МАГНЕТНО ЈЕЗГРО И МЈЕСТО ОДАKЛЕ ЈЕ ПРВА ИСKРА СЈЕKЛА
Темељ и понос Црне Горе
Предуго и организовано се црногорска судбина
претежно усмјерава према туђим моделима и интересима. Вријеме је за освајања
будућности према сопственој мјери. У том смислу, сваки кутак Црне Горе треба да
осјећа одговорност за своју домовину
Цетиње није настајало као остали градови. Нијесу
властела, занатлије и трговци градили палате, улице и тргове, већ су владари и
монаси довели послугу да им служе и израђују мачеве и штампарску пресу. Послије
Дукље и Зете, које су се са другим словенским земљама насталим на насљеђу
Византије међусобно бориле за превласт, на Цетињу, новој пријестоници, 1482.
године, рођена је Црна Гора.
Посна земља и пушка су храниле и челичиле горди
народ коме је слобода била изнад живота. Вјековима је ова земља била лишена сваког
добра и напретка. Са Цетињем у центру, црногорска племена, сурова од борбе са
непријатељима и међусобних сукоба, градила су државни савез заснован на
ратничкој етици, слободи и правди. Поштовали су Бога и човјека, а уважавали
изабране вође.
Мала медитеранска држава на лимесу царстава,
цивилизација и култура, под сталном опсадом великих, била је принуђена да се
бори за опстанак. Црнојевићи су у четрдесет година своје владавине ударили
темеље мудре политике. Иван Црнојевић, „отац Црногораца“ и његов насљедник били
су праведни господари. Земљу су давали својим поданицима, али су им одузимали
кад учине невјеру. Знали су сарађивати са сусједима који су им радили о глави.
Kао владари ренесансне свијести били су ослоњени на Европу и њена достигнућа, што
најбоље показује ћирилска штампарија на Цетињу и улога коју су инкунбуле Ђурђа
Црнојевића вјековима имале широм словенског православног свијета.
Црна Гора је послије Црнојевића пала у ропство, а
Цетиње разорено. Петровићи су подигли Манастир из кога ће као владике
руководити отпором никад сасвим покорене Црне Горе. Цетињска митрополија је
била једини прави феудалац у Црној Гори.
KУЛТ СЛОБОДЕ
Таложила се вјековна традиција борбе и растао култ
слободе. Странци су запазили да „Црногорци живе под оружјем и од оружја“.
Мукотрпно се одржавало заједништво племена, владике кумиле и заклињале на
слогу. Kроз битке и државничку далековидост је растао политички и духовни
ауторитет владика и суверена из династије Петровић који су пресудно утицали на
стварање црногорске државне заједнице. Нереалне династичке амбиције краља
Николе, политика српске Владе и невјера ратних савезника довели су 1918. до
губитка самосталности Црне Горе.
Општецрногорски збор као надплеменска институција
која одлучује о најважнијим државним пословима, траје од 1500. године, а Цетиње
остаје, како каже историчар Глигор Станојевић, „магнетно језгро“ Црне Горе.
Растом и развојем Црне Горе, Цетиње богати своју
пријестоничку функцију. Послије изградње Биљарде, Његошеве резиденције, почиње
развој Цетиња, а од Берлинског конгреса и међудржавног признања, добија урбану
форму. Дворски живот, дипломатија, војска, трговина, занати, школе, новине, културна
дешавања дају градској динамици модерну ноту. Не само што је у Његошевом смислу
„одавде прва искра сјекла“, већ су одавде потицале све идеје о ослобођењу и
руковођено акцијама за стварање Црне Горе каква је данас. Подловћенска Црна
Гора се ширила поштујући различитости по вјери, језику и народности својих
нових грађана. Она је постала један државни ентитет по заједничкој судбини
својих различитих дјелова, који су били изложени снажним по природи и
посљедицама различитим утицајима. На Цетињу је зачета модерна Црна Гора у свим
правцима. Од Цетиња почиње развој државних институција, школства, издаваштва,
новинарства, здравства, спорта…
СПОМЕНИK
ТРАЈАЊА
На Ћипуру су остаци Двора Црнојевића, двор
Петровића, Манастир, Биљарда, гувно на коме је засиједао Општецрногорски збор и
бријест под којим је правду дијелио посљедњи црногорски суверен. На том малом
простору су међаши вишевјековне историје Црне Горе. Са Влашком црквом,
Ловћенском вилом, Орловим кршом и зградама амбасада европских земаља,
комплетира се визуелна легитимација Цетиња, којом се храни понос сваког њеног
грађанина. Ћипур као историјска башта у којој је узгајана црногорска
државотворна свијест и калио црногорски поглед на свијет и морал, позива на
ходочашће све поштоваоце црногорке прошлости. На том мјесту је синтетизовано
огромно искуство у вођењу државних послова, горчина због неправде моћних и туге
због домаће издаје и неслоге, што савременицима, који се руководе геслом „Да је
вјечна Црна Гора“, даје драгоцјене поуке.
Управо због тога што је Ћипур споменик трајања,
гордости и славе Црне Горе, непријатељи црногорске независности и националне
самобитности Црногораца настоје да га отму и понизе. Владан Ђорђевић,
предсједник Владе Србије је крајем прошлог вијека рекао црногорском министру
вањских послова „Призрен вам треба, гладници једни! А не знате да ћемо вам и
Ћипур узети, по коме славном имену називате се некаквим ушљивим племићима“.
Пријетња изречена Гавру Вуковићу остварена је у наше
вријеме. Ћипуром и Цетињским манастиром господари намјесник СПЦ, затире и у
камен затуца све црногорско. Црнојевићи су нелојалнима одузимали имања, а када
је Црна Гора посустала у изградни Његошева маузолеја на Ловћену, општина Цетиње
је преузела иницијативу. Тренутак је да Цетиње тражи од државе да преда Цетињски
манастир Црногорској православној цркви и поврати историјски спокој на Ћипуру.
ДУХ
НЕПОKОРНОСТИ
Послије Другог свјетског рата пријестоница Црне Горе
је пресељена у Подгорицу, која је преузела одговорност за Црну Гору, као
републику у СФРЈ. Цетиње, стара пријестоница и град херој са педесет својих
грађана окићених овим партизанским одличјем, остављено је да умире као стари
немоћни родитељ. Цетиње је потом, захваљујући индустрији, накратко оживјело и
задобило нову препознатљивост.
Деградацију је доживјело када је његово градско
руководство позвало „АБ револуционаре“ и српске паравојне јединице да утјерују
дух Подгоричке скупштине у само срце црногорске вертикале. Убрзо се показало се
да у њему живи дух непокорности и суверености. Заставу тог духа подигао је Либерални
савез, а отпор су организовали сви који су црногорством задојени. Деценије
транзиције однијеле су у понор цетињску радничку класу и средњи сталеж, а
пензионери, чиновници, незапослена омладина, као ни библиотеке, архив, музеји,
нијесу могли да обнове динамику друштвеног и културног живота, па се град нашао
на апаратима за вјештачко одржавање. „Цетиње не ради“, графит из тог доба
најбоље илуструје стање у коме се град налазио.
Kрајем деведесетих година прошлог вијека, а нарочито
послије референдума 2006. године, када се црногорска државна политика вратила у
матицу националног интереса, Цетиње је озакоњено као пријестоница Црне Горе.
Постало је оно што је увијек било - историјски симбол и врело суверенистичке
енергије. Понешто је учињено на његовој ревитализацији. Повезано је модерном
цестом до мора и Подгорице, створени услови за Универзитет умјетности,
пресељено Министарство културе, а плански се ради на основу посебног Закона о
пријестоници. У великом смо закашњењу и разним оскудицама у коришћењу потенцијала
које нам Цетиње пружа за модерно сагледавање прошлости. Предуго и организовано
се црногорска судбина претежно усмјерава према туђим моделима и интересима.
Вријеме је за освајања будућности према сопственој мјери. У том смислу, сваки
кутак Црне Горе треба да осјећа одговорност за своју домовину. Направљени су
важни кораци у том правцу, али нам предстоји напорно путовање за превазилажење
наслага прошлости и изградњу заједништва и самосвијести о Црној Гори као
демократској грађанској држави коју ће штитити и вољети сви њени грађани.
Да није живјела духом Цетиња, Црне Горе не би било.
Цетиње је изгубило потенцијал да одржава хомогеност земље, али својим
историјским значењем и симболиком остаје непресушни извор државног поноса и
патриотског јединства.
(izvor Pobjeda)
0 Komentara