Noemis je sebe video samo u jedinstvu sa Argom. Došlo je do poistovjećivanja i viđenja sebe kao jedinog predstavnika, nasljednika i testamentarnika Svetog pohoda na Zlatno Runo. I više nije u pitanju on sam, što on sam želi ili ne želi, što hoće ili neće, u pitanju je opšti interes, vrhovna vrijednost  svih i za svakoga, a to je kako nesmetano i što brže stići bezbjedno do Zlatnog Runa? On i Zlatno Runo su jedno i neraskidivo biće.

‘’S a d a  j e  o n  b i o  A r g o. K o  j e  p r o t i v  n j e g a  b i o  b e š e  i  p r o t i v  A r g a.

O tome probesedi s Orfejem, sedeći na visokom stulcu, tronu nalik, odakle mu se pesnik, krupan čova inače, učini nekako manji nego što je ranije bio. Manji i beznačajniji. To ga ne zavara. Orfej je oborio Jasona. Jednog dana može naumiti i njega da zbaci pa se sam za vođu Arga ustoliči. Pobuna u bundžiji rđave navike stvara. Pokornost se dugo uči, brzo zaboravlja. A pesnik je od uticaja i dara. Apolonov je žrec, glas seobe duša. Čovek što lirom povest Arga stvara. Ne, nije ma kakva rđa ili šuša!

Poveri mu da se još jednog Argonauta moraju lišiti ako žele da od Neba sasvim budu obezbeđeni, i reč da je o Artemidinoj kćeri, Lovici, Devici Atalanti. Orfej se zgranu većma nego povodom Jasona. P o s l e  Jasona naročito, jer mišljaše da se izbacivanjem jolskog kraljevića s grešnicima svršilo. Noemis ga poduči nečemu do čega je i sam tek nedavno došao – da se s njima nikad neće svršiti. Barem, do kraja pohoda i uzimanje Zlatnog runa. Svako Delo i svoje Nedelo ima što ga kao zlo naličje prati. I Delo dok traje, i Nedelo će trajati.

… Kad opet na istok kretoše, održa Noemis Veliki, i još Mnogokojekakvi, a posle slučaja sa Atalantom, i Pravedni, svoju drugu besedu Argonautima.

Osvrnu se najpre na minule događaje, otkrivanje i uklanjanje Jasona, koga, uz odobravanje drugova – sad već i Autolika, Idaja i Ankeja Malog – nazva izdajnikom, nagradom, nesojem i nikogovićem, i saučesnice njegove u raboti prljavoj, Atalante, kučke i lažne Artemidine kćeri. Na svetoj plovidbi, reče, čekaju ih mnoge prepreke što dolaziti neće samo od drugih no i od samih. Neki heroji neće napore puta izdržati, a neki njegove smerove razumeti, pa će se herojstva odreći i sami u more skočiti, a druge će oni morati uklanjati. No, neka se ničega ne plaše. Jedino je važno da Argo dobrim smerom brodi.

Svi da su stalno na oprezu i budni, da se, pod plaštom razuma, najgrđeg neprijatelja heroizma, na Argu ne zapati malodušnost i nepoverenje u smisao njihove plovidbe i veličinu njihova podviga, za šta ovde-onde ima znakova. To kazavši, baci pogled na Autolika, Ankeja Malog, Idaja i Ehiona, koji stajahu zajedno, na šta Argonauti staše odobravati, od ovih se odmičući, a najglasniji u odobravanju behu oni sami.

Neka se sete kako beše u vreme Jasonovo, neka se opomenu  o n o g  o s t r v a, Helesponta, Arkote, Kizika, Tala, pa to uporede s tim kako je sada. Uvek neka kažu da svo bolje je i bolje, pa će tako i biti, jer ako govore da ne valja, najposle će u tu zabludu poverovati i izgubiti veru, prvo i najvažnije herojsko obeležje.

Izdade i nove naredbe. Prvo nov način govora propisa i rimu zvaničnom učini. Govor je, reče, zaloga jedinstva među njima, a jedinstvo jemstvo uspeha. Ako na isti način govore, isto će misliti, a misle li isto, jednako delovati. Delovaće kao jedna duša, j e d a n  h e r o j, a ne t u š t a  i  t m a njih, kao dosada. On nije smerao svog govor ikome naturati, iako je misaoniji i milozvučniji od staroherojskog. Većina ga je prihvatila, pa joj se pokorava i proglašava ga j e d i n i m  g o v o r o m  p r a v i h  h e r o j a  i  A r g o n a u t a. Naredi takođe, jer u opasne vode ulaze, da niko ništa na svoju ruku ne radi. On mora da se za sve pita. Jer sve je važno i od svega sve zavisi. Naloži, najzad, da se pri veslanju peva, jer pesma krepi srca junačka i na podvižništvo nagoni. Na kraju besede iz sveg grla viknu:

- Svi za Runo! Sve za Runo!

