Najznačajnije djelo Borislava Pekića (1930-1992) je nesumnjivo sedmotomno ‘’Zlatno runo’’. U VII-om tomu ‘’Zlatnog runa’’ Pekić govori o mitu kao početku i kraju, izvorištu i ulištu, alfi i omegi istorije i čovjeka. Uz to, VII-i tom kao metafora kritike svakog nasilja, zla i totalitarizma prikazuje mehanizam autokratskog vladanja. Značaj VII-og toma ‘’Zlatnog runa’’ nije u pukoj linearnoj hronologiji završetka ovog, kako piše Pekić, ''romana-mora’’, već u dosljednoj realizaciji ambiciozne piščeve nesumnjive namjere da zajedno sa VI-im tomom bude njegov istinski zaključak i svrha, tumač i objašnjivač. ''Vreme je u Runu jedno. Prošlost, sadašnjost i budućnost su simultane zone temporalnosti, kao što je i voda mora jednomerna i jednovremena, te nikuda ne teče nego se samo rasprostire... Kretanje kroz vreme je prividno. Vreme stoji kao što to s morem biva. Oni koji se kreću, to su junaci Runa, to smo mi koji u tom nepomičnom, uvek istom moru ukrug plivamo. Druga je razlika u tome što se u prvoj, beletrističkoj ravni šest tomova Runa mogu čitati i bez VII toma, kao što se Golsvortijev Posednik može čitati i bez ostalih knjiga Sage o Forsajtima. Ali, na drugom, metafizičkom i antropološkom nivou, bez VII toma – s čijim arhetipskim modelima, preuzetim iz Argonautike Apolonija s Rodosa, ključne epizode istorijskih delova romana, uz varijacije vezane za sporednosti epoha, sudbinski korenspondiraju – konačno razumevanje knjige nije moguće.''

U ovom smislu VII tom je ‘’ujedinio’’, objedinio, kontrapunktirao i apsolvirao sva suštinska pitanja i sve bitne teme iz prethodnih tomova. "U VI i VII knjizi svi motivi započeti ili razvijani u ostalih pet knjiga moraju da budu završeni i razrešeni. Svaka kopča mora da se zakopča. Sve ono što se u dijalozima događalo i radnje koje su otvorene, a koje zahtevaju završetak u Turjaku, moraju biti završene. Građevina mora biti potpuna, ni jedan kamen iz nje ne sme nedostajati." Pisac je poentirao u svakom pogledu (i u mitskom, i u metafizičkom, i u antropološkom, i u istorijskom, i u filozofskom, i u umjetničkom) baš u VII-om tomu – on sam, tj. Pekić, pojavljuje se izričito još samo u prvom tomu – kao ne samo sveznajući i Bogom dan i darovan hroničar i pripovjedač sage cincarskih Njago-Njegovan-Turjaški, već i kao njihov neprikosnoveni i apsolutni Izabrani Izabranik od strane Porodičnog duha da čak i neposredno prisustvuje i zabilježi in vivo posljednje njihove istorijske trenutke, i sve to manje po krvi a više po sudbini, kako veli Pekić. VII tom Zlatnog runa govori o mitu i u sklopu te teme osobito o antičkim mitovima. Pekiću su u centru pažnje Eleusinske misterije kao i pohod Argonauta na Zlatno runo koje na lađi Argo  prati čuveni svirač i pjesnik Orfej.

‘’Orfej je pevao.

Pevao je o suši koja napade Beotiju Atamanta, kralja s dve žene, smrtnicom, zakonitom kraljicom Inonom, i nezakonitom, besmrtnicom Nefelom, praroditeljkom Kentaura, i majkom dečaka Friksa i devojčice Hele.

- Bozi svedoče da to je istina večna i živa!

Pevao je kako je, ne znajući šta da čini, jer Beoćani već počeše od gladi umirati, poslao skoroteču Apolonu da ga za saveti pita, i kako je Inona, da se pastorčadi otarasi, a svojoj deci presto Beotije osigura, podmitila ovog da se iz Delfijskog proročišta vrati s naredbom kralju da Nefelinu decu, Friksa i Helu, ako želi kišu, prinese na žrtvu Zevsu s gore Lafistija, koljući ih na njegovom oltaru.

- Bozi svedoče da i to istina je večna i živa!

Pevao je o silnoj tuzi i oca što za dobrobiće države i sreću svog naroda rođenu decu mora, o žalosti dece što će tako rano umreti a da lepote života još ne osetiše, o trijumfu zle Inone što joj naum uspe, i očajničkom razmišljanju majke im Nefele kako da ih spase. I o tome kako je Nefela – oblačna, kišonosna gruda s Herinim likom, koja se, pošto prevari Iksiona, odvoji od lika Here, svoje biće posta i na Olimp bi primljena kao niže božanstvo – poslala deci krilatog Zlatorunog ovna, sina Teofaninog i Posejdonovog, da ih odnese u Kolhidu, u staje sunčanih konjica Helijevih.

- Bozi svedoče da je i ovo istina večna i živa!

Pevao je o tome kako se deca na Ovna prepeše ka Kolhidi na istok poleteše, kako se Hela pri nadletanju Propontida, da bolje vidi čudesni prizor morskog tesnaca ispod sebe, nagla, omakla i pala u moreuz, koji dobi ime Helespont, i kako je rastuženi Friks nastavio let prema izlazećem suncu. 

- Bozi svedoče da je i ovo istina večna i živa!

Pevao je o srdačnom i prijateljskom dočeku Friksa od strane kolhidskog kralja, plemenitog Ejeta, koji mu za ženu dade Medejinu sestru, kćer i princezu Halkiopu, i o daljoj sudbi Zlatnoga ovna. Kako ovaj zbaci Zlatno runo sa sebe, darova ga Friksu, pa uzlete na nebo da obrazuje sazvežđe Ovna. I kako Runo svečano bi o kačeno o hrast u Svetom gaju Boga rata Areja i pod zaštitu stavljeno više glave zmije koja nikad spavala nije.

- Orfej vam svedoči da je, helenski junaci dični,

Bogova istina ova, priča večna i živa!

Tako završi Veliki Orfej priču o Zlatnom runu, onako kako je i do danas znamo.’’

Pekić istražuje kako da "obuhvati mit i vreme u istu kategoriju". Mit je za njega bio "osnova sveta", "oblik saznanja" i ‘’oblik bivstvovanja". "Ono što ja činim ustvari je nesumnjivo remitologizacija i pokušaj da se društvena istorija i društvena budućnost, budućnost čoveka, objasne njegovom najdubljom prošlošću, gde je skrivena njegova pokretačka istina… Dakle, mit nije mišljenje o životu, mit je ustvari življenje u slikama izraženo".

                                    (Nastavlja se)