"Biti pisac znači postaviti između sebe i ostalih ljudi brdašce od štampane hartije i čitavu planinu od netačnosti’’. (Ivo Andrić)

„Književnost je jedina prava postojbina metafizičkih kvaliteta.“ (Nikola Milošević)

''Gori u meni i prži me - jer to gorim ja! - nepodnošljiva potreba za lepotom i savršenstvom.'' (Ivo Andrić)

‘’Literatura u pravom smislu reči mora biti mesto, ma koliko to izgledalo paradoksalno, gde je svaka laž isključena.’’ (Danilo Kiš)

„Metafizička nas pitanja prate na svim putevima saznavanja umjetnosti.“(Mirko Zurovac)

„Sva vjerovanja, svi pogledi na svet i sve ideologije koje se živo i naglo šire, stvaraju pored stvarne stvarnosti i jednu vrstu svoje stvarnosti (fiktivne i promenljive), ali neophodne za širenje ideje u stvarnoj stvarnosti. Ta stvarnost je neka vrsta skela koje omogućavaju rad, neka vrsta pozajmice od one stvarnosti koja treba da nastane ali koje još nema. Vrsta metafizike.“(Ivo Andrić)

''I ova priča, kao i sve druge, govori o traženju sreće.'' (Meša Selimović)

„U stvari, svaki most predstavlja jedan grub i još za zemlju vezani početak čovekovog napora da ostvari svoj san o savlađivanju zemljine teže, pa zatim o letenju, da bi se tako ovladalo svetom i da bi čovek zauzeo bolje mesto na zemlji koju gazi i u vasioni koja ga okružuje.“ (Ivo Andrić)

„U čoveku postoji nepoznata ali ograničena količina čežnje koja teži da se utroši i koja se, već prema prilikama, vezuje za ljude ili stvari, zemlje, ideje ili verovanja.“ (Ivo Andrić)

''U stvari ova planeta je možda jedan obor u koji je saterano i zatvoreno sve što je u vasioni živelo i gamizalo, sa jedinom svrhom da tu pomre.“ (Ivo Andrić)

''U dubinama crne zavisti teškog osećanja manje vrednosti, treba možda tražiti poreklo mnogih bahatih eseja i zamršenih teorija.'' (Ivo Andrić)

’’Nema u piščevom životu ništa opasnije i nesigurnije od zadovoljstva samim sobom.’’ (Ivo Andrić)

‘’Pisac ne može da smisli savršenije ništa od onoga što život sam može da smisli’’ (Danilo Kiš)

‘’Sve ovde rečeno mora se uzimati kao da to govori lik u romanu’’ (Rolan Bart)     

’’Osnovno pravilo u književnom zanatu (je) da se piše onako kako to odgovara sopstvenoj duhovnoj orijentisanosti i kulturnoj pripadnosti’’

’’ Ja sam se rano opredelio: treba da pišeš, govorio sam sebi, onako kako tebi najviše odgovara. Pisac mora da vodi računa o svojoj ličnosti, tradiciji, jeziku, jer je dobar deo našeg svesnog i emotivnog života uslovljen našim korenima’’

''Govoreći o sebi, čovek se žali. Ja ne znam šta sam ja, odakle dolazim ni kuda idem. Nejasno mi je ono što je bilo, nerazumljivo ovo što sada biva, i potpuno nedogledno ono što bi moglo biti i što će biti.

Zbog toga ja i ne mogu ništa da uradim, da ostanem pri jednoj misli, ni da se skrasim na jednom mestu. Zbog toga ja nikad unapred i sigurno ne znam šta ću odgovoriti na neko pitanje, ni kako postupiti u slučaju kad se mora delati.

Nemam uzora pred sobom, ni primera u sećanju, ni nagona u krvi, ni ustaljenog pravila u svesti. Nisam toga nikad imao, niti to u životu naučio; naprotiv, s godinama se sve teže snalazim, sve manje znam, i što god zamislim, kažem ili učinim, ispada na nesreću moju i na nezadovoljstvo ljudi oko mene. Ne umem da živim, a zovem se čovek. Između mojih snova i mojih misli i postupaka na javi — nikad nije bilo mnogo razlike, a s godinama ona biva sve manja. Sve se meša. Bojim se — i to je moja velika muka — da će me nesmisao i sramota preplaviti i odneti sa sveta pre nego što me zemlja pokrije i zakloni od očiju ljudi.’’ (Ivo Andrić)

