucnost trijezvo i realno procjeniti mnoge savremene knjizevne autoritete, prenijeti na ukrajinski temelj najbolja djela evropske klasike i danasnje knjizevnosti. A to će  dići visoku umjetnost i na kraju će utemeljiti atmosferu zdrave knjizevne konkurencije, a ne sticanja zgodnih prilika.

,,Mi” zelimo, - rekao je Zerov, -  da takvo knjizevno stanje, u kojem bude vise vrijedio ne manifest, već rad pisaca. I ne žalosna rasprava oko teoretskih tema (ponavljanje iste price iz starog gramofona), nego živa i ozbiljna knjizevna studija. Ne karijerizam knjizevnika, čovjeka iz  organizacije, nego umjetnička zahtjevnost prema samom sebi. Jer bi to omogućilo trezveno i realno ocjenjivanje mnogih savremenih književnih autoriteta, da bi na ukrajinsko tlo prenio najbolja djela evropske klasike i savremene književnosti“.  Od 1926. godine Zerov deluje samo kao književni kritičar, fokusirajući svoje velike napore na prevode i istorijske i književne studije. Iste godine, službene vlasti optužile su neoklasike za anti-proletersko raspoloženje. 3. jula 1927. ,Grigorij Majfet o Zerovom raspoloženju u Harkivu je zapisao : „Uopšte, književna situacija je užasna”. Tičina kaže: Žao mi je ne što ne štampam ništa, već što ništa ne pišem za sebe .... ”

Junski plenum Centralnog komiteta Komunističke partije  1926. godine, dao je direktne smjernice o političkoj proceni „neoklasicizma“; u stvari, ova presuda značila je zabranu književnih i kritičkih aktivnosti Zerova. Za njega je ostalo samo jedno područje - istorijski i književni studiji. Zerov je bio fokusiran na to krajem 1920-ih. Napisao je predgovore za djela ukrajinskih klasičnih pisaca koja su objavljena u izdavačkim kućama ,,.Книгоспілка“ i ,,,Сяйво“ Iz tih članaka objavljena je knjiga 1929 godine: ,,Od Kuliša do Viničenka.“ Kuliša i Vinčenka su ubrzo komunisti proglasili fašističkim piscima. 1930. godine dešava se strašan pogrom nad piscima i svim kulturnim radnicima Ukrajine. Sudski postupak Unije za oslobođenje Ukrajine (SVU)  primjeren je slučaj, izmišljen od strane (Ujedinjena državna politička uprava – naziv tadašnje sovjetske službe bezbjednosti)   Ukrajinskog SSR- a krajem 1920-ih, koji je razotkrio fiktivnu antisovjetsku organizaciju među ukrajinskom naučnom i crkvenom inteligencijom. Svrha je diskreditacija vodećih ličnosti ukrajinske kulture i javnog života u okviru centralizovane politike genocida nad ukrajinskom nacijom od strane vlade SSSR- a  u periodu 1932-1933.

Proces se vodio protiv 45 rukovodioca ,,Unije za oslobođenje Ukrajine“ u zgradi Prestonične opere u Harkivu od 9. marta do 19. aprila 1930 . Ukupno 474 osobe su bile uključene u sudski postupak 1930. godine, a 15 ih je osuđeno na smrt, 192 osuđeno i poslato u koncentracione logore, 87 je poslato u progonstvo van Ukrajinske SSR, 3 osobe oslobođene, 124 zatvorene. Maksim Rilski je uhapšen u vezi sa procesom SVU što je bilo jasno upozorenje za sve neoklasike. U februaru-martu 1930. Zerov je bio prisiljen da svjedoči u postupku SVU. Njegova pozicija je bila krhka i nesigurna. Kao i svi ukrajinski intelektualci, živio  je pod stalnom prijetnjom hapšenja, u atmosferi prijetnji i uznemiravanja. Hvilovijevo samoubistvo u maju 1933. godine bila je još jedna drama za Zerova. U poslednjih nekoliko godina, u stvari, bilo mu je zabranjeno da se bavi kreativnim aktivnostima, a od 1933. - čak i tišina postaje opasna.Od Zerova i Filipoviča traže samokritične izjave i političke deklaracije. Krajem 1934. godine Mikola Zerov je otpušten sa univerziteta. Izgubio je poslednju materijalnu podršku i bio je primoran da traži bilo kakav posao ili napušti Ukrajinu. Istovremeno je saznao da su Grigorij Kosinka i Aleksej Vlizko, kolege pisci, po izmišljenim optužbama osuđeni i strijeljani. Preživivši još jednu tragediju - smrt od groznice desetogodišnjeg sina (3. novembra 1934) - Mikola Zerov seli se  u Moskvu.