A Argonauti kliknuše:

- Argo i Noemis! Runo i Noemis!

I grunuše s pesmom o Argu koju Orfej sačini, a Noemis je novoherojskom govoru saobrazi. A pesma je ovako tekla:

-Živeo nam Argo, živeo nam dive

Noemis silni i pohodu glava!

Uzećemo Runo, steći ćemo Zlato,

Brodeći kroz mora i daljine sive!

Večno neka traje Helenska nam slava!

(S ovom poletnom herojskom himnom opet dođe vreme da se pripovedač u priču umeša. Oseća, naime, da su oni koji je sa strane prate, naročito ako su zatočenici razuma, u opasnosti da je ispravno ne shvate, da zaključe kako se s našim junakom, do sada uzor-trezvenjakom i bićem mere, nešto neobično zbiva, da se ponašati počinje kao na Talu pod uticajem kentaurskih ludogljiva. I da sve to poče naglo, čim mesto Jasona zapovednik Argu posta.

Ne beše tako. Ni u pogledu načina kako se menjao, ni u pogledu vrednosti promene.

Menjao se postepeno. A menjahu ga Argonauti koliko i on sam sebe menjaše. I Argonaute je menjao koliko se i sami oni menjahu. Jedno drugo je menjalo brzo i skladno, kao što se, zajednički i jednovremeno, menja predmet i lik mu u ogledalu. Argo koji iz Talovih voda isplovi ne beše Argo što u Crno more uplovi, niti ljudi, Heroji i Polubogovi na njemu, oni koji su pre nekoliko meseci bezvremena iz luke Pagase u Ftiotidi na more se otisnuli da po Zlatno runo u Kolhidu, u ime Bogova, krenu.

Bogovi se sada tek reda radi spominjahu. Još uvek se  z a  n j i h na istok išlo, ali se  n a  s e b e mislilo. A umesto da se do besmrtnosti dođe, valjalo je odande doneti neko grdno zlato. Promena cilja nikog brinula nije. Jer herojstvo se nije u cilju nego u podvigu sastojalo. Jedino Orfej ovu promenu teško primi, i od tada se od Noemisa poče tuđiti i sve više u sebe zatvarati.

Veoma mnogo paziti treba kad se o Noemisovoj nerazumnosti govori. Što se plovidbe i uređenja života na Argu tiče, većina mu postupaka na mestu beše, naročito ako se u vidu imaju značaj i težina pohoda. Zar korisno nije unošenje nekog reda u razularenu družinu, plana u njeno delovanje? Nije li prirodno da svi misle isto ako su već za isti posao okupljeni? Nije li mudro odluke prepustiti pozvanima, najmudrijima i najveštijima, a ne večno o njima većati, nikad ništa ne preduzimajući? Čega rđavog ima u prikupljanju hrane da se, u čekanju božanske, gladovalo ne bi? Ako se među nama neprijatelj nalazi, a ne znamo ga, zar nije bolje na oprezu biti i nasto0jati ga otkriti nego prepadom njegovim iznenađeni biti? I da li je ugodnije stalno kukati kako nam dobro nije i da ništa nam od ruke ne ide, pa se još gore osećati, no verovati da sve teče sjajno i da će još sjajnije teći, pa se sjajno i osećati?

Beše, naravno, u Noemisovom vođstvu i izvesnih preterivanja, nekih žalosnih naglosti, no samo na prvi pogled. U njih spada i darovanje Atalante Talu, preterano, međutim, jedino za one što Devicu i z b l i z a  nisu poznavali. Za Noemisa neizvesno beše: koga valja žaliti, nju ili bronzanog diva?

Zahtev da svi govore kao on beše možda nešto preuranjen, ali, niti je od njega prvobitno poticao, pa da se on krivi, niti je po sebi rđav bio, pa da se neko uopšte krivi. U rimi prvi propeva neuporedivi Mirmidonac Pelej a da to od njega niko iskao nije. Pridružiše mu se i drugi Argonauti. Tek kad Noemis opazi da u rimi ne zbore samo nekolicina, i to opet o n a  č e t v o r i c a, uvide da je takvo stanje opasno, jer ga drugi mogu razumeti kao bunu protiv njega, prema kojoj je, slab se osećajući, pomirljiv bio, i ne samo protiv njega bubu već i protiv argonautskog pohoda, s kojim se on uveliko, po prirodi položaja i svoje nadmoćnosti, jednačio. Hoće li prdiheroj sa Sama, Ankej, ili mu dvojnik sa gore Ide, Idaj, govoriti šestostopno, beskonačno te stope otežući, ili krepko, skladno reči po zvuku im slagati, njemu lično svejedno beše, u oba slučaja će glupost i nepodobnost kakvu reći; samo za Argo ne beše svejedno. I samo radi lađe odluči redu ih privesti.

