Jedan od najvećih poznavalaca Andrićevog i života i djela, Miroslav Karaulac, pisac knjige ‘’’Rani Andrić’’, u sljedećim mislima kao da daje kroki i kao da crta, ucrtava, čitavu jednu putanju, jedan luk, od prvih do posljednjih piščevih dana i što su mu sve oni značili i što on nama (danas) znači. ''Vaspitanik jednog u mnogo čemu ezoteričnog morala mladobosanskog kruga kojem je pripadao, jedan iz izumirućeg reda moralističkih pisaca, evidentan učesnik duhovne potrage za kodeksom vrline, od mistične potrage za vazom Svetog Grala, neprekinute u literaturi, Andrić će tokom života biti brižni kupac sapuna i pasti za zube koje će do poslednjeg dana manijački gomilati, u strahu da bi u nekoj akutnoj istorijskoj pometnji, u idealnom sticaju neprilika, čistoća mogla biti ugrožena; spreman, sa svojim dalekovido pravljenim zalihama, i u toj potencijalno pretećoj varijanti, da je brani.

            …’Ti ne zaboravi da je tvoja radost daleko još.’ ‘Oni se bore za pobjedu, a moja borba nema kraja.’ ‘Iskucavaju svijetom sati, a moje vrijeme je daleko i moji dani još ni klice pustili nisu’, zapisao je.

            Bez oduševljenja, reklo bi se, za neku krajnju i nepomućenu istinu, saputnik istine na putu, tragač za njenim drugim neprimećenim bojama – veliki pronalazač novih sumnji, Andrić će sa istom budnošću ispitivati i mogućnost i spornost izvesnosti za kojom traga, okrećući se uvek ka jednoj tolerantnijoj i opreznijoj istini, osećajući se uvek nedovoljno opreznim u pokušaju da odredi šta bi bilo dozvoljeno smatrati pouzdanim.

            Preko raznih trenutnih zadovoljština, preko uvek efemernih perifernih bitki Andrićeva će se poetika upućivati sve više ka jednoj daljoj pravdi, ka jednom izboru koji ne bi bio između nametnutih dilema, čije bi dileme on sam postavljao; napuštajući sve više nužde trenutka, upućivaće se ka bezbednijim zonama vremena, prema predelu gde se sve stvari izravnavaju, u kojem će konačno biti moguć mir i harmonija među zaraćenim silama vremena.

            ‘To je svet duha... Tu svak ima svoj deo, i po tom svom ma i najskromnijem delu, pravo na celinu.’ ‘Predeo u kome se pravo i zaistinski zna ko je prav a ko kriv.’

            Jedno takvo arhetipsko vreme učiniće mu se mogućim jedino u ispunjenjima umetnosti; Andrić će i sam delom pokušati da uspostavi takav predeo od dobrote, lepote i praštanja; predeo u kojem bi bili umireni glad, žeđ i nužda, koji bi služio za utočište od nevremena istorije, gde bi se čoveku činila pravda, izravnavale mu se sve prethodno nanete bede.

            Pobunjenik u jednom tragičnijem smislu, i njegova će pobuna ići protiv samih uslova borbe i uslova pobede – kao što će i njegova poetika ići vremenom sve osetnije iz akcije u meditaciju, iz nestrpljenja u mir, iz nemira dana u nemire veka. ‘Ali, šta vredi kad svoju bitku svak bije na jednom parčetu zemlje koje mu je dato i pod uslovima koji su mu nametnuti.’

            Baveći se istorijom sredine i naporima ljudi da je izmene, i sam ‘na tvrdu putu i lišen svega’, zrijući ‘za jednu neizvjesnu jesen’, svestan, kako kaže Tugomiru Alaupoviću, da ‘i najbolji mornar zavisi od vjetra’, Andrić će uspostaviti opsežan spisak otežica koje bi čekale svakog ko bi se našao u sličnim neplodnim oblastima istorije, ali i značajnih uputstava kako da se savladaju.

            Nalazeći da je delo, dostignuće, rad na osvetljavanju kraja i povećanju blagosti u slobodnom opticaju jedini predeo u kojem se može trajati i lepota najcelovitiji program kojem se može služiti, po istom uzoru na nekošnje neimare koji su građevinama umirivali ćud kraja, i duhovni proizvodi služili bi ublažavanju naravi sredine, i jedni i drugi bili bi ‘samac i putnik’ u predelu, ali smanjivali oštrinu vremena i činili ljudskijim predeo u kojem se budu našli.

            Izvesna permanentna tuga dela, i u svojim najboljim časovima, ozarenog nesrećom, i neće imati nekih bližih obala, niti neke doglednije utehe. Razumeti kako stvari stoje značiće obično biti neutešan, ali tim saznanjem i osvetljen, i u broju onih koji će dizati pouzdanje i drugima.

            ‘To je bio jedan od onih koji su svog života u sebi vodili borbu sa svim što je složeno i teško, a oko sebe širili mir i vedrinu’, zapisao je.’’

U „Znakovima pored puta'' čitamo: “U čoveku postoji nepoznata ali ograničena količina čežnje koja teži da se utroši i koja se, već prema prilikama,  vezuje za ljude ili stvari, zemlje, ideje ili vjerovanja“. Kao i svaki pravi umjetnik, Andrić tek služeći ideji postaje ono što jeste. Izvan ideje ga nema. Poput Serena Kjerkegora, kojeg je mladi Andrić često imao kao lektiru, tek u službi neke ideje, on je bio i jeste umjetnik, erotik, esteta... Ideja pisanja kao životna hrana je naročito važna za Andrića. Andrićeva ljudska čežnja se naime još od rane mladosti vezala za ideju pisanja. I Andrić, kao i Sartr i Kiš, na primjer, nosi žig, ‘’izdajnički pečat’’, biljeg pisca, pisanja, još od ranog đetinjstva. Sva trojica to često podvlače i ističu. ’’...Ja sam imao vijugu za književnost, dakle pisaću, iskorišćavaću to rudno blago čitavog života. Slažem se.’’; ’’ ’Ja odlično znam da sam samo mašina za pravljenje knjiga.’ Šatobrijan’’ (Žan-Pol Sartr: ''Reči'', Matica srpska, 1965.g., Novi Sad, str. 143); ''Za pisca je potrebno, dakle, i ono posebno obilježje, kako je to Kiš, opet u jednom od razgovora rekao: ‘Pisac se ne postaje slučajno: podmuklo dejstvo biografije jeste prvi i najveći podsticaj. A u jednoj biografiji preovladavajuće osećanje različitosti, ‘sramni pečat’ različitosti je detonator mašte. Pisac ili budući pisac pita se o sopstvenom postojanju, pokušava da objasni poreklo te različitosti i njenu vezu sa svetom’.’’ (Goran Sekulović: ’’Kišovo pero iz pakla’’)

Pisati i samo pisati! Andrić piše: „Sve što sam čitao izgledalo mi je kao sveta istina i uzvišena obaveza za mene lično, kojoj se ne mogu oteti ako neću da izgubim ugled u svojim očima i svaku veru u sebe. Znao sam samo jedno: da treba sve to čitati, i da treba pisati takve ili slične stvari. Ni na što drugo u životu nisam pomišljao.“

                                               (Nastavlja se)