Goran Sekulović: Hommage Podgorici (VI)
Iz knjige Gorana Sekulovića ‘’Hommage Podgorici’’, sa podnaslovom ‘’I ljudima koji su je nosili u svom srcu i stvaralačkom duhu'', koja će se uskoro publikovati, objavljujemo u nastavcima esej ''Morača, Ribnica, Gorica… ili: Od ’Labud plaže' do 'Bemax Arene' i dalje niz obale Morače do 'kraja bedema' grada''.
‘’Ima neke čudne tačnosti u opusu Svetlane Kane Radević, arhitekte
iz Podgorice i iz Crne Gore, retkog majstora najvišeg formata među ženama -
graditelja naše sredine.[1]
Ta tačnost se najpre ogleda u dubokoj dvojnosti njenih građevina, koje su po
pravilu i jednovremeno - i strogi i suzdržani objekti retke uverljivosti, pa i
snage iz kojih isto tako i jednovremeno izbija raskošna energija, slike,
svjetlost i dah materijala. Od njenog prvog velikog ali dragocenog objekta na
Morači, hotela “Podgorica” iz 1967. godine, kuće u duhu najboljih tradicija
“grupne forme”, koja je krasila i našu, crnogorsku arhitekturu po selima i
varošima, njeni zidovi u kamenitim oblucima bili su precizni nosioci dubokog
značenja.
“Duh mjesta” (genius loci) vajao je ritam hotela.
Svetlost je artikulisala prodore. Senke su se smešile na zalascima podgoričkog
sunca, svesne velikog dijaloga “kjaro/skuro”, ne samo na slikama nego i u
arhitekturi.
Pokrenuto ziđe je određivalo funkcije. Prostor je nastajao kao
prirodna posledica pogleda na svet i lokalnih, vekovnih sila sa kojima je
ženski senzibilitet Svetlane Kane Radević imao skoro neke tajne i tajnovite
veze.
Reč više ili reč manje na ovoj zgradi nije izrečena i ne bi joj
pristajala, neimar (a neću namerno da kažem “neimarka” i sigurno ne iz
neprimerenog mačoizma) je to znala. To je bila neka njena viteška preciznost
već kao mlade graditeljke, sa kojom će se izdvajati i mnogo kasnije, sa kojom
će živeti i kao stručnjak, i kao ljudsko biće, dostojanstveno i snažno, ali
tiho.
I u drugim projektima Kane Radević sluša se, vidi se, i oseća se
neprekinuto strujanje mira i suzdržavanja, da bi se dobilo bogatstvo. To je
večiti princip velikih arhitektura, od Japana do južne Francuske, preko
crnogorskih narodnih neimara. Stambena zgrada u Petrovcu (1967) koliko i druga
u Mojkovcu (1968), pa spomen kompleks Duvanskog kombinata u Podgorici (1971)
koliko i masivna, ali i snažan urbani reper, Autobuska stanica u Podgorici
(1968) u istome su krugu istraživanja, na istoj su ravni graditeljskog jezika.
Arhitektura zida ostaje za Svetlanu Radević najviši izvor poštovanja tradicije,
ali bez koncesija i bez ikakvog folklorizma.
Duhovna i