Ovih dana je završilo deset godina od kako je 15. maja 2015. godine Viši sud u Beogradu, postupajući po naredbi četničkog vojvode Tome Nikolića, koji je ironijom sudbine tada bio predsednik republike, i četničkog premijera Aleksandra Vučića, doneo odluku o tobožnjoj rehabilitaciji Draže Mihailovića.

 Naravno, ova odluka je samo jedan segment u trijumfalnom revanšističkom pohodu snaga poraženih u Drugom svjetskom ratu nakon sloma evropskog socijalizma. Razni kolaboracionistički i filofašistički pokreti širom Evrope, a naročito u Istočnoj Evropi i na Balkanu, osetili su se da je došao trenutak da operiše svoju filofašističku biografiju, da izvrši reviziju istorije i da sebe prikažu kao autentične demokrate zaslužne za poraz fašizma i socijalizma. U ovom pohodu naročito su se, po svojoj ostrvljenosti, fanatizmu i falsifikovanju, isticali preživeli pripadnici četničkog pokreta u Srbiji i njihovi duhovni sledbenici i razni drugi konvertiti. Za njih je od kapitalne važnosti bila ta takozvana rehabilitacija Draže Mihailovića i njegova promocija u antifašističkom borcu, budući da nisu imali ni jedan drugi osnov legitimiteta za vršenje vlasti koja im je, slomom socijalizma, jednostavno pala u ruke.

 Tako je započeo proces prepravljanja prošlosti, revizije istorije, istine, prava i pravde. Najpre je 2004. godine doneo jedan zakon kojim su izjednačena prava četnika sa pravima partizana, a zatim je 2006. godine doneo prvi zakon o rehabilitaciji a 2011. drugi.

Šta je bila suština ovih antipravnih zakona?

Suština je u tome da se njima naređuje rehabilitacija lica koja su iz „političkih ili ideoloških razloga“ (kasnije su dodati i verski i nacionalni razlozi) lišena života, slobode ili nekih drugih prava.

U ovim zakonima nema nikakvog uputstva za sudove o tome šta znači politički i slični razlozi, kako se oni utvrđuju, na čemu sud treba da zasniva svoju pozitivnu ili negativnu odluku itd. Takva dodatna uputstva su neophodna jer sudovi, kao što nisu kompetentni za medicinu io njoj ne moraju ništa da znaju, isto tako su nekompetentni i ne znaju ništa o politici, ideologiji, religiji ili o nacionalnim pitanjima. Očigledno je da pomenuta norma namerno nije precizno definisana kako bi se sudovima, tj. sudijama ostavilo što više prostora za proizvoljno odlučivanje. Računalo se na to da će mnoge sudije požuriti da se dopadnu novim četničkim vlastima i da će bez zazora prihvatiti skoro svaki zahtev za rehabilitaciju, što se u praksi i dogodilo.

Kakve su apsurdne odluke sudova u Srbiji donosili u postupcima rehabilitacije najbolje ilustruje odluka Okružnog suda u Prokuplju iz 2009. godine kojom je rehabilitovan Mihailo Zotović, kapetan Nedićeve Srpske državne straže, poznat po tome što je za račun nemačkog i bugarskog okupatora pronašao partizane i partizanske porodice, surovo se obračunavao sa njima i palio. Kada su partizani počeli da oslobađaju Srbiju Zotović je sa svojim sledbenicima počeo da beži na sever, da bi negde kod Trstenika poginuo u oružanoj borbi sa partizanima. Sud u Prokuplju je stao na stanovište da je on lišen života iz političkih i ideoloških razloga.

Ako bi se prihvatila ova perverzna logika suda u Prokuplju, a isto su smatrali i drugi sudovi u Srbiji, onda bi za sve vojnike okupatora, koji su poginuli u borbama sa partizanima, moglo da se kaže da su lišeni života iz političkih i ideoloških razloga!

Ovih dana je završilo deset godina od kako je 15. maja 2015. godine Viši sud u Beogradu, postupajući po naredbi četničkog vojvode Tome Nikolića, koji je ironijom sudbine tada bio predsednik republike, i četničkog premijera Aleksandra Vučića, doneo odluku o tobožnjoj rehabilitaciji Draže Mihailovića.

