Uspomeni Leonida Šejke

                Kiš u ‘’Času anatomije’’ piše povodom ove priče i istoimene knjige-zbirke priča: ''Povesti poput one o Borisu Davidoviču ili bilo koje druge iz knjige Grobnica za B.D. zahtevale su da se manje-više svi podaci stave pred ‘probni kamen činjenica’, kako bi to rekla gospođa Jursenar. A to će reći: umesto proizvoljnog izmišljanja (jer reč je, uslovno rečeno, o istorijskoj temi i istorijskim ličnostima, nekad datim pd pravim imenom, nekad u nekoj vrsti foto-robota), držati se dokumenata i istorijskih činjenica, pre svega na nivou fabule. (‘Fabula je, zapravo, tek građa za sižejno oblikovanje’ – Šklovski.) Izmisliti (recimo) da je jedan borac iz redova španske republikanske vojske kidnapovan i odveden u sovjetski logor bilo bi danas, i gledano iz današnje perspektive, mogućno: masa činjenica i istorijskih dokaza idu na ruku takvoj vrsti uobrazilje. No, imajući u vidu krajnju osetljivost teme, što će reći duboko usađenu i ljubomorno čuvanu sujetu velikog broja intelektualaca, a tu mislim, pre svega, na zapadne tzv. leve intelektualce, koji ne žele da se suoče sa određenim činjenicama, jer bi one mogle izvršiti u njihovoj svesti i duhu duboke potrese i nužno revidiranje njihovih mladalačkih ideala (kad sve bejaše čisto kao sunce), imajući, dakle, u vidu tu i takvu osetljivost i psihološko slepilo, ja sam bio primoran, izabirajući teme za svoj ciklus priča, da se poslužim fabulama u čiju se autentičnost ne bi smelo posumnjati.  

O glavnom liku ove priče, Kiš piše ''...da je živeo sa lažnim pasošem na ime M. V. Zemljanikov, a da mu pravo ime bejaše Boris Davidovič Melamud iliti B. D. Novski...Istorija ga je sačuvala pod imenom Novski, što je, nema sumnje, samo pseudonim (tačnije rečeno: jedan od njegovih pseudonima). No ono što odmah izaziva sumnju jeste pitanje: da li ga je istorija zaista sačuvala?...Na začuđujući i neobjašnjiv način, taj čovek koji je svojim političkim principima dao značenje jednog rigoroznog morala, taj žestoki internacionalista, ostao (je) zabeležen u hronikama revolucije kao ličnost bez lica i bez glasa. Ovim tekstom, ma koliko fragmentarnim i nepotpunim, pokušaću da oživim uspomenu na čudesnu i protivurečnu ličnost Novskog. Izvesne praznine, pogotovu one koje se odnose na najznačajnije razdoblje njegova života, razdoblje same revolucije i godine koje joj neposredno slede, mogu se objasniti istim onim razlozima koje navodi pomenuti komentator u vezi sa ostalim biografijama: njegov se život posle 1917. meša sa javnim životom i postaje „deo istorije“. S druge strane, kao što kaže Hopt, ne smemo smetnuti s uma da su te biografije bile pisane krajem dvadesetih godina: odatle u njima značajne praznine, diskrecija i hitnja. Predsmrtna hitnja, dodajmo.''

Novski je imao više lažnih imena, bio je redovni posjetilac petrogradskih aristokratskih salona i pravi dendi koji se ''razmeće svojim poznanstvima, govori o Raspućinu sa podsmehom...'' Bio je stručnjak za eksploziv. O tome čitamo ''...da su spektakularni atentati u poslednjih pet-šest godina bili njegovo delo: ti se atentati mogu razlikovati od svih drugih: bombe proizvedene u tajnoj radionici Zemljanikova imale su takvu razornu moć da su svoje dobro odabrane žrtve pretvarale u gomilu krvavog mesa i polomljenih kostiju...'' Po sopstvenom priznanju, sanjao je ''da stvori bombu veličine oraha i ogromne razorne moći (ideal kojem se, kažu bejaše opasno približio)...'' U maju 1919.g. ''oblači kamuflažnu uniformu i postaje slobodan strelac u pozadini Denjikina. Strahovite eksplozije na jugozapadnom sektoru fronta, eksplozije koje se događaju tajanstveno i iznenadno, ostavljajući za sobom klanicu, nosile su pečat Novskog, kao što rukopis nosi pečat majstora.''

Najprije je bio anarhista-atentator, pa tek onda proleterski revolucionar-internacionalista:             ''Izgleda međutim da je Novski ipak bez većeg otpora ispustio iz ruke svoju brzometnu mauzerku, a u znak pokajanja spalio, kažu nacrte svojih ofanzivnih bombi i plamenobacača sa dometom od nekih sedamdeset metara i prešao u redove internacionalista...U ovom brzom i takoreći bezbolnom preobraćenju Novskog najveću je ulogu odigrala izgleda jedna žena. U hronikama revolucije zabeleženo je njeno ime: Zinaida Mihajlovna Majsner. Izvesni Lav Mikulin, koji je imao nesreću da se zagleda u nju, ocrtava njen portret rečima kao urezanim u mramor: 'Priroda joj je dala sve: inteligenciju, talenat, lepotu.' ''

Hapšen je, kako je sam pisao, ''ravno trinaest puta'', a ''tri puta...išao teškim putem izgnanstva''. „'Bio je', beleži austrijski socijalist Oskar Blum, 'neka čudna mešavina amoralnosti, cinizma i spontanog entuzijazma za ideje, knjige, muziku i ljudska bića. Ličio je, rekao bih, na nešto između profesora i bandita. Ali njegov intelektualni brio bio je izvan svake sumnje. Taj virtuoz boljševičkog žurnalizma znao je da vodi razgovore koji su bili isto toliko puni eksploziva koliko i njegovi uvodnici.' (Ova nas reč navodi na smelu pomisao da je O. Blum mogao biti upoznat sa tajanstvenim životom Novskog. Ukoliko nije reč o slučajnoj metafori.)''

Kiš, govoreći o ''...izvorima kojima se služimo'', napominje da njima 'nećemo opterećivati čitaoca, kako bi mogao imati prijatno i lažno zadovoljstvo da je u pitanju priča koja se obično, na sreću pisaca, izjednačava sa moći fantazije...''

                Kiš povezuje isprekidane istorijske niti, upotpunjava ''bijele mrlje'' istorije, dešifruje. Osvjetljava tamna mjesta tragičnih sudbina pojedinaca. On dopunjava šture, neprecizne podatke revolucionarnih biografija, otvara i zatvara krug dotad nedešifrovanih ljudskih sudbina. Njegova literatura prelazi granice zemalja, država, kontinenata, jezika, nacija, vjera, ideologija, politika, individualnih i grupnih, kolektivnih populusa i subjekata, prostora i vremena. On otkriva zapretano, duboko istorijski zapretano, nemoguće čini mogućim i sasvim vjerovatnim. Kiš rekonstruiše istoriju, on je, da ponovimo, stvara. Stvarni istorijski događaji se ovđe, dakako, spominju i imaju svoje značajno mjesto i literarnu funkciju, ali to nije istorija, to je literatura, nešto iznad ili ispod istorije, u zavisnosti od toga kako se na književno pisanje i stvaranje gleda.

                                     (Nastavlja se)

 [1] ‘’Čas anatomije’’, str. 59