Marksovo djelo se “kao i svako delo mišljenja, ne svodi na deo koji u sebi sadrži ono što se u delu tvrdi” i u njemu bi “uzaludno tražili znakove kretanja jednim pravolinijskim putem, od polazne tačke do zaključka. Ono nosi tragove prepreka koje mišljenje samo sebi postavlja u samom svom odvijanju, čim izbegne iskušenje formalne diskusije, čim se posveti tumačenju onoga što ga premašuje ili pak dopusti da ga privuče ono što se otima njegovom zahvatu... U meri u kojoj Marks nije marksista (a poznato je da je on razdraženo odbacio taj naziv), on ostaje živ. Sa svoje strane, marksista zna definiciju načina proizvodnje, društvenih klasa, ideologije, odnosa između baze i nadgradnje, definiciju povezanosti društvenih formacija. Za Marksa, međutim, dok piše svoje delo, značenje ovih pojmova nije fiksirano. On ga otkriva kroz propitivanje i rad tumačenja. Od jedne knjige do druge, ili u okviru jedne iste knjige – u najvažnijoj, osobito, u Kapitalu – značenje se pomera; argument ne izbegava da se izloži demantiju; digresije koje nameće ispitivanje novih fenomena ponovo uvode dvosmislenost za koju se verovalo da je odagnana... “(F. Šatle, O. Dijamel, E. Pizije: “Enciklopedijski rečnik političke filozofije”, I-II, Knjižarnica Z. Stojanovića, S. Karlovci, N. Sad, I.C. “Cetinje”, Cetinje, 1993., II tom, Klod Lefor: Karl Marks, str. 640.)

 Marksova misao je zapravo stalno ukazivanje na ne-završene, humane i pozitivno-stvaralačke mogućnosti čovjeka kao cjelovito rodnog i svestrano razvijenog bića slobode i prakse. Ona insistira upravo na otvorenosti i ne-fiksiranosti, ne-dogmi i nepravolinijskom kretanju, ne-zatvorenosti i ne-zaključenju istorijskog procesa, iako je u istoriji marksizma i međunarodnog radničkog pokreta bilo mnoštvo interpretacija Marksovog djela i pogleda na istoriju koju su bili potpuno suprotnog karaktera.

O njima je Antonio Labriola pisao:”…Lako se može dogoditi, a donekle se već i dogodilo, da mašta neiskusnih, a i revnost fanatika, pronalaze u bilo kojoj veštini istorijskog ispitivanja, čak i u istorijskom materijalizmu, podstrek i priliku da konstruiše novu ideologiju i da iz njega ispredaju novu filozofiju sistematske istorije, šematske istorije, to jest one koja se shvata kao niz planova, težnji i namera. Tu nikada nema dovoljno opreza. Naš um se retko zadovoljava čisto kritićkim istraživanjem, a uvek je sklon da svako misaono otkriće pretvori u elemenat pedanterije i novi skolasticizam. Ukratko, i materijalističko shvatanje može biti pretvoreno u oblik umovanja koji ide u prilog neke teze i služi da stare predrasude dobiju nove oblike kao što je bio onaj o dokazanoj, demonstrativnoj i deduktivnoj istoriji. Da se to ne bi desilo, a pogotovo da se ne bi pojavio posrednim putevima i kriomice bilo koji oblik finaliteta, moramo biti načisto u dve tačke: prvo, da su uslovljene sve istorijske prilike koje su nam poznate, i, drugo, da je napredak sve dosad ometan raznim preprekama, pa je zato uvek bio delimičan i ograničen.”(Antonio Labriola: “Materijalističko shavatanje istorije”, BIGZ, Beograd, 1976, str. 42)

 Đovani Sartori Marksov politički projekat novog društva naziva idealnim gradom slobode i viškom slobode. U pitanju je Marksovo zalaganje za cjelovitom, ‘potpunom’, ‘apsolutnom’ slobodom kao suštinskim izrazom temeljne biti čovjeka, naime, njegove cjelovite rodne biti. Tako se Marks pridružio autorima od istorijskog značaja koji pod “alternativnom demokratijom” – kao kontraidealu “liberalne demokratije”, koja po njima sadrži nedovoljnu, liberalnu, slobodu – podrazumijevaju demokratiju koja daje prioritete vrijednostima slobode.

 “... Marks nije predložio dobro društvo bez slobode, već, naprotiv, njegovo idealno društvo, sasvim ostvareni komunizam, bilo je najsavršenije od svih libertinskih društava, društvo ‘apsolutne slobode’... U meri u kojoj je sam Marks izjavljivao da je njegov ideal demokratski, taj je ideal odslikavao čistu i jednostavnu bukvalnu demokratiju: demokratiju kao direktno upravljanje od strane radnog naroda, demokratiju bez države i bez njene nadgradnje, spontano zajedničko upravljanje zajedničkim životom. Ovde nije važno što je Marxov recept funkcionisao na drugačiji način, već je samo važno da se uoči da je Marks imao ideal koji je bio najelementarniji i najradikalniji izraz anarho-slobodarske zajednice. Praznine u njegovoj doktrini i naivnost njegove političke misli učinili su da je marksizam ispao sasvim nešto drugo. Sa svoje strane, Marks je sebe smatrao, mogli bismo reći, da je u ‘demo-slobodarskom smislu prevazišao postojeću’ demokratiju.”   (Podv. G. S.)