Naravno, ova odluka je samo jedan segment u trijumfalnom revanšističkom pohodu snaga poraženih u Drugom svjetskom ratu nakon sloma evropskog socijalizma. Razni kolaboracionistički i filofašistički pokreti širom Evrope, a naročito u Istočnoj Evropi i na Balkanu, osetili su se da je došao trenutak da operiše svoju filofašističku biografiju, da izvrši reviziju istorije i da sebe prikažu kao autentične demokrate zaslužne za poraz fašizma i socijalizma. U ovom pohodu naročito su se, po svojoj ostrvljenosti, fanatizmu i falsifikovanju, isticali preživeli pripadnici četničkog pokreta u Srbiji i njihovi duhovni sledbenici i razni drugi konvertiti. Za njih je od kapitalne važnosti bila ta takozvana rehabilitacija Draže Mihailovića i njegova promocija u antifašističkom borcu, budući da nisu imali ni jedan drugi osnov legitimiteta za vršenje vlasti koja im je, slomom socijalizma, jednostavno pala u ruke.

Tako je započeo proces prepravljanja prošlosti, revizije istorije, istine, prava i pravde. Najpre je 2004. godine doneo jedan zakon kojim su izjednačena prava četnika sa pravima partizana, a zatim je 2006. godine doneo prvi zakon o rehabilitaciji a 2011. drugi.

Srbija, neurotično četničko društvo: Deset godina od rehabilitacije Dragoljuba Draže Mihailovića 2

Foto: Privatna arhiva

Šta je bila suština ovih antipravnih zakona?

U ovim zakonima nema nikakvog uputstva za sudove o tome šta znači politički i slični razlozi, kako se oni utvrđuju, na čemu sud treba da zasniva svoju pozitivnu ili negativnu odluku itd. Takva dodatna uputstva su neophodna jer sudovi, kao što nisu kompetentni za medicinu io njoj ne moraju ništa da znaju, isto tako su nekompetentni i ne znaju ništa o politici, ideologiji, religiji ili o nacionalnim pitanjima. Očigledno je da pomenuta norma namerno nije precizno definisana kako bi se sudovima, tj. sudijama ostavilo što više prostora za proizvoljno odlučivanje. Računalo se na to da će mnoge sudije požuriti da se dopadnu novim četničkim vlastima i da će bez zazora prihvatiti skoro svaki zahtev za rehabilitaciju, što se u praksi i dogodilo.Kakve su apsurdne odluke sudova u Srbiji donosili u postupcima rehabilitacije najbolje ilustruje odluku Okružnog suda u Prokuplju iz 2009. godine kojom je, koji je kapetan Mihailo Zotović, koji je rehabilitovao Mihailo Zotović, za državnu stražu nemački vojnik bugarskog okupatora pronašao partizane i partizanske porodice, surovo se obračunavao sa njima i palio. Kada su partizani počeli da oslobađaju Srbiju Zotović je sa svojim sledbenicima počeo da beži na sever, da bi negde kod Trstenika poginuo u oružanoj borbi sa partizanima. Sud u Prokuplju je stao na stanovište da je on lišen života iz političkih i ideoloških razloga.

Ako bi se prihvatila ova perverzna logika suda u Prokuplju, a isto su smatrali i drugi sudovi u Srbiji, onda bi za sve vojnike okupatora, koji su poginuli u borbama sa partizanima, moglo da se kaže da su lišeni života iz političkih i ideoloških razloga!

Poenta čitavog ovog galimatijasa je u tome da osuda iz političkih i sličnih razloga postoji samo onda ako je okrivljeni bio potpuno nevin, ako nije počinio ni jedno drugo krivično delo. Ako istaknuta ličnost neke političke stranke opljačka banka on neće biti osuđen iz političkih razloga već zato što je počinio krivično delo. Ako pripadnik srpskog ili nekog drugog naroda ubije čoveka on će biti osuđen zbog toga a ne iz nacionalnih razloga.

