Škrinja

Iz narodne (usmene) književnosti Potarja i pljevaljskog kraja

PJESME SA SIJELA I ZA SVE PRILIKE

Mar 25, 2020 2 Komentara

(15 riječi)

Sakupio i priredio: književnik i književni kritičar, publicista i sakupljač narodnih umotvorina Zoran Raonić

IZ CRNOGORSKE NARODNE KNJIŽEVNOSTI

ПЈЕВНИ  ПЈЕВКО

 НАРОДНЕ ПЈЕСМЕ И ОКО ЊИХ

            

 

 ПЈЕСМЕ СА СИЈЕЛА И ЗА СВЕ СРЕЋНЕ ПРИЛИКЕ

 

    Ђе би се три инсана састала, одма би се заметнула прича и шала, а често и пјесма. Тако се са сјетом прича о прошлим временима, и то не тако давним, све до уназад неких тридесет-четрдесет година, кад је настао свеопшти заокрет у свему, и откад се носе намрштена чела и откад људи једни на друге мрмоље, тише или гласније, али више не пјевају, сигурно. Сада се и свадбе највише обављају реда ради, има буке, има пјесме, али нема весеља!

    Зато хоћемо да отмемо од заборава, макар дјелић онога како су се људи веселили, како су били блиски, пријатељи једни другима, а све то је најљепше и најискреније уз пјесму. На сијелу, на прелу, „ђе се три инсана састану“, на ливади и на њиви, на путу, у воденици, крај ријеке, у ријеци, на мосту... Пјесма! „Јече брда и долине, од таранске омладине“, како је гласила једна од пјесама. Пјевало се тада свуда али највише на сијелима. Најчувеније од свих сијела, у широј околини, било је оно у Омладинском дому у Ђурђевића Тари, скромној грађевини, бившој кући Вукомана Стијеповића генијалног дрводјеље, и  сина му Раша – који је послије Другог свјетског рата колонизирао у Војводину, у Сивац, а његова кућа предата омладини – за весеље! И обављала је та кућа своју велику улогу, као да је била бар пет пута већа, па је сада незамисливо да је на том мјесту могло истовремено сијелити толико људи, које данас не можеш окупити ни на стадиону. И све је тако било до 1979. године, кад је Дом страдао у пожару, непажњом или нечијом намјером изазваном. Биће на другом мјесту више приче о сијељењу, о тој атмосфери која јесте својеврстан друштвени  феномен. Нешто слично је постојало још само у Борју, код Жабљака.

      О пјесмама, чији се избор овдје доноси, и о дијелу игара које су на сијелима практиковане, биће говора другом неком приликом, али се њихова вриједност и значај не могу сагледати без ширег контекста, јер су управо биле најљепши израз једног времена оптимизма, осјећања слободе и поноса, и истинске вјере у боље сјутра, које је деценијама и било такво, што је за ове просторе скоро незамисливо, након свега, па и из данашње перспективе. О књижевним, и уопште естетским вриједностима ове поезије (да, поезије!), писало се, иако недовољно, она се записивала ту и тамо, некада не и аутентично, и не у најбољој варијанти, па се тим више чини неопходним да се од заборава отме макар дио те наше нематеријалне, духовне, баштине, како то данас воле да кажу. Дакле, записи пјесама и опис игара су императив у овом тренутку у овој ствари.

       Ове творевине људског духа су се много пута чуле и видјеле управо у Омладинском дому у Ђурђевића Тари и може се казати да су ту скоро искључиво забиљежене, иако су се, наравно, дешавале и на многим другим мјестима, па и у присуству овог записивача. Због свега, са дужним пијететом за једно сијелџијско вријеме и за један Дом, Баш - ДОМ, предајем ове записе будућности – која се ипак мора вратити!

 

   

      

 

 

 

 

      МОМЦИ У КОЛУ

 

Крени коло да кренемо,

Друга Тита поменемо.

