CG u srcu

Sjećanje na Radoša Kukuličića

ČOVJEK KOJI JE PREPORODIO ZETU

Nov 18, 2024 2 Komentara

(15 riječi)

Ima   ljudi koji vide više i dalje od drugih. Od njihove sposobnosti da budu  korak ispred, mnoge generacije  imaju koristi. Jedan od takvih ljudi  bio je Radoš  Kukuličić, koji je šesdestih godina prošlog vijeka, uvodjenjem agrotehničkih mjera, osavremenio poljoprivredu u Zeti. Time je započeo i novi, bolji, život u selima tog dijela, tada, titogradske opštine. Za promjene, i to one korjenite, uvijek su potrebni hrabrost i znanje. Radoš je imao jedno i drugo. Prekalio se, kao prvoborac, u četvorogodišnjoj  antifašističkoj borbi. U slobodi –ponovo   je u prvim redovima  za osvajanje znanja. Postao je agronom.

Diplomu   i prva stručna iskustva u poljoprivredi stekao je u Vojvodini. Tamo je bio radno angažovan, kratko vrijeme, jer se po nalogu srca vratio u rodnu Zetu. 

Za  mladog stručnjaka i nekadašnjeg  borca, ponudjeni posao  u zavičaju  bio je pravi izazov: postaje prinudni upravnik Zemoljoradničke zadruge  u Golubovcima.

Zadruga je bila u gubicima, radnici bez plata. Istina, radilo se, ali  na stari, tradicionalni  način, koji nije donosio profit. Uz nešto zastarjelih traktora, zemlja se obradjivala plugom koji  su vukli volovi ili konj, a sijalo  se  samo ,,domaće” sjeme, koje bi najčešće suša ispila.

,,Prinudni upravnik, mogao je da otpušta radnike, ali Radoš   je krenuo drugim, težim putem. Sa zatečenim  ljudstvom podizao je Zadrugu, a time je, pokazalo se, unapredjivao Zetu, riječi su nekadašnjeg zadružnog traktoriste Gavrila-Galja  Majića.

                                                        Radoš-Ćapo  Kukuličić  (1922-1981)

Ne samo zadrugarima nego i ostalim Zećanima, na seoskim zborovima, objašnjavao je da poljoprivreda  ne može biti isplativa  bez savremene mehanizacije, bez novih hibridnih sjemena  i navodnjavanja.

Iako je  znao da se novo teško  prima, Radoš, ili kako su ga u Zeti zvali Ćapo, nije se  predavao: započeo je  upornu  borbu  sa tradicijom i navikama.

Za  promjenu načina  proizvodnje, Radoš je najprije nabavio  desetak  velikih  dizel-pumpi za navodnjavanje, tada popularnih ,,Arana”. Raspodijelio ih je domaćinstvima  sa većim parcelama  i sa više  članova, odnosno radnih ruku. Pumpe, kao  i kvalitetna sjemena –otplaćivani su  isporučenim povrćem.

I tako je krenula saradnja sa poljoprivrednicima. U početku nekako nepovjerljivo…No, kada je redovnu isporuku povrća  počela da prati  uredna isplata –seljaci su počeli sami  da nude saradnju, da budu kooperanti Zadruge, uz čiju pomoć  jačaju  svoja domaćinstva. Krčenjem  livada, proširuju  oranice, povećavaju zasade  i to kvalitetnim  paprikama i paradajzom-povrćem, koje je preovladavalo na zetskim njivama. Asortiman je širen i  kupusom, kropirom, patlidžanom, a naročito po mirisu i sočnosti prepoznatljivim pipunima i dinjama...Povrće iz Zete   počelo je da se prodaje  u  Beogradu, kao i u potrošačkim centrima  Bosne I Hercegovine: Sarajevu, Banjaluci , Tuzli…Dogadjalo  se, prisjeća se  Galjo Majić, koji je od traktoriste, zajedno sa Pavićom Pejovićem, uznapredovao do vozača Dajca(kamiona)- da iz Zenice, jave  da na tamošnjim  pijacama I prodavnicama  nema povrća, a Radoš  bi obećao: sjutra dobijate pun kamion !

A poslovna riječ se poštovala, bila je jaka makar koliko  napisana i pečatirana: Zadrugari  bi, ne časeći,  o narudžbi obavijetili  domaćine, doturili bi im ambalažu, a ovi bi  tokom noći  pripremili  povrće za transport. Slično se postupalo i na pozive iz Zagreba, Rijeke, Ljubljane… Kada je nova poljoprivredna proizvodnja, po Ćapovom ,,receptu”, uzela maha, bilo je dosta zemljoradnika koji  su sami prodavali svoje proizvode, pa , u vrijeme sezone , Zećani  su se  mogli sresti na pijacama u gotovim svim većim   gradovima  Jugoslavije.

Ostalo je  zabilježeno, tada se  u Zeti  bralo oko osam  hiljada  vagona povrća, koje se i izvozilo,  najviše  u Njemačku, što danas, kada svim  silama  upiremo da se približimo Evropi , zvuči  gotovo nestvarno.

No, kako se u našim  prilikama  dogadja  da  svaki uspjeh  nekome smeta, počele su priče o integracijama kojima  su stvarana  glomazna  preduzeća, pa je  Zadruga  pripojena  Agrokombinatu. Kako  su stare  mušterije  podozrivo  gledale  na novog, nepoznatog poslovnog partnera – posao sa starim   kupcima mogao  se  nastaviti  samo uz Ćapovu preporuku.

A zaradom od poljoprivrede  gradile su se  moderne,   ,,gradski” opremljene,  kuće; kultivisala  se  dvorišta, mijenjala se kultura življenja… Bolji standard  davao je i druge mogućnosti, pa su domaćinstva u Zeti podržala  prijedlog, tada jedinstvene mjesne zajednice Zeta,  za uvodjenje – samodoprinosa. Svako domaćinstvo izdvajalo je novac za  asfaltiranje puta Golubovci –Mataguži,  za gradnju seoskih domova  kulture, poboljšanja elektro napona … Rekonstruiše se I nadogradjuje stari Zadržni dom koji postaje kulturno I adminitrativno središte. Novčanim prilozima I dobrovoljnim radom, podignut je monumentalni  spomenik, koji nas podsjeća na  220  zetskih  sinova I šćeri  koji su stradali u NOB-u. Spomenik je danas  prepoznatljivi simbol ovoga kraja.

Zeta  posebno zna da cijeni  one koji znanjem, upornošću i  požrtvovanjem  mijenjaju  shvatanja  ovdašnjih ljudi  i time doprinose  opštem napretku.  Takav je bio Radoš-Ćapo  Kukuličić (1922-1981).

Njegovo  ime I lik Zećani od zaborava  čuvaju spomen –bistom!   Bronzani Radoš, ispred zgrade Opštine, svakodnevno  podsjeća  na putokaze  razvoja Zete. To poprsije,  posebno mladima, ukazuje  šta sve,  za svoj kraj  može učiniti  čovjek  koji  vidi više i dalje od  drugih. Iz tog  pogleda  pretočenog u stvarnost-  nastala je jedna nova, moderna Zeta.

 

Ranko Kovačević

(Objavljeno , u časopisu  PG info, 19. decembra  2008.)