Nakon što je pristao i prihvatio ponudu Argonauta da im bude vođa, sve se mijenja, tj. nastaje nova etapa u razvoju događaja na lađi Argo i njenom putu ka Zlatnom Runu. Naime, promjene zahvataju čitavi život Argonauta, od najmanjih sitnica i svakodnevice pa sve do filozofije objašnjenja, smisla, cilja i vrijednosti puta na koji su krenuli.Pravi se oštra granica i podjela između prošlosti i sadašnjosti, prošlog i sadašnjeg življenja.

‘’… Teška se makljaža, opšta mlatnjava-radosnica kao najviši izraz n e g d a š nj e  h e r o j s k e  p r i r o d e, zamenjuje teškim radom, kao izrazom  s a d a š n j e  h e r o j s k e  p r i r o d e. Bivša h e r o j s k a  n e b r i g a, „z a  s v e  m i  s e  j e b e“ f i l o s o f i j a, postaje h e r o j s k a  b r i g a, f i l o s o f i j a  „s v e  m i  s e  j e b e“. (Tako se hrana neće više od Bogova očekivati, pa uvek mučki gladan biti, te za veslanje nesposoban, već se po obali tražiti, bilo otimačkom milošću neba, bilo trampom; niti će se čekati povoljan vetar, na klupama ležeći i zjala loveći, nego će se, s vetrom ili bez njega, veslati, ako treba i protivu vetra ploviti.) Nekadašnji „s v a k o  z a  s e b e“ ž i v o t zamenjuje se h e r o j s k o m  z a j e d n i c o m, u kojoj svi za Argo i Runo žive, a ko to neće ili ne može, neka se vesla odmah mane i u vodu skače, jer se nekorisni načini života neće trpeti. Stara se bećarska, „l e t n j i  d a n  d o  p o d n e“ v e ć a n j a, zbog kojih nikad pametna odluka nije doneta, jer se nikakva nije stizala doneti, ukidaju i zamenjuju savetom nekolicine, koji će se među najuglednijim Argonautima izabrati, a do tada, vreme da ne gube, odlučivaće – sam. Stoga se i bivša  h e r o j s k a  s l o b o d s, „ć e f  m i  j e“ politika, zamenjuje h e r o j s k o m  p o s l u đ n o š ć u, p o l i t i k o m „r a z u m e m“. Zavode se i novi  h e r o j s k i  o b i č a j i, trgovina i trampa, strogo razlikovanje „mojeg“ i „tvojeg“, stalno brojanje i prebrojavanje svega, grdna šparnost i štedljivost, kao i poštovanje konja mimo svih životinja. Od sada više nije lav životinja herojska, nego je to – divlji konj. Ali najvažnije pravilo kome ih nauči beše da  s t i z a n j e  u  l u k u  o p r a v d a v a  s v e  n a č i n e  v e s l a n j a, i  d a  s e  s t i g n e  s v a k i  o d  n j i h  j e  d o p u š t e n.

Sve to Noemis Veliki kaza povodom Arga i Argonauta. A povodom sebe, da od njih ništa ne traži do da mu se pokoravaju. Jer, tako i samo tako će svome sjajnom cilju služiti.

Zaiska, takođe, da mu se isteše visok stul i iza krme u podnicu lađe uglavi, kako bi što dalje ispred Arga video, ne umarajući noge, slabe u onih konjskog porekla.

Potom, burno pozdravljen, polazak naredi, a sam se s Orfejem na ozbiljan i tužan razgovor povuče. Poveri mu da mu je san u Jasonu otkrio krivca za njihove nevolje i od pesnika savet zaiska. Orfej se jako rastuži, jer Jason kao brata voljaše, ali Argo je voleo više, pa, teška srca, kaza da druge nema – Jason s lađe mora otići. Noemis priznade da je i njemu žao „i meni je Jale“, reče, „srcu prirastao“, no, cilja radi, mora savet pesnikov primiti i grešnika se ratosiljati.

- Više volim bez njega do Runa nam doći nego s Jasonom dnu mora otići.

… Jason se toliko ubezeknu da do reči ne mogade doći.

… Jason ništa ne reče, pokri glavu haljinom i ne branjaše se kad ga preko ograde u plićak istovariše, nego oborene glave izađe na suvo i, ne osvrćući se, ispraćen psovkama i pogrdama Argonauta, u šumu se odvuče.

Orfej predloži da se Noemisu, u spomen na događaj, podari i nadimak Prozirača Greha, što svesrdno prihvatiše.

I Argo se, rasterećen tereta nevere, uputi ka istoku.

