Piše: Dragan Bursać, kolumnista CdM-a

“Ili si za tatu u Vašingtonu ili za mamu u Briselu! Pa kom obojci, tom i zaštita, da ne kažem alimentacija. Problem je što je tata moćniji, ali udaljeniji i luđi. Mama je tu, na bromazepanima, nesposobna da o sebi vodi računa, ali je ipak majka. Možda će ih pak udomiti treći roditelj – pijana, nasilna tetka Rusija, s obećanjima koja nikada nisu besplatna, a još manje bezopasna.“

Brak je gotov. Završeno. Nema više. Finito. Amerika i Evropa su se razišli nakon dugogodišnje veze u kojoj je stariji partner iz Vašingtona finansirao, oružjem štitio i energetski podupirao onog mlađeg iz Berlina ili Brislea – ni on sam ne zna odakle je, koji je, ruku na srce, previše uživao u svojoj ulozi razmaženog saputnika. A sad? Sad Evropa ostaje sama, izložena, ranjiva i, što je najgore, nespremna.

Tragedija neviđena: Još će se morati početi i raditi???

“Paradigma ležernog evropskog bijelog čovjeka, kojeg je ‘ruski gas grijao, kineski proizvod hranio, a Amerikanac branio’, više ne važi”, napisao sam prije neki dan. I mislim da sam u pravu. Taj mit o komfornoj Evropi, koja se mogla osloniti na moćniji Zapad, urušava se brzinom svjetlosti.

SAD okreće novi list u Ukrajini kojoj se počinje tepati da bi Kijevu zamazali oči glede buduće kapitualcije, a Evropa mora pronaći način da sama preživi. Nema više garancija, nema više kišobrana. Ovaj kontinent, predugo naviknut na udobnost tuđe zaštite i resursa, sada mora biti energetski samodostatan, industrijski konkurentan i vojno sposoban da se brani – sam. Hoće li to biti posezanje za davno banovanom nuklearnom energijom, hoće li biti nekakav evropski Maršalov plan, hoće li Evropa prijeći na dalekoistočne postavke usitanjavanjem posla u ukrupnjavanjem radnog vremena, baš u eri woke kulture kad se sa sigurne distance spekulisalo o trodnevnoj radnoj nedjelji (sic!) na Evropi je.

Da Tramp je lud, tramipsti još luđi, a njegovi vojnici od Maska do Vensa još luđi, ali se, jebi ga, pitaju za sve ili skoro sve. Sauronovo oko je okrenuto prema Brisel/Berlin osovini, ali će se jednima krajičkom dotaći i Balkana.

Kad tamo, ono međutim, rekao bi domaći haiku-filozof.

I dok se Evropa koprca u vlastitoj nemoći, Balkan gleda i čeka. Čeka i gleda. Čeka da vidi ko će prvi pokleknuti, ko će postati nova tampon zona, ko će biti ostavljen na milost i nemilost geopolitičkih previranja. Crna Gora i Bosna i Hercegovina su u epicentru tog haosa. I svaka greška sada može biti kobna. Dobro, u čekanju smo šampioni, pa nam neće teško pasti i da čekamo još koji vijek. Samo što su Trampovi TikTok političari brzi, majka mu stara.

Crna Gora i BiH na čekanju neočekivanog

Crna Gora se trenutno drži ideje da joj je mjesto u Evropskoj uniji. Pregovori napreduju. Kako tako, ali napreduju status kandidata je relativno stabilan, ali šta znači članstvo u EU kad ta unija više nema zaštitu Amerike? Šta znači biti dio saveza koji tek sada shvata da više nema ko da ga brani? I još bitnije, šta ako se Tramp u svom ludilu nagodi sa Putinom o podjeli interesnih sfera u Evropi tako da kremaljski autarh makar noge može osoliti u toplim morima, da ne kažem u Boki.

Naravno, do prije desetak dana, ova konstatcija je bila daleko od zone realiteta, spominjao se NATO kao faktički starosjedilac u Crnoj Gori, ali sad sa Trampovim prijetnjama baš NATO paktu, a posebno EU, možemo samo konstaovati – i luđe stvari se dešavaju od uručenja kakve lule pomirenja, da ne kažem luke Putinu na Mediteranu.

Bosna i Hercegovina je u još goroj poziciji. “Rat koji je počeo kao velika bitka Zapada protiv ruskog ekspanzionizma sada se polako, ali sigurno transformiše u – kapitulaciju Kijeva, koju svi prešućuju i boje se glasno izgovoriti. I šta onda može očekivati BiH?

Ako Ukrajina, uz svu podršku Zapada, biva ostavljena na cjedilu, kako iko može vjerovati da će Bosna, sa svojim unutrašnjim podjelama, političkim parazitima i otvorenim ruskim uticajem, imati drugačiju sudbinu? Preciznije, ko može garantovati da Tramp nakon ukidanja USAID-a, neće ukinuti i OHR i kancelariju visokog predstavnika koji je bez Amerike puki batler – nije da to nije i sad. A to bi značilo, cijepanje BiH isti dan po nacionalnim šavovima. Sa tandemom Dodik – Čović i Vučićem iz Srbije, stvar bi pukla u roku od par dana.

A šta sa djecom?

A sad dolazimo do ključnog pitanja – kome će pripasti bosanska i crnogorska politička djeca nakon rastave velikih roditelja? Hoće li se prikloniti otuđenom očuhu Americi, koji ih više i ne želi vidjeti, ili će potrčati u naručje Evropske unije, tog zbunjenog staratelja koji još uvijek ne zna šta će sa sobom, a kamoli s njima? Možda će ih pak udomiti treći roditelj – pijana, nasilna tetka Rusija, s otvorenim rukama i obećanjima koja nikada nisu besplatna, a još manje bezopasna.

Za sad djeca čekaju, jer ih niko ništa ne pita. Stariji roditelj iz Vašingtona ima prečeg posla, a onaj bespomoćniji iz Brisela, čeka da mu po inerciji zlostavljača bračni partner koji to više nije, nešto naredi. Rusija ne radi ništa – a i što bi, samo trlja ruke. Djeca su k tome od oba roditelja naučila da u istu rečenicu stavljaju i EU i USA, a sad će to, bukvalno preko noći, morati odvojiti i odbaciti. Ili si za tatu u Vašingtonu ili za mamu u Briselu! Pa kom obojci, tom i zaštita, da ne kažem alimentacija. Problem je što je tata moćniji, ali udaljeniji i luđi. Mama je tu, na bensedinima, nesposobna da o sebi vodi računa, ali je ipak majka.

Nema više “sigurnog Zapada” koji će stati između Balkana i ruskog uticaja. Nema više “euroatlantske integracije” kao svetog grala koji će riješiti sve naše probleme.

Pitanje je samo koliko će još vremena proći dok to shvate. Neprijatelje znaju, one lokalne. Jednako tako znaju i da više ništa nije sigurno. Srpski, hrvatski i albanski nacionalizam će krenuti na krilima trampizma da namiruju svoje bremenite trbuhe.

Crna Gora i BiH će ili naučiti da plivaju same ili će ih progutati oluja.

(Mišljenja i stavovi kolumnista nisu nužno stavovi redakcije CdM-a)