Поменемо Тита вођу,

Нек другови колу дођу,

И са њима другарице,

Ових гора љепотице.

 

Крени коло, крени ово,

На земљиште Јосипово.

 

Крени коло да кренемо,

Краљ Николу поменемо.

 

Црногорско коло славно,

Кретало се још одавно.

Кретала га од давнина

Црногорска омладина.

 

Ко не стио колу доћи,

Не стио му Бог помоћи.

 

Ево браће и јарана,

Заједно су сваког дана.

Пјевај брале, пјевај мили,

Ми смо вако научили.

 

Кад запјевам ја и мој колега,

Дигла би се да је с мајком легла.

 

Сјећаће се мала мене,

И у старе дане њене.

Немој мала мене клети,

Прошлијех се дана сјети.

 

Женићу се с ових брда,

која има сира твда,

Сира тврда и кајмака

И којој је млада мајка.

 

Ми смо момци од Пљеваља,

Не љубимо што не ваља.

 

Ој ђевојко из Бобова,

Узми буквар – учи слова.

Кад научиш свако слово,

Баци буквар низ Бобово.

 

Ђедова се гора зваше,

Ђе ми мала долазаше.

Ако мала имаш воље –

На Пашино чекај поље.

 

Чикала ме цура Зора

Са високог Дурмитора.

Лако ти је чикат, Зоре,

Кад не могу доћи горе.

 

Ово коло од момака,

Дај нам, Боже, ђевојака.              

 

 

ЂЕВОЈКЕ  И  МОМЦИ  НАТПЈЕВАВАЈУ  СЕ

 

Ој ђевојко, ружо бјела,

Која ти је срцу жеља?

 

Ја бих хтјела, душо моја,

Да сви знају да сам твоја.

 

Мала моја, мој голубе,

Чије ми те усне љубе?

 

Не љубе ме, знај, ничије,

Твоје су ми најмилије.

             

Мала моја, ја те нећу,

Све да ми те у џеп мећу.

 

Ђе си чуо мој драгане,

Да ђевојка у џеп стане.

 

Мала моја, цвјет из росе,

Туђа надо, мој поносе.

 

Мој драгане, цвјете фини,

Ја те нећу – ти извини.

 

Дођи моја лоло са терена,

Чекаћу те и бићу ти вјерна.

 

Немој мала, траве ти зелене,

Да те мајка куне ради мене.

 

Ја сам, драги,

Срца предоброга,

Волим тебе,

Волим и другога.

 

Што ме мала изневјери,

Бог ти дао девет шћери,

Десета ти змија била,

Па ти очи извадила.

 

Мој драгане, шта би теби,

Рече доћи, па те не би?

 

Однио је мала ђаво,

Све што сам ти обећаво.

 

Идем гором, гора шуми,

Објављујем љубав куми.

 

Како можеш, галиоте,

Љубит куму од срамоте?

Како куме, како скоте,

А њен отац крстио те?

 

Ако мала немаш куде,

Ајде са мном – па шта буде.

 

Радије ћу биље брати,

Но се твојом цуром звати.

 

Ој ђевојко, моја Ђуке,

Баста ли ти што у руке?

 

Мој драгане, скорупане,

Свашта ли ти на ум пане!

 

 

     

ЂЕВОЈАЧКЕ У КОЛУ И МИМО КОЛА

        

Овце моје, бјели брави,

Дабогда вас распродали.

Дабогда вас распродали,

За моју вас свадбу дали.

 

У потоку куца звонце,

Остављам ти мајко овце.

Доста сам ти мајко мила,

Код оваца чобан била.

О јесени прут предајем,

Хоћу млада да с’ удајем.

 

Ја малена, у чашу би стала,

Сваком момку очи очарала.

Удаћу се, удат ми се лако,

Оћу – нећу, могу и овако.

 

Свекрвице, да л’ би дозволила,

Да ја љубим што си одгајила.

