Kiš popunjava, dakle, istorijske praznine. Istorija je gutala ljude. Obično su praznine iz najznačajnijih perioda života glavnih junaka. Ove ''bijele mrlje'' u biografijama manje ili više istaknutih revolucionara imaju, vidimo, objašnjenje i opravdanje u činjenici miješanja ličnih života Kišovih junaka sa ''javnim životom'', tj. u faktu da time postaju ''deo istorije''. Takođe, i to je, kao što smo vidjeli, ono vrlo bitno, Kiš upozorava, da ''ne smemo smetnuti s uma da su te biografije bile pisane krajem dvadesetih godina: odatle u njima značajne praznine, diskrecija i hitnja. Predsmrtna hitnja, dodajmo.''

Nasuprot ''predsmrtnoj hitnji'' zvaničnih tumača revolucionarne istorije i pisaca oficijelnih, lakiranih i retuširanih biografija, stoji Kišova posmrtna temeljitost, studioznost, dokumentarnost, sistematičnost, postupnost, demitologizovanost i racionalnost u istorijskom istraživanju i slaganju mozaika ličnih sudbina i proleterske, komunističke revolucije uopšte.

Šta je, dakle, Istorija, ta ''tegobna priča''? Već kao dječaku (''sa četiri godine već je znao da čita i da piše''), Novskom biva jasno da ‘’nasilje je babica novog društva'': ''U desetoj godini jedan mu stari nadglednik imanja priča o ustanku seljaka iz 1846: tegobnu priču u kojoj knut, sablja i vešala imaju ulogu izvršioca pravde i nepravde...Ubrzo je shvatio da se stihija prirode, kao i ljudska stihija, ne pokorava snovima i proklinjanjima...'' Tokom izdržavanja jedne, od više njih, zatvorske kazne od šest godina ''zbog organizovanja tajnog terorističkog društva među robijašima...'' – ''...u senci vešala čita tekstove Antonija Labriole o materijalističkoj koncepciji istorije.''

Ovđe je istorija, stvarna, dokumentovana istorija, u sjenci literarne istorije. ''Sramni pečat različitosti'' i ''podmuklo dejstvo biografije'' junaka priča je ovđe istinski ''detonator'' piščeve mašte, literarne istorije, koja, iako literarna, izgleda mnogo stvarnija od bilo koje i kakve istorijske slike vremena i ljudi, o kojima govori i čije likove i živote, sudbine i revolucionarne biografije nam (pre)daje Kiš. On nije htio da opterećuje čitaoca sa navođenjem izvora sa kojima se služio, iz razloga, kako smo već naveli – ''kako bi mogao imati prijatno i lažno zadovoljstvo da je u pitanju priča koja se obično, na sreću pisaca, izjednačava sa moći fantazije...''

Jedan svijet je trebao da nepovratno ode, a drugi da dođe, da pobjednički stupi na tron. Kao što to kaže jedan od Kišovih junaka – na vijest da ''u Petersburgu je neka revolucija'', koju Novskom i Levinu (članu Internacionale), u čuvenom alpskom sanatorijumu Davos đe Novski ''leči svoje bolesne živce i načeta pluća'', saopštava ''doktor Grinvaldi, Švajcarac, učenik i prijatelj Junga, autoritet u svojoj oblasti...između  mesa i kompota od dunja koje im donosi livrejisan kelner u belim rukavicama'' – „Čuo sam kao u bunilu“, beleži Levin, „žamor koji je dopirao iz salona i ciliktanje srebrnog escajga, nalik na praporce, i video kao kroz izmaglicu jedan svet koji je ostao za nama i koji je nepovratno tonuo u prošlost kao u mutnu vodu.“

Jedina strast svih likova Kišovih priča iz zbirke pripovijedaka ''GROBNICA ZA BORISA DAVIDOVIČA – Sedam poglavlja jedne zajedničke povesti'', ''bejaše taj mučni, zanosni i misteriozni zanat revolucionara...'', kako to kaže B. D. Novski. Revolucionarna strast i sve ono što ona i ovaj zanat podrazumijevaju (''ne postoji postelja u kojoj sam spavao više od mesec dana'' - B. D. Novski), toliko su teški, opasni, mučni i surovi, da prijete da progutaju i ljubav.

''Jedno pismo iz tih godina, pisano rukom Novskog, ostaje kao jedino autentično svedočanstvo te ljubavi gde se revolucionarna strast i zanos čulâ isprepliću vezama tajanstvenim i dubokim: '...Tokom mojih kratkih časova 'slobode', gledao sam kao u kinematografu kako promiču tužna ruska sela, gradovi, ljudi i događaji, a ja sam uvek jurio, na konju, na brodu, na taljigama. Ne postoji postelja u kojoj sam spavao više od mesec dana... Jedina moja strast bejaše taj mučni, zanosni i misteriozni zanat revolucionara... Oprostite, Zina, i nosite me u svom srcu; to će biti bolno kao nositi kamen u bubregu.' “

Nositi revolucionara u srcu, za voljenu ženu je ''bolno kao nositi kamen u bubregu“, poručuje B. D. Novski. I baš zato se, ''revolucionarna strast i zanos čulâ isprepliću vezama tajanstvenim i dubokim.'' Sa Zinom, tj. Zinaidom Mihajlovnom Majsner – njegovom, ali i, muzom, boginjom, i revolucije – Novski je bio u braku osamnaest mjeseci, nakon spektakularne svadbe na torpiljerki Spartak, ukotvljenoj u Kronštatskoj luci.

''Nemogućno je...uspostaviti tačnu hronologiju života Novskog u godinama građanskog rata i u godinama koje mu neposredno slede.'' Obavljao je besprekorno povjerene mu revolucionarne zadatke širom zemlje i snažno i odlučno doprinosio slamanjima svih otpora novoj sovjetskoj vlasti. Jednom prilikom bio je ''ranjen sabljom ili nožem, što je dalo njegovom licu surov pečat herojstva.''

Na kongresu Istočnih naroda  ''..zapaža (se) odsustvo žara i ugašen pogled onog kojeg su nekad zvali boljševičkim Hamletom.'' Novski je već imao, dakle ''ugašen pogled'' na kongresu Istočnih naroda, što je bilo mnogo prije nego što je uhapšen i kada je zbog mučenja već bio bivši čovjek.

Pred hapšenje ''počeo (je) ponovo da crta planove i da pravi proračune: bomba veličine oraha i strahovite razorne moći izgleda da ga je opsedala do kraja života.'' Prilikom hapšenja zaplijenjena je cjelokupna njegova lična arhiva. Pošto nije htio da prizna ''krivicu'' i izjavio da ne poznaje čovjeka ''ugašena pogleda'' koji je pak priznao da je ''špijunirao na račun Engleza'', Novski je upućen na dalju istragu u zatvor u Suzdalj, na čijoj željezničkoj stanici ga je dočekao dodijeljeni mu istražitelj.              

            ''Istražitelj Fedjukin, visok, rošav i nepokolebljiv, proveo je tada u vagonu nekih pet sati nasamo sa Novskim (vrata su bila spolja zabravljena) pokušavajući da ga uveri u moralnu dužnost jednog lažnog priznanja. Ovi su se pregovori završili potpunim neuspehom. Onda slede duge noći bez dana provedene u samici suzdaljskog zatvora, u vlažnoj kamenoj ćeliji poznatoj po imenu psetarnik, čija je glavna arhitektonska vrednost u tome što je u njoj čovek kao živ zazidan, pa svoje zemaljsko biće doživljava, u poređenju sa večnošću kamena i trajanja, kao česticu prašine u okeanu bezvremenosti...No čini se da je Novski u dodiru sa kamenom svoje žive grobnice izvukao neke metafizičke zaključke koji se bez sumnje nisu mnogo razlikovali od onih koji sugerišu misao da je čovek samo čestica prašine u okeanu bezvremenosti; ali mu je izgleda to saznanje došapnulo i neke zaključke koje arhitekti psetarnika nisu mogli da predvide: ništa za ništa. Čovek koji je našao u svom srcu tu jeretičku i opasnu misao koja govori o uzaludnosti sopstvenog trajanja, stoji međutim ponovo pred jednom (poslednjom) dilemom: prihvatiti privremenost trajanja u ime tog dragocenog i skupo stečenog saznanja (koje isključuje svaku moralnost i koje je dakle apsolutna sloboda) ili se, u ime tog istog saznanja, predati zagrljaju ništavila.

                                     (Nastavlja se)

 [1] Kiš je još u djetinjstvu shvatio da su junaci ’’romana koje sam čitao...upravo u ime te ništavnosti postali hrabri i neustrašivi. Naravno, svoju jeres jedva da sam imao hrabrosti da priznam i sebi samom, bar u početku, ali misao da se u ime ništavnosti i kratkotrajnosti života (kratkotrajnosti koja mi se nikad nije učinila tako jasnom kao u prvim susretima s njom, negde u mojoj devetoj godini) može postati moćan i neustrašiv, bila je veoma zavodljiva. Posle toga su i sudbine nekih junaka mojih romana odjednom postale za mene manje tragične a duge godine njihova tamnovanja sasvim beznačajne, jer, gledane iz tog aspekta, iz aspekta večnosti, sve je bilo ništavno.’’ (’’Bašta, pepeo’’)