Jedino kod Orfeja u dejstvu beše inat suprotstavljen pesnikovom. Pa i tu se ovako stvar može gledati. Sam po sebi rđav, ako je u službi dobra, može i inat biti – dobar. Ovaj je radio s voljom i predano se što bi mu se naredilo – bar dok Noemis Argonautima ne otkri da je Runo zlato, a ne besmrtnost – i posta desnica Noemisova, vazda spremna da mišljenje, delo, sudbu, pa i ponos, plovidbi i Argu podredi, jedino odbijaše u rimama da govori, pa kako je stalno opominjan i teran, sve grublje se i upornije opiraše, dok najposle, kako će se videti, sasvim ne zaćuta: više je voleo mutav biti nego, kako reče, nedostojnim lire jezikom pevati.

Ako je neko, dakle, pristrasan, pa mu se ova zbitija na Argu ne sviđaju, neka za to ne krivi samo Noemisa, nek pogled i na drugove mu skrene, videće da oni Vođu ovakvim napraviše taman koliko i on njih ovakvima načini. Ako je pak taj nepristrasan, nikog neće kriviti, jer razloga neće imati. Na Argu se ne događaše ništa što nije moralo da se dogodi, a što se dogodilo, beše dobro. Dobro jer nužno bejaše, i jer bejaše nužno – dobro.)

Spočetka se Noemis u upravljanju plovidbom nekog reda držao. Obično bi besedu izrekao da objasni dela što će ih preduzeti i zašto ih preduzima. Kasnije je najpre delao, a potom o tome govorio. Najzad pomeša načine, pa kad bi stao zboriti, nikad se nije znalo da li je nešto važno već učinjeno ili će se tek učiniti. A i u sadržini poruka nekako uzvišeno neodređen posta. Činilo se da o v o hoće, a kad bi se uradilo, ispostavljalo se da je o n o hteo, pa su Argonauti koji su o v o uradili bili ukoreni ili kažnjeni, a drugi upućivani o n o  da urade, opet prilično neodređeno, tako da je bivše o n o – o v o postojalo, i nesigurnost se nastavljala. I kad je naređenje do slova izvršavao, Argonaut nikad ne beše siguran radi li dobro ili rđavo, hoće li ga pohvaliti ili pokuditi. A dešavalo se da za isti čin jednom bude nagrađen, drugi put pokaran. Na lađi to dovede do grdne stvaralačke nesigurnosti, najgolemijeg podsticaja radinosti i velikim delima. Svi su se trudili kao nikad dotad i svaki za četvoricu radio, tako da se odsustvo otpalih heroja ni najmanje nije osećalo. Naprotiv. Ukoliko ih je ostajalo manje, više se i radilo i postizalo.

Ovaj herojski elan, nepoznat za Jasonova vođstva, donese plovidbi i druge koristi. Težnja ka ispravnosti, da se uvek pogodi šta je o v o  što valja uraditi, a šta je tek o n o  što nipošto ne valja uraditi, dovede, s jedne strane, do plodonosnog nadmetanja među herojima, s druge, do znatne budnosti, međusobnog nadgledanja i dojavljivanja Krmi i najmanjeg ogrešenja drugih o  H e r o j s k i  z a k o n i k – A r g a (više podrazumevana Pravila igre nego zakoni u tablice upisani). Zavlada nešto što bi nepoznavalac herojskog života nazvao strahovladom, a to beše tek – vlada savesti i dužnosti. Bila je ona katkad teška, no uvek korisna i pravedna, jer je iz heroja izvlačila i one sile kojih im ni vlastita moć ne beše svesna. Nekad im do života malo beše stalo, bezbrižno bi ga dali i za senkinu senku slave, sad svi da žive htedoše i na tome su iz sve snage radili, a to je značilo za Argo raditi, jer uvek moradoše biti ono što se od njih očekivalo, makar se uvek baš i ne znalo šta je to što se očekuje. Osim nekoliko prostih pomorskih poslova i veslanja, bez kojih bi se podavili, Argonauti se ničim drugim ne bavljahu do trudom da što bolje mesto u priči o Argu zauzmu, a to znači i u očima Noemisa, koji tu priču pričaše; čak i pri kraju vladavine mu, kad ih te oči više nisu čestito ni razlikovale, kad su, umorne od rada za argo, umu saopštavale umesto stvarnosti lađe neku svoju stvarnost. Sa svoje pak strane, Noemis je uspešnoj plovidbi najviše doprinosio ne toliko mudrim zapovedanjem koliko stalnom brigom, večnim radom na očuvanju svog vođstva, jer znađoše da bez njega Argo nikad u Kolhidu neće stići.’’

                                    (Nastavlja se)