 Karl Marks je bio Veliki Apostol Slobode, ali je povodom tragične realizacije u praksi baš te njegove vizije slobode, Dordž Orvel, možda on i ponajbolje, dao krajnju – da li i logičnu i nužnu ostaje velika enigma – konsekvenciju ove u startu nesumnjivo humane, plemenite, epohalne i transistorijske zamisli koja se nije zasnivala na utopijskim lijepim željama o “najbolje uređenim svjetovima, društvima i državama”, već (uz filozofske osnove) na naučnoj analizi bogatog empirijskog, prije svega ekonomskog, materijala, a koja se pretvorila u Veliku Apokalipsu Neslobode i Ropstva, izrazivši je, opisujući principe tzv. novogovora ideološko-totalitarističkog društva, sljedećim riječima: “Novogovor je bio zvanični jezik Okeanije, stvoren da bi zadovoljio ideološke potrebe englsoca, ili engleskog socijalizma... Svrha Novogovora je bila ne da samo da sredstvo kojim bi se izražavala filozofija i duhovne navike sledbenika englsoca nego da onemogući sve ostale načine mišljenja. Namera je bila da, kad Novogovor bude prihvaćen jednom zauvek a Starogovor zaboravljen, svaka jeretička misao – to jest, misao koja bi bila u neskladu s principima englsoca – bude doslovno nepomisliva, bar u onoj meri u kojoj zavisi od reči. Rečnik Novogovora je bio sastavljen tako da da tačan i često veoma suptilan izraz svakom značenju koje bi član Partije legitimno želeo da prenese sagovorniku ili čitaocu, isključujući pri tom sva druga značenja kao i mogućnost da se do njih dođe posrednim putem. To se postizalo delimično izmišljanjem novih reči, no pre svega izbacivanjem nepoželjnih reči i uklanjanjem neortodoksnih značenja iz preostalih reči; čak uklanjanjem svih sekundarnih značenja ukoliko je moguće.

 Navešćemo jedan primer. Reč slobodan je postojala i u Novogovoru, ali se mogla upotrebiti samo u rečenicama kao što su ‘Ovo sedište je slobodno’ ili ‘Biću tako slobodan da vas zamolim za jedan žilet’. U starom smislu ‘politički slobodan’ ili ‘intelektualno slobodan’ nije se mogla upotrebiti pošto politička i intelektualna sloboda više nisu postojalale ni kao pojmovi, zbog čega su nužno bile bezimene.

“Reči u govoru političara obično imaju dva značenja. Jedno je ono koje se može naći u rečniku, a drugo značenje je korisno onim na vlasti – to je doktrinarno značenje…Uzmimo slobodno preduzetništvo, izraz koji se, u praksi, odnosi na društveno finansiranje privatnog profita, uz velike državne intervencije u smislu očuvanja socijalne države najbogatijih slojeva. U stvari, gotovo svaka fraza u svakodnevnoj upotrebi koja sadrži reč ‘slobodan’ većinom ima suprotno značenje…Ovaj doktrinarni system je tako sjajno funkcionisao da je i danas, trideset godina kasnije, ideja o američkoj agresiji na Južni Vijetnam u javnosti nepoznata, čak nezamisliva. O bitnim stvarima ovog rata se, isto tako, danas uopšte ne može raspravljati. Čuvari političke podobnosti se zaista mogu ponositi uspesima koje bi bilo teško ostvariti i u nekoj veoma jakoj totalitarnoj državi…Da bi se proniklo u smisao političkog govora, neophodno ga je uvek prevesti na normalan jezik, dešifrujući novogovor masovnih medija, univerzitetskih sociologa i sekularnih propovednika uopšte. Funkcija ovog govora nije misteriozna: cilj je da se ukinu reči kojima bi se jasno iskazale stvari od opšteljudskog značaja. Tad možemo biti sigurni da će malo ko razumeti kako naše društvo funkcioniše i šta se dešava u svetu – što je ogroman doprinos demokratiji, u doktrinarnom smislu te reči.” (Noam Čomski: “Šta hoće – u stvari – Amerika”, “Čigoja štampa”, Beograd, 1999, str.85, 86 i 88)

Sasvim nevezano sa izbacivanjem jeretičkih reči, sužavanje rečnika je bilo samo sebi cilj; nijednoj reči koja nije bila neophodna nije se dopuštalo da ostane u životu. Novogovor je bio zamišljen ne da proširi nego da suzi krug pojmova dostupnih ljudskoj misli, i toj svrsi je posredno koristilo smanjivanje broja reči na minimum.”

                                                 (Nastaviće se)