U noći sa 27. na 28. aprila 1935. godine Zerov je uhapšena u blizini Moskve na stanici Puškin. 20. maja je poslat u Kijiv radi istrage. Zerov je optužen da je vodilo kontrarevolucionarnu terorističku nacionalističku organizaciju. Pri prvom ispitivanju on je nedvosmisleno rekao: ,,Nijesam umiješan ni u kakvu kontrarevolucionarnu aktivnost i zato ne mogu da imam saučesnike“. Kasnije će se pojaviti idrugi odgovori. Tokom pretresa oduzete su mu dvije knjige: ,,Politika“ sa posvetom ,,terorista Grigorija Kosinke“ i roman Pantelejmona Kuliša ,,Crna Rada.“ To su bili jedini dokazi postojanja terorističke organizacije. Dugačka i krajnje zamorna ispitivanja istražitelja Litmana, prijetnji i zastrašivanja, prebijanja, dovela su do željenog rezultata za vlasti. Mikola Zerov  9. jula je „priznao“: „Priznajem krivicu što sam od 1930. bio član rukovodstva kontrarevolucionarne nacionalističke organizacije, u koju su pored mene bili i ,,Riljski i Lebid “. Posle brutalne torture , „Zerova grupa“ je konačno identifikovana u sastavu od 6 osoba: Mikola Zerov, Pavlo Filipovič, Ananij Lebed, Marko Voronij, Leonid Mitkevič, Boris Pilipenko (jedino je Leonid Mitkevič preživio).Vojni sud Kijivske vojne oblasti u zatvorenom sudskom ročištu, od 1. do 4. februara 1936. , bez suđenja i odbrane, razmotrio je sudski slučaj br. 0019 - 1936; M. Zerov je optužen da je rukovodio ukrajinskom kontrarevolucionarnom nacionalističkom organizacijom i prema tadašnjim članu Krivičnog zakona SSSR-a, sud mu je izrekao kaznu: deset godina zatvora u radnim logorima sa oduzimanjem imovine koja mu pripada. Nakon sudske farse 1936. godine prognan je na Solovecka ostrva, (zloglasi logori smrti grobnica mnogobrojnih ukrajinskih intelektualaca). U logor  su stigli u junu 1936. godine. Kao što su zatvorenici pomenuli, režim u logoru je u početku bio „liberalan“. Iz zdravstvenih razloga, M. Zerov nije mogao da radi kao drvosječa i zato je radio kao ekonom. Pošto je završio svoj posao, u ćeliji je mogao da radi prevođenje i istorijske i književne studije. Prema mnogim izveštajima, završio je višegodišnji rad na ukrajinskoj verziji Vergilijeve ,,Eneida“ . (Rukopis ovog prevoda trajno je uništen). O tome piše u pismima supruzi. Poslednje je datirano 19. septembra 1937. godine. 9. oktobra 1937. specijalna trojka  Lenjingradskoj oblasti revidirala je „slučaj Zerov i drugi“ osudivši ih  na smrt. Zerov je, zajedno sa mnogim drugim predstavnicima ukrajinske kulture, ubijen u Sandarmokhu 3. novembra 1937. Iz dokumenata se zna da je Mikolu Zerova ubio kapetan državne beznjednosti Mihail Matvejev. Kao pjesnik i prevodilac, i kao književni kritičar  Zerov se izdvojio na pozadini revolucionarnog i književnog života u sovjetskoj Ukrajini, on je u književnom smislu bio revolucionaran i preobražen, kao čvrst i sjajan dijamant. Visoko razvijen estetski ukus, neprestano bogata erudicija, suptilna snaga uma  i kultivisano srce ogledali su se u njegovoj poeziji i u njegovim naučnim i kritičkim radovima. Može se reći da je Zerov pod oklopom dalekosežnih tematskih motiva starih i filozofskih tema u poeziji  pokazao senzualni puls savremenog čovjeka, u kojem je suptilna misao i uzbuđenje. Zerov je vidio opasnost po Ukrajinu od ruske revolucionarne psihologije, čija je glavna iracionalna strast bila da uništi sve što je došlo do pozadine. U Ukrajini je ta psihologija, koja se nalazi u ulozi vojno-političkog okupatora, djelovala kao svjesni plan uništenja svih tokova kulture i stremljenja nacije. Zerov je takođe vidio kulturno-istorijsku misiju ukrajinske renesanse u preuzimanju i razvoju boljih blaga  kulturnog kruga kome istorijski pripada Ukrajina.  A budući da on nije bio samo posmatrač, već i aktivni učesnik svog vremena, tako su i njegovi članci, a mnogi njegovi soneti nose oštru ivicu ubojite ironije ili satire i živopisni su spomenici njegovog vremena. Mikola Zerov je formalno rehabilitovan 1958., a pjesme su objavljene 1966, ali je potpuna rehabilitacija blokirana neprijateljstvom zvaničnih književnih kritičara tadašneg SSR-a.