Noemis je tužan bio. Jason beše, sećao se Jolka, jedini Argonaut koji mu se svideo i u čijoj je mirnoći, razboritosti i radinosti nalazio izvesne utehe što se s ludacima mora družiti. A baš se on pokaza – najgorim. Naravno, o tome ga nije nikakav san obavestio. Beše od boja s Talom toliko umoran da, kad na ovčije kože svog zapovedničkog ležaja pade, potonu kroz mrak, ne našavši u njemu nikakve slike, tek spokojnu tminu besvesti. O Jasonovoj krivici obavestila ga je logika, kada se predao razmišljanju o njemu. Samo je on bio na položaju odakle su se onakve nevolje Argu mogle priređivati. Nije li ih on u posetu  o n o m  o s t r v u  odveo? Kroz maglu na dolonjansku prestolnicu navukao? Kizika kralja ubio? Odluči d amu to naukom bude i da nikom ne veruje.

A ova ga odluka još gore rastuži. Oseti se usamljenim. Na drugačiji način no ranije, kad osećanje osame poticaše od toga što beše običan smrtnik među herojima, neposvećeni uljez među posvećenom gospodom, osećanje utešno pomalo protivosećanjem nadmoći nad tim avetinjama i prezira prema njihovim divljim navikama. Ono beše usamljenost prepadnutog čoveka. Ovo je usamljenost čoveka koji mora da prepada, osama najviše odgovornosti, samoća vođe i vladara. Ko drugima vlada, usamljen mora biti, i to je cena svake moći neizbežna. No, kako da neposvećen bude? Da je neposvećen, ne bi ni vladar postao. Mora biti, pomisli, da jeste, samo to nije znao. Uzaman je brinuo da ga ne otkriju. Nisu mogli, jer se nije imalo šta otkriti. Kad je mislio da laže o svom poreklu od Krona i Hirona, istinu je govorio. Samo, kakvu to istinu ako bogova nema? Ako je Kron, verovatno, tek najmoćniji čovek svoga doba, kao što je Hiron bio najmudriji ovoga?

Ostavi ta razmišljanja za drugu priliku, a sad mu milo beše baviti se svojom usamljenošću, pola žaleći, pola u njoj uživajući, uživajući u njoj sve više ukoliko ju je, bolnu, sve više oplakivao.

Agronauti se mogahu predavati običnim poslovima na lađi – veslanju, razvijanju jedara i njihovom krpljenju, smotavanju palamara, opravci pramca, učvršćivanju burama oslabljenih rebara lađe ili tesanju stule za njega (još malo pa gotove) – on je morao bez predaha misliti na jedan jedini, neobičan, bez kojeg ni svi ovi obični ne bi imali svrhe:

C i l j  s v e t i  A r g o, R u n o  z l a t n o, i  k a k o  d o  n j e g a  s t i ć i.

Svima dozvoljeno beše da greše – premda će od sada i najmanju pogrešku kažnjavati – njemu nije. Svaka bi mu greška, pa i najsitnija, nesposobnošću bila protumačena, a svaka se nesposobnost uzela kao još jedan razlog da mu se zapovedništvo oduzme i kome drugome preda. (A ko najslavniji među slavnima ne bi bio?) On, naravno, ne može da pogreši. za toga ko je izabran, zna se zašto je izabran. baš zato što nikada ne greši. Greške se, avaj, događaju. Kao kad Argo pramac razbi. Svaka greška grešnika ima. Ona s pramcem Jasona imađaše. Druga će imati drugoga. Mora ga imati. Inače, kraj njegove bezgrešnosti, ne bi je bilo.

Važno je samo srce zatomiti. H e r o j s k i  m i s l i t i na cilj, spram koga ništa drugo važno nije. Vazda govoriti: „Mio mi je ovaj ili onaj, milo mi je ovo ili ono, ali mi je Zlatno runo najmilije!“ Sve ostalo doći će po sebi.

Ako  d o t l e  na Argu bude. Iako ga je u h a h a j n a  većina iskreno uvažavala, beše međ Argonautima nekolicina koja to preko pulosa činjaše. Atalanta nezadovoljstvo čak ni krila nije, a ni za vođstvo glas mu ne dade. Ne dadoše mu ga ni Idaj ni Ankej Mali. Autolik, takođe. Ni Jason im, doduše, glasove ne dobi, samo, to je za nedoumicu Jasonovu. Što ga njemu ne dadoše – njegova je. I nedoumica, i odgovornost. Nije više bio on, Noemis, jedan čovek u pitanju. Bio je Argo.’’