Ukoliko se ove banalne stvari ne razlikuju doći će u apsurdnu situaciju da će sve biti proglašeno za političko suđenje, što će za posljedicu imati potpuno bezakonje. A upravo to je urađeno u slučaju Draže Mihailovića. Viši sud u Beogradu nije ni jednom jedinom rečju osvrnuo na ono što je Draža tokom Drugog svetskog rata radio i koja krivična dela je počinio jer to, navodno, posle „ovoliko“ vremena nije moguće utvrditi.

Situacija sa Dražom Mihailovićem je potpuno jasna i sa političkog i sa pravnog stanovišta. NJemu su optužnicom stavljena na teret tri krivična dela: a) Saradnja sa okupatorom, b) Ratni zločini ic) Ubacivanje terorističkih grupa u Srbiju po završetku rata. Kao komandant četničke organizacije koja je ta krivična dela počinila on je optužen po komandnoj odgovornosti u skladu sa Statutom Međunarodnog vojnog suda čiji je potpisnik bila i Jugoslavija. Bez principa komandne odgovornosti ne bi bilo moguće osuditi nacističke glavešine i ostale ratne zločince i saradnike okupatora kojima je posle rata suđeno u raznim državama.

Ratni zločini četničke organizacije višestruko su dokazani i sve je to stajalo na raspolaganju Višem sudu u Beogradu ali je on ipak, sa neviđenim cinizmom, zaključio da to posle „ovoliko“ vremena nije moguće utvrditi. A da tu nikakvo utvrđenje nije bilo potrebno reći da pokazuje opštepoznati izveštaj koji je četnički komandant Pavle Đurišić podneo Draži Mihailoviću januara 1943. godine:

„Akcija u Pljevaljskom, Fočanskom i Čajničkom srezu protiv muslimana izvršena je… Sva muslimanska sela potpuno su spaljena… Sva imovina je uništena, izuzev stoke, žita i sena… Pristupljeno je potpuno uništenje muslimanskog života bez obzira na pol i godine starosti. Naših je bilo ukupno 22 žrtve… kod muslimana 1.200 decembra i oko“.

Za ovo „herojstvo“ Draža je Pavlu Đurišiću poklonio šubaru, a vladiku Nikolaju Velimiroviću, „sveti“ Nikolaju, opevao ga je u svojoj pesmi: „Divni Pavle, Bog mu dao zdravlje“. Međutim, Adolf Hitler nije imao pesnički talenat kao „sveti“ Nikolaj pa je Pavla jednostavno odlikovao Gvozdenim krstom.

Ovaj duh četničke genocidnosti proteže se sve do danas a ispoljio se u Ovčarima, Srebrenici, Prijedoru, u ime Dodika da obeleži mesto pogibije Pavla Đurišića za koga pop Joanikije, poglavar filijale srpske crkve u Crnoj Gori, reče ovih dana da je bio „veliki junak nepobjedivog karaktera“.

Ili drugi, takođe dobro poznati primer: Kada je Draža uputio oštru kritiku Avalskom korpusu zato što „spava dubokim snom“ pa su se u „svim oblastima u neposrednoj blizini Beograda nakotili komunisti i njihovi simpatizeri“, grupa četnika iz jedinice Živana Lazovića upala je 20.12-1943 u selu, čemu su predvodili Matić Vranić i devojke i mekinje. njihovim roditeljima, a zatim zaklali, nakon čega je Draža uputio poruku svojim komandantima: „Živan Lazović mora da dođe da bi pokazao šta se može da uradi“.

Što se tiče drugog krivičnog dela – saradnja sa okupatorom – sam Draža je na suđenju za 40 od ​​55 č etničkih komandanata rekao da su sara đ ivali sa okupatorom. Me đ utim, istaknuti Dra ž in komandant Vojislav Luka čević , na su đ enju 1945. godine, iznervirao je stalnim pitanjima koja je sara đ ivao sa okupatorom, jetko je uzvratio: „ Ako vam je neko od na š ih komandanata ka ž e da nije sara đ ivao – direktiva je Vrhovna vlada bila to direktiva . komande “ , tj. Dra ž ina direktiva.