 Prevođen je na srpskohrvatski jezik:

Antologija ukrajinske poezije ,,U inat vjetrovima“ 2002 godina. Banja Luka

XVI – XX vijek prevod prof dr: Miodrag Sibinović, i dr Ljudmila Popović

 

ODABRANE PJESME:

 

Київ — традиція

 

Ніхто твоїх не заперечить прав.

Так, перший світ осяв твої висоти,

До тебе тислись войовничі готи,

І Данпарштадт із пущі виглядав.

 

Тут бивсь норманн, і лядський Болеслав

Щербив меча об Золоті ворота,

Про тебе теревені плів Ляссота

І Левассер Бонплан байки складав.

 

І в наші дні зберіг ти чар-отруту:

В тобі розбили табір аспанфути —

Кують, і мелють, і дивують світ.

 

Тут і Тичина, голосний і юний,

Животворив душею давній міт

І "Плуга"вів у сонячні комуни.

 

KIJIV JE TRADICIJA

 

Niko tvoja ne poriče prava.

Da, prva je svijetlost obasjala tvoje visine,

Na tebe su nasrtali ratoborni Goti,

A Danparštadt je iz šume izvirivao

 

Tu se borio Norman, i poljski Boleslav

Oštetio je svoj mač o Zlatnu kapiju,

O tebi je čavrljao Lassota

I Levasser Boplan je izmišljao bajke

 

I sve do danas si sačuvao svoj opčinjujući otrov:

U tebi su osnovali svoj tabor aspanfuti:

Kuju, i melju, i začuđuju svijet

 

Tu je i Tičina, glasan i mlad,

Svojom dušom je oživotvorio drevni mit

I ,,Plug,, je vodio u sunčanu komunu.

 

Napisano 1923. godine

 

 

AGRONAVTI

 

Так, друже дорогий, ми любимо одно:

Старої творчості додержане вино,

І мед аттіцьких бджіл, і гру дзвінких касталій.

Хай кволі старчуки розводять мляві жалі,

Хай про сучасність нам наспівує схоласт,

Хай культів і фактур неважений баласт

У човен свій бере футуристичний тривій, —

Ми самотою йдем по хвилі білогривій

На мудрім кораблі, стовесельнім Арго,

А ти як Тіфій нам, і від стерна свого

Вже бачиш світлу ціль борні і трудних плавань:

Дуб з золотим руном і колхідійську гавань.

 

AGRONAUTI

Posvećeno: Maksimu Riljskom

Da, dragi prijatelju, volimo jedno te isto:

Drevnjeg stvaralaštva staro vino,

I med pčela iz Atike, i igru zvonke Kastalije,

Neka krhki starci izvode mlakave žalopojke,

Neka nam o sadašnjosti pjeva sholast,

Neka kultova i faktura neizvagan teret

U svoj čamac utovaruje futuristički trivijum.-

Mi nasamo plovimo po talasima bijele grive

Na Argu, mudrom brodu na 100 vesala,

A ti si kao Tifij za nas, i od kormila svoga

Već vidiš svijetli cilj naše borbe i teške plovidbe:

Hrast sa zlatnim runom i kolhidsku luku.

 

Napisano 30.04.1924. godine.

 

 

Куліш

 

Давно в труні Тарас і Костомара,

Грабовський чемний, лагідний Плетньов…

Сивіє розум і холоне кров;

Літа минулі — мов бліда примара.

 

Та він працює. Феніксом з пожару

Мотронівка народжується знов;

Завзяттям віє від його промов,

І в очах — відблиск молодого жару.

 

Він боре тупість і муругу лінь,

В Європі хоче "ставляти курінь",

Над творами культурників п’яніє;

 

І днів старечих тягота легка,

І навіть в смертних муках агонії

В повітрі пише ще його рука.

 

 

KULIŠ

                

Posvećeno: Pantelejmonu Kulišu

Davno su u lijesu Taras i Kostomara,

Grabovski je pristojan, Pljetnjev je nježan...

Sijedi um i krv se hladi;

Minule su godine - kao blijeda avet

 

Ali on radi. Kao feniks iz vatre

Motronivka se ponovo rađa;

Zaneseno luče njegovi govori,

A u očima -  odbljesak  mladalačkog žara.

 

Bori se protiv gluposti i tamnosive lijenosti,

U Evropш želi »postaviti kurinj*«,

Nad dijelima kulturnjaka pijani;

 

I tegoba staračkih dana bude laka,

Pa čak u agoniji smrtnih muka,

Ruka mu još uvijek piše u vazduhu.

Preveo sa ukrajinskog: Božidar Proročić