Piše: Orhan Dragaš (Međunarodni institut za bezbednost) 

Kolumnista  je autor knjige “Dva lica globalizacije – istina i obmane”

Veliki politički lider postaje se stalnim učenjem, obrazovanjem, brušenjem komunikacionih veština, pažljivim izborom najbližih saradnika, strpljivim građenjem harizmatskog imidža… Sve to neće biti dovoljno ako vam se ne ukaže prilika, istorijska situacija, u kojoj će svi vaši liderski kvaliteti dobiti šansu da postanu vidljivi i praktično upotrebljivi. I na kraju, ali možda najvažnije, veliki politički lider postaje se onda kada prepoznate da se pred vama otvara upravo ta prilika i šansa za dolazak na vrh.

Čerčil je postao veliki onog dana kada je prihvatio da vodi britansku vladu, do tada paralisanu i preplašenu od nadolazećeg rata. Kenedi je svoju šansu prepoznao u zaštiti ljudskih prava svih Amerikanaca, bez obzira na njihovu rasu, status, veru i ideologiju. Putin je pre 20 godina dobio priliku, prepoznao je njenu važnost i ojačao posrnulu Rusiju…

Mladi turski političar, kurdskog porekla, Selahatin Demirtaš imao je sve kvalitete koje jedan politički lider mora da ima, imao je čak i veliku priliku da kruniše to liderstvo, na svoju korist, korist svoje partije i nacionalne zajednice i na korist Turske. Danas ga se malo ko u svetu seća, zaboravili su ga čak i kod kuće, a od njegovog nekadašnjeg nadimka „Turski Obama“, ostalo je samo bledo sećanje. Demirtaš je, naime, propustio priliku da postane politički lider, priliku koja se u tom poslu ukazuje jednom u životu.

Ovaj nesuđeni stručnjak za pomorsku trgovinu i menadžment, bio je prinuđen da napusti studije zbog svog političkog aktivizma, ali je naknadno uspeo da diplomira na Pravnom fakultetu u Ankari i započne advokatsku praksu. Uporedo je gradio političku karijeru, baveći se ljudskim pravima svojih sunarodnika Kurda, a naročito njihovom pravnom zaštitom pred turskim sudovima. Strpljivo je gradio imidž tolerantnog kurdskog političara, spremnog na dijalog sa vlastima oko konačnog rešavanja ovog dugotrajnog bolnog pitanja. Prilka je počela da se ukazuje od 2013. godine, kada Redžep Tajip Erdogan otvara proces za mirno i dogovorno rešenje kurdskog pitanja, u čemu umereni i moderni Demirtaš vidi veliku šansu, kako za svoju nacionalnu zajednicu, tako i za sopstvenu karijeru.  Sve je išlo kako treba, a nagrada je stigla već na parlamentarnim izborima u junu 2015, kada je Demirtašova Narodna demokratska partija osvojila fantastičnih 13,12 odsto glasova i postala četvrta po snazi parlamentarna partija.

Uz glasove sunarodnika Kurda, Demirtaš je osvojio i simpatije većinskog naroda, pa je čak pet odsto Turaka, uglavnom levičara, glasalo za njega, što je do tada bilo nezamislivo. Na scenu je došla umerena kurdska politika, koja je otvorena i za Turke, nacionalno se stavljalo u stranu, jer je vizija bila demokratska, nekorumpirana i prosperitetna Turska. Treba li napominjati da je Selahatin Demirtaš, vodeći ovakvu politiku, odmah postao veliki miljenik Evropske unije i Sjedinjenih Država, jer on je oličavao Tursku kakvu Zapad želi da vidi.

Njegovoj rastućoj karijeri išlo je na ruku i to što Erdoganova AKP, sa oko 40% glasova, nije mogla samostalno da formira vladu pa je krenula u potragu za koalicionim partnerima. Drugoplasirani i trećeplasirani odbili su savez sa turskim predsednikom, pa je red došao i na Demirtaša. Put za njegov ulazak u prvu ligu bio je otvoren, šansa za lansiranje u red velikih poliitčkih lidera bila je na dohvat ruke. Zbog svoje umerene politike imao je i priliku da za Kurde osigura dostojan status u Turskoj, jer su izborni rezultati jasno rekli da su on i njegova partija „game changer“. Ipak, odbacio je tu priliku, odbio je Erdogana, priklonio se ostalima iz opozicije koji su želeli samo da Erdogan ode sa vlasti.

U traganju za većinom koja bi mogla da formira vladu prošli su zakonski rokovi, a Turska je morala ponovo na parlamentarne izbore. U novembru 2015, Erdoganova AKP osvojila je ubedljivu većinu od 320 od ukupno 550 mandata i nastavila samostalno da vlada. Vrata za su se definitivno zalupila pred Selahatinom Demirtašom. U Turskoj veruju da bi danas imao 25 odsto podrške da je u ključnom momentu prihvatio savez sa Erdoganom. Ovako, ušao je u vrtlog nemira u turskoj, terorističkih napada, a potom i puča u leto 2016. godine, njegova politika je kolabirala, a on završio u zatvoru u kojem je i danas.

U istoriji, a naročito u politici, neozbiljno je oslanjati se na analogije iz prošlosti, ali priča o karijeri Selahatina Demirtaša neodoljivo podseća na današnja zbivanja u Crnoj Gori. I u Crnoj Gori je u središtu scene mlad, obrazovan političar, pripadnik manjinske zajednice čija organizacija želi i uspeva da dobije glasove i većinskog naroda. I oni su u poziciji da budu „game changeri“, jer im to dozvoljavaju izborni rezultati, veoma su omiljeni na Zapadu, jer se bore za još više reformi i demokratije u svojoj zemlji.

Kao i nekada Demirtaš, tako i sada u Crnoj Gori jedan mladi lider ima priliku da svojom odlukom odredi pravac kojim će se cela država kretati narednih godina. Ili će se, poput zaboravljenog „Turskog Obame“, ograničiti samo na obaranje sa vlasti dugogodišnjeg predsednika. Pred Dritanom Abazovićem vrata su još uvek otvorena, ali kroz njih mogu da prođu samo veliki politički lideri.

(Autor je završio post-doktorske programe  na London School of Economics and Political Sciences (LSE), kurs “Business, International Relations and the Political Economy” (2018), Yale University (Yale School of Management): “Accelerated Management Programme” (2019), Oxford University: "Executive Leadership Programme" (2020)