Piše: Slavko Mandić

Brat Abaz je to znao da radi najviše puta u istoriji vlada zemalja Zapadne Evrope. Zbog bezbroj međunarodnih obaveza u zemlji i svijetu, on nije imao vremena za formu, što bi značilo okupljanje i raspravu oko nečega što je većina donijela u nekoj od mnogobrojnih crnogorskih birtija prije same śednice. Bitna je bila dogovorena suština, a ministri su ionako postavljeni tu đe jesu i debelo plaćeni samo za dizanje ruku. Brat Abaz okom, a oni skokom, ili rukom podignutom visoko, tamo neđe do nebeskog suśeda, odakle kreće dirigentska ali i svaka druga palica. Ili klikom kao vrhunskoj konačnici združeno donešene odluke o važnim životnim pitanjima državnog naroda. Jer, ima i onog drugog naroda, nešto više, koji nije državni i koji je ostavljen na vjetrometini da se bori s brojnim izazovima moćnog političko-(ne)vjerskog autoritarnog cinizma.

Dakle, razumjeli ste. U pitanju je elektronska śednica Vlade. Civilizacija zahtijeva napredne odgovore. Znao je to brat Abaz, a reklo bi se dobro ga je iskopirao i domaći singapurac, poznatiji kao Evropa od 1 do 10, lelemajstor Spajke. Pa ko osta, osta, ako je uopšte cilj da ostane išta.

Ovo uvodno pośećanje na elektroniku kao moć da budeš tamo i kad nijesi tu, značajan je alat za spas obraza, ako se to tako može nazvat, vojvode od karleušinog Vučka. Jer, ako nijeste znali, raspisan je tender za obezbjeđivanje dolaska na Cetinje vojvode od persone non grata. Kudije će Crni Kukavac? Nema mu više Injac da mu šilje zrakomlat a ni dovoljno popova da ga pokriju pancirima da ko na njega praćkom ne nasrne.

Tek mu nema preko Belvedera, a zapriječena je i ona nova dionica od Danilovagrada i Čeva. Nepoželjan je za sve putne pravce, a onom jahtom po kojoj se šepurio u kupaće sa vjernim ljubama (misli se na saradnike) ne može ni mrdnut jer na Cetinje još nema vode.
U čudu se našao parlamentarni predvodnik većine. Nit piri nit viri. A približave se datum zasijedanja u prijestono Cetinje. Teško će mu bit uć s bilo koje strane, a ne treba smetnuti s uma da treba poslije izać. Vidi on jadan da su opasni cetinjski zečevi.

– Ajde jadan vojvodo, što si se toliko prepa. Samo drito, podigni glavu ka kad si u čoporu, i ne boj se. Niko ti ništa neće. Tamo su ljudi od obraza i soja. Uspravljeni gorostasi. Neće te oni ni viđet. A i ako te vide, samo će obrnut glavu na drugu bandu. Ka što vazda čine kad tudije mrda kakvi salamastrani nepomenik.

– Ne brini, tać te niko neće, zadajem ti čvrstu vjeru. Znam da ne znaš što je to, ali nema ni veze.
Jedan pored njega, rozi da roziji ne može bit, šapnu mu na uvo da on to ne bi činio da je na njegovo mjesto.

– Da te ko ne spršti jado, kad promičeš onudije. Ne što bi šćeli, no što te ne vide.
Zamisli se meštar od koljenice. Klimnu glavom nekoliko puta i značajno prozbori: Imaš pravo rozga. Ne bih ja sudbinu izazivao. Ja bih onako kako je brat Abaz činio u svoje pero. Śediš brate doma, otvoriš računar i tu su ti svi poslanici naređani. Ovi naši, jer oni njihovi nijesu ni bitni za ovu rabotu. Bar dok se ne prebačimo u Podgoričku skuštinu.

-A što ćemo jadan ako struja crkne. Vidiš li što se čini u Elektroprivredi. Ima više zapošljenih no kilovata. Skubu svi sa svake strane. No sreća što imamo onu mrku za poglavnika. Taj ne preza da učini svakome svome. Kako i treba domaćinu.

-Ako crkne struja, crće i skupština. Mislim ova električna, zabrinuto će rozga. I džabe smo krečili, kako onomad reče ministar od policiota, koristeći mudru narodnu izreku.
Ono što je ostalo nepoznanica, i našto nema odgovora ni domaće analitike ni njihove sintetike, je da se nepoželjnost odnosi i na  sve ostalo što je u vezi sa personom non grata? A to bi značilo, da je nepoželjna i električna śednica, pa onda ne bi ništa bila ni od rabote po modelu brata Abaza.

-Znaš kad ćemo mi mrčni u Jevropu, ako Trampa bude, reče śetno snuždeni vojvoda. Nikad, kao što i treba. Valjda se za to i borimo, povikaše dva drugara, malo jača, i udariše na crveni mrs ka dva brata od tetaka.