Suočen sa ovakvim činjeničnim stanjem i istorijskom istinom, au želji da udovolji četničkom vrhu Srbije, Viši sud u Beogradu pronašao je „solomonsko“ rešenje: on je proglasio da suđenje Draži nije bilo „fer i korektno“, što su kvalifikacije koje ne postoje u jednom procesnom zakonu. A suđenje nije bilo „fer i korektno“ zato što je publika u sali povremeno glasno reagovala, što su političari među sobom raspravljali o tome kakvu kaznu treba Draži izreći, što nije saslušao američkog pilota (ako je sam Draža odbio da oni budu saslušani), što je Dražu osudio „komunistički“ sud koji je bio njegov ideološki protivnik, što znači da je ideološki protivnik osuđen.

Ove i druge besmislice poslužile su Višem sudu da donese odluku koja predstavlja kolosalan primer gaženja prava, jedinstven primer u modernoj istoriji kojim je promenjena prošlost, laž pretvorena u istinu, samovolja u pravo, nepravda u pravdu.

Do koje mere je odluka Višeg suda besmislena i bez veze sa pravom najbolje se vidi na dva pitanja:

Prvo,u isto vreme kada je suđeno u Beogradu, u Zagrebu je „komunistički“ sud osudio na smrt sedamnaest ustaških generala i viših oficira, a „komunistički“ sud u Beogradu je 1947. godine osudio na smrt komandanta Jugoistoka generala Aleksandra Lera i još šestorice nemačkih generala koji su predstavljali Ver jedinicemahta na prostoru Jugoslavije. Sve ove presude su, naravno, izvršene.

Po perverznoj logici Višeg suda u Beogradu treba zaključiti da je svim ovim ratnim zločincima sudio sud koji je bio njihov „ideološki i politički protivnik“, što znači da te presude treba poništiti a notorne ratne zločince rehabilitovati!?

Drugo, na suđenju 1946. godine pored Draže na optuženičkoj klupi sedela su još 23 lica optužena, kao saizvršioci, za ista krivična dela kao i Draža. Svi su oni osuđeni presuda doneo isti sud, u istom ličnom sastavu i po istom postupku. Pa kako je onda moguće da je suđenje za njih 23 bilo fer i korektno a jedino za Dražu nije bilo!?

Ovde nije najveći problem što su Viši sud u Beogradu i drugi sudovi u Srbiji ovakvim odlukama osramotili sebe i svoju profesiju. Glavni problem je u tome što je tim odlukama osramoćeno cijelo srpsko društvo, što je ono osuđeno da živi na banalnim lažima i da bude nesposobno da razlikuje laž i istinu. Jer, društvo koje nije u stanju da utvrdi šta je radio za vreme Drugog svetskog rata i koje nije sposobno da se suoči sa sopstvenim ulogom u umorstvu Jugoslavije i ratovima 90-ih godina postaje strukturalno nesposobno za suočavanje sa istinom. Od ubistva dvojice gardista u Topčideru, od smrti one žene Stanike na naplatnoj rampi u Doljevcu, preko mnoštva sličnih događaja, pa preko nebrojenih „atentata“ na Aleksandra Vučića, sve do nestanka male Danke Ilića i do zvučnog topa, postalo je da građani ne znaju šta se stvarno dogodilo, da se društvo istina krije i brzo se gubi interes i da se novim interesom gubi pravilo. Nužne posledice takvog šizofrenog stanja su moralni relativizam, izraziti egoizam, apatija i ravnodušnost, zbog čega srpsko društvo ne pokazuje empatiju ni naspram najvećih tragedija u savremenom svetu.

Dakle, rehabilitacija zločinačkog četničkog pokreta nije neko pravno pitanje kojim treba da se bave samo stručnjaci, već je to pitanje koje se tiče društvenog zdravlja i stanja kolektivnih svesti. Rehabilitacija je pravno okončana i pomenuti zakoni su prestali da važe, ali je rehabilitacijom pokrenut lančani proces koji je Srbiju pretvorio u neurotično četničko društvo, netolerantno i paranoično, opsednuto srednjevekovnim mitovima i idejom „srpskog sveta“, društvo u kome dominira svađalački mentalitet koji isijava iz Aleksandra Vučića i koji ne razume njegovog stalnog saradnika i Aleksandra Vučića. regionalna ni svetska pitanja. To je nasleđe koje srpskom narodu ostavlja četnička kontrarevolucija.

Autor je antifašistički aktivista

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.