Свекрвице, ако сам ти мала,

Тражи већу – ја ти сина нећу.

         

Јече брда и долине

Од таранске омладине.

Јече брда, јече доли,

Далеко је ко ме воли.

            

Кад запјевам имам ману,

Стално пјевам о драгану.

Мој драгане са Жабљака,

Ружо моја од момака.

           

Мој драгане на даљини,

Поздрављам те по ведрини.

По другоме немам коме,

У свјету си далекоме.

 

Дошли момци са свих страна,

Само нема мог драгана.

 

Што не дође, моја лоло,

Да закитиш ово коло.

 

Да сам рекла, као и ти,

Не бих могла преварити.

            

Циганка ми у каву валета,

Да ћу бити јетрва девета.

Ој, Циганко, проклете ти гатке,

Мој је драги јединац у мајке.

                  

Брзо моја младос’ прође,

Ја не знадох ни кад дође.

Брзо моја младос’ мину,

Као магла низ планину.

Ој младости, кад си фина,

Што нијеси сто година.

 

Није младос’ ко прољеће,

Једном дође, више неће.

Није младос’ ко ријека,

Да протиче довијека.

 

                                       

 

ИГРА  ШЕЋЕРА

 

Игра шећера обично се одвија у црногорском колу, и тако је названа јер она ће да зачини, „зашећери“, коло и душе играча, мада се таква игра некада одвија и мимо кола, на неком слободном простору сале у којој се окупило сијело, односно тамо гдје се одвија неко весеље. Ако је црногорско коло велико, као на вашарима, на отвореном простору, шећер, или проскок, како је најчешћи назив за ту врсту игре, некада се одвија и на више мјеста истовремено. Тада се играчи по правилу не опјевавају, односно не играју уз пратњу пјесме. Игра се тако што момци и ђевојке поскакују у висинке и у круг једно наспрам другог, прилагођавајући ритам и покрете једно према другом, па је зато игра било ког пара унеколико друкчија од других, пошто игра обично нема ни музичку пратњу, као у црногорском ору и сличним играма. У зависности од умјешности играча, игра је мање или више лијепа и са детаљима склада и елеганције, некада и до степена дивљења, посебно кад се пар добро познаје у игри.

Ако се шећер одвија мимо кола, као посебна игра, што је уобичајено у Потарју, гдје се то и сматра „правим“ шећером, игра се изводи   тако што се група дјевојака издваја у страну и шећер започиње пјесмом, „прозивајући“ каквог виђенијег момка, доброг играча, да је започне. Остали сијелџије се склањају у страну, посједају ако има гдје, ослобађајући простор за играче, али и да уживају у игри и пјесми. Момак кога су дјевојке „прозвале“, започиње игру нејчешће тобожњим нећкањем („ђе мене нађе“), бирајући „по казни“,  ону која га је пјесмом натјерала на то. Пошто одиграју прву игру, момак се повлачи а дјевојка бира младића, и тако наизмјенично до краја игре шећера. Цијелу представу практично диктира сама пјесма. Дјевојке самим садржајем и ритмом пјесама намећу игру, коју играчи опет прилагођавају пјесмама, из игре у игру, од пара до пара. Тако све добија садржај и замах цјеловитог програма, својеврсне аудио-визуелне представе са јасним и, могло би се рећи, изрежираним садржајем, који некада добија и драмске, а неријетко и хуморне садржаје. Самим наизмјеничним бирањем пара за игру и њиховим опјевавањем од стране дјевојака, често се „дешифрују“ неке мање или веће тајне, као што је: ко кога симпатише, шта се „шушка“, ко се с ким вјерио, ко је можда и невјера или варалица, шта је ко коме и колико се међусобно уважавају, крше ли се неки морални и обичајни кодекси, показује ли неко нешто или се стиди, покушава ли нешто прикрити, и томе слично.