      Konstatujmo na početku inspirativan predložak za našu temu: poetska metafizika i Ivo Andrić. Da li se pokušaj sagledavanja Andrićevog stvaralačkog djela kroz prizmu metafizike, makar i poetske!, može pošteno i suštinski održati? Za odgovor na ovo pitanje moramo se obratiti Andrićevim knjigama, njegovom književnom rukopisu. Andrić je zapisao neđe da pisca, barem dok je živ, ne treba tražiti niđe drugo do u njegovim knjigama. Jovan Hristić na tom tragu kaže: ’’Pišem da bih saznao šta mislim.’’ A u misli Rolana Barta da ‘’čim proizvodim, čim pišem, sam Tekst je taj koji me razbaštinjuje (na sreću) od moga narativnog trajanja’’, implicite je (ali, sasvim konsekventno i otvoreno), rečeno isto. To znači da autor traje u pisanju na način samog pisanja. Pisanje je jedina njegova baština. Tekst je osnovni medijum za upoznavanje pisca.  Onaj ko želi da sazna što autor misli, treba da čita njegov Tekst. Proizilazi, po strogom logičkom zakonu, da i autor ako želi da sazna što misli, treba da čita sopstveni Tekst. Autor, dakle, čak i piše, samo zato da bi saznao šta misli.

Andrić je uistinu sav u svome djelu. I postupamo tako. Muharem Pervić u tekstu ‘’Portret umetnika’’ piše: ‘’I kad neposrednije govori o sebi i sopstvenim iskustvima, i kad sudi o drugima, Andrić razlikuje lično i privatno, iskrenost ne meša sa banalnošću, istinoljubivost odvaja od bezobzirnosti.’’ Miroslav Karaulac u tekstu ‘’Umetnost običnog’’ pak piše: ''Njegova lična ostavština, po raznovrsnosti i bogatstvu, u tom pogledu predstavlja jedinstveno skladište svega onoga što je služilo za rad ove neprevaziđene duhovne radionice našeg literarnog XX veka. 'Pisma bi trebalo da umru sa ljudima koji su ih pisali i još pre njih', zapisaće u svojoj beležnici. Držeći se u nekim retkim slučajevima ovog uputstva neće sačuvati mnoga pisma osoba koje su mu bile bliske i sa kojima je imao prepiske koje su se protezale i na nekoliko decenija. Neki njegovi prijatelji, odaniji uspomeni na prijateljstvo koje su imali sa njim sačuvaće njegova pisma i ona nam danas pružaju često jedinstveno svedočanstvo o njihovom autoru; pokazuju ga u nekoj davnoj reči i gestu koji ponekad menjaju neka naša utvrđena znanja o njemu. Vremenom će iz njegovih pisama koje šalje prijateljima, kao uostalom iz njegovih književnih dela, nestajati ta leksika osećajnosti; jedna za drugom u njima će se gasiti sve te nekad žive i žarke boje; bivaće sve oskudnije novosti koje daje o sebi. Tokom nekih pola veka, period na koji se protežu ove prepiske, iz njih će lagano iščezavati svi ti lični tonovi, poveravanja o akutnom nezadovoljstvu sobom i svetom oko sebe; sve te buntovne, violentne i tvrde reči ranih pisama, zameniće reči šturijih i smirenijih tonova.

       U njegovim beležnicama, zauzvrat, sticaće se obilje izvoda iz dela pisaca koji ohrabruju ćutanje; opomene i pouke samome sebi o uputnosti ćutanja i rizičnosti govora. Sa svojstvenom veštinom da obične stvari kaže na običan način, pisaće kratka pisma, pazeći da i sa to malo reči ne kaže previše. 'Govorio je malo i oprezno', kako kaže, 'i postupao u svakoj prilici sporo i neodlučno'. Njegov izraz i u njima, sve više će ići ka još većoj strogosti, koja će mu se činiti uvek nedovoljna. 'Trebalo je biti tvrđi prema sebi a naročito nepoverljiv prema rečima.'

       Tako će se i njegov stil vremenom oslobađati balasta mamećih reči ali načetih ili već nestajućih značenja. Tek tu i tamo, ukazivaće se skriveni sjaj dešperatnog humora, čoveka koji 'gori a krije plamen'. Ta strogost i škrtost izraza biće oni vidljivi znaci njegovog definitivnog prelaska na stranu, kako kaže: 'slobodnog, dubokog života, oskudnog sjajem i oblicima.'

