Slomiti Novskog bilo je za Fedjukina pitanje časti, iskušenje najvećeg stepena. Jer ako je u svojoj dugoj karijeri istražitelja sve dosad uspevao da lomljenjem kičme slomi i volju najtvrdoglavijih (pa su mu stoga uvek davali i najtvrđi materijal), Novski je sad stajao pred njim kao neka vrsta naučne zagonetke, nepoznat organizam koji se ponaša sasvim nepredvidljivo i netipično u odnosu na celokupnu praksu.''

Kada je Novski mislio da je sve završeno na način ''ništa za ništa'', njega uvode u nepoznatu mu igru, tj. suočavaju ga sa jednim mladićem. Odluka Novskog ''ništa za ništa'', iako to na prvi pogled može izgledati protivurječno, ne sključuje moralnost, ali i ne uključuje ''moralnu dužnost jednog lažnog priznanja''. Iako je svjestan porazne metafizičke činjenice da je njegov život (bio) uzaludan i ništavan, te da su njegova stradanja uzaludna i besmislena (nemjerljiva i neupoređujuća sa bilo čime – i upravo stoga, iako to izgleda paradoksalno – Novski se i odlučuje na ćutnju, tj. na odbijanje lažnog priznanja.

On se, dakle, ipak, ovom odlukom, tj. stavom i izborom, opredjeljuje i moralno. ''Došao sam u zrele godine, zašto bih kvario svoju biografiju“. Da je ova metafizika bila mjerljiva i upoređujuća, ona, naravno, ne bi bila metafizika, već praktična, zemaljska rabota, neka vrsta dnevne, trgovačke, konjukture. Tu se ne upoređuju ideali revolucije i žrtve koje treba dati u njihovo ime. Da je tako, možda bi ideali, u jednom času, mogli biti (p)određeni nekim čisto realnim ovozemaljskim, konkretnim darovima, interesima, nagradama, dobitima i preimućstvima. Materijalno i praktično korisno su s one strane fizičke granice realnosti. Metafizika ideala i vrijednosti ''ništa za ništa'' ih ne poznaje.

''U noći između 28. i 29. januara izvedoše iz ćelije čoveka koji je još uvek nosio ime Novski, mada to bejaše sada samo prazna ljuštura bića, gomila gnjilog i namučenog mesa. U ugaslom pogledu Novskog moglo je da se pročita, kao jedino znamenje duše i života, ta odluka da se istraje, da poslednju stranicu svoje biografije ispiše svojom voljom i pri punoj svesti, kao što se piše testament. On je tu svoju misao formulisao ovako: „Došao sam u zrele godine, zašto bih kvario svoju biografiju“. Mora dakle da je shvatio da ovo makar poslednje iskušenje nije samo završna stranica autobiografije koju je pisao tokom nekih četrdeset godina svesnog života svojom krvlju i svojim mozgom, nego da je ovo zapravo suma njegovog življenja, zaključak na kojem sve počiva, a da je sve ostalo (a da je sve ostalo bilo) samo sporedan traktat, računska radnja čija je vrednost beznačajna u odnosu na krajnju formulu koja daje smisao tim sporednim operacijama.

          ...Kada je sumnja koju rađa užas došapnula Novskom to je nemogućno, u istom času začu glas Fedjukina: „Ako Novski ne prizna, ubićemo te!“ Mladiću se lice izobliči od straha i pade na kolena pred Novskim... Mladić ga je preklinjao drhtavim, slomljenim glasom da prizna u ime njegova života. Novski je jasno čuo kada su stražari repetirali pištolje. Iza čvrsto stisnutih kapaka u njemu se istovremeno sa saznanjem bola i slutnje poraza javi mržnja, jer je imao dosta vremena da razmisli i da shvati da ga je Fedjukin prozreo i da je rešio da ga razori tamo gde se oseća najmoćnijim: u njegovoj sebičnosti; jer ako je on (Novski) došao na spasonosnu i opasnu misao koja govori o uzaludnosti sopstvenog trajanja i stradanja, to je još uvek moralni izbor; Fedjukinov intuitivni genij naslutio je i to da takav stav govori o jednom izboru koji dakle ne isključuje moralnost, naprotiv. Revolveri su bez sumnje imali prigušivače, jer Novski jedva da je čuo pucnje. Kada je otvorio oči, mladić je ležao pred njim u krvi, prosute lobanje.''

          Fedjukin ostavlja dvadeset i četiri časa Novskom ''...da razmisli... da utvrdi svoj moralni stav koji mu šapuće demonski na uvo da je njegova biografija konačna i zaokrugljena, bez pukotina, savršena kao kakva skulptura... Novski sa užasom naslućuje da ovo ponavljanje nije slučajno i da je deo jednog paklenog plana: svaki dan njegova života biće plaćen životom jednog čoveka; savršenstvo njegove biografije biće razoreno, delo njegova života (njegov život) biće ovim poslednjim stranicama unakaženo.''

Fedjukin je odlučio da ubija mladiće slične Novskom kada je bio mlad revolucionar, te sa tog aspekta se čini kao da je odlučio da ubija pripadnike bolje polovine čovječanstva, tj. one koji imaju potencijala da (na)prave ''dosledne, zaokrugljene'' biografije, ljude koji bi u časovima najstrašnijih životnih iskušenja mogli imati snage reći: „Došao sam u zrele godine, zašto bih kvario svoju biografiju“.

''Pomisao da taj mladić zapravo liči na njega samog od pre dvadesetak godina učinila mu se besmislenom i pokušao je da je odbaci, no nije mogao da ne pomisli u magnovenju kako ta sličnost (ako je stvarna i namerna) nosi izvesnu opasnost po Fedjukinovu istragu i može na neki način da se pripiše kao greška i napuklina u Fedjukinovoj režiji. Ali i Fedjukin sa svoje strane mora da je naslutio, ako je ta sličnost bila namerna i plod brižljive selekcije, da će pomisao na sličnost, na identičnost, neminovno navesti Novskog da uoči i bitnu razliku; ova sličnost treba samo da mu ukaže na činjenicu da on ubija ljude slične sebi, ljude čija biografija nosi potencijalno seme jedne buduće biografije, dosledne, zaokrugljene, tako slične njegovoj, ali prekraćene na samom početku, uništene njegovom sopstvenom krivicom tako reći u začetku; on će svojim tvrdoglavim odbijanjem da sarađuje sa istragom stajati (već stoji!) na početku jednog dugog niza zločina počinjenih u njegovo ime.

                                     (Nastavlja se)