       Iz godine u godinu, i iz ovih pisama, sve teže će se nazirati njihov autor i gubiti iza onoga o čemu govori. U uverenju da osećanja češće varaju nego razum, u svojim epistolarnim izveštajima sve više će davati prednost onome što traje nad onim što prolazi, poruci nad komentarom, u njegovoj reči sve više će se utišavati zvuk i boja i ukazivati smisao.''

      Da li, dakle, kod Andrića ima sluha za metafiziku? Za onu misao koja je to što jeste, jer se iskazuje i pojavljuje u miljeu, situaciji i govoru po kojem je metafizika metafizika i bit bit. Sekundarno je pitanje sada kako se, eventualno prisutna metafizika, kod Andrića stvaralački modelira. Sigurno je da je književnost kao poseban umjetnički način „filtrovanja“ i iskazivanja misli i ideja, o ljudima, pojavama i stvarima, u bitnome uticala i na Andrićev pristup, eventualno egzistirajućim, metafizičkim problemima u njegovom djelu. Primarnije od ovog pitanja jeste ono koje se dotiče prirode samog Andrićevog mišljenja i stvaralačkog postupka, odnosno načina pisanja. Andrić ne bi bio to što jeste i što je postao, da nije bio duboko odan metafizici kao načinu života. On se strogo i disciplinovano držao svog svetog pravila: zapisano ne smije imati u sebi ni trunke privatnosti, ličnih nedoumica, patetike, sentimentalnosti. Lični udes ili što drugo, može poslužiti i služi samo kao polazna osnova za pokušaj saopštavanja što univerzalnijih i istinitijih, znači objektivnih i nadličnih, stavova i iskustava o ljudima i životu. Već to, pokrenulo je i nagnulo Andrića nad ponorima metafizičkih bezdana. Četiri dana poslije smrti svoje supruge Milice Babić-Andrić, 28. 03.1968.g., on je zapisao: „Sad vidim – naša je sudbina da sagorimo. Uvek sam tako osećao svet i sebe u njemu, iako nisam uvek imao snage ni mogućnosti da toj istini pogledam u oči i da je mirno prihvatim. Sad, kad je sve dobro moje u jednom trenutku izgorelo, vidim jasno: sve što se na zemlji rađa i pod suncem živi ide tim putem. I tome ne treba tražiti razloge, smisla ni objašnjenja.“

Svoj lični udes Andrić nije pretvorio u intimističko jadikovanje i individualno čamovanje, već je i to iskoristio da progovori o opštoj, univerzalnoj, našoj cjelovitoj ljudskoj sudbini. Petar Džadžić u tekstu ‘’Tragom Andrićevog dela: Zapis o dve smrti’’ piše: ''Pisac se i ovde držao svog osvedočenog stava da zapisano ne sme odisati privatnošću. Valjanost podatka utisnutog na hartiji meri se opsegom njegove ljudske upotrebljivosti. Čak i kada vrtlog života zahvata i nas same. Čak i kada nam se događa ono što po navici zovemo krajem, našim, ili nama najbližih.''Andrić dalje piše: „Ustvari, ne tugujem što je umrla, nego što je bila smrtna, a po svemu je zasluživala više i bolje od toga.“ Zar treba boljeg i kompletnijeg dokaza da je Andrić metafizički pisac?! Ili, kako piše Petar Džadžić: ''I ova rečenica iz Knjige lament nad voljenim čovekom pretvara u lament nad čovekom.’’

 Andrić tuguje prije svega što je njegova voljena supruga bila smrtna, a to je, ipak, pitanje osnovnog položaja čovjeka i jedno od onih temeljnih, metafizičkih upitanosti što sežu do korijena naše opstojnosti. Naravno da umiremo, ali umiremo zato što smo smrtni, pa je i tuga u tim tragičnim, neponovljivim i zlim časima (od kojih cijelog života bježimo samozavaravajući se, a koji nas na kraju ipak neumitno čekaju), ponajprije i najjače uperena prema onome zbog čega i zašto umiremo, odnosno onome što je uzrok i sudbina naše smrtnosti. Da li ima nešto što je još gore i tragičnije od činjenice da smo smrtni? Jer, prije smrti, ’’konvencionalno’’, tj. uglavnom i pretežno, dolazi kao njena obavezna pratnja i predvorje – starenje i starost. Andrić piše: ’’Nije najgore što se pati i umire, nego što se stari, jer starenje, to je patnja bez lijeka i nade, to je smrt koja traje.’’

                                           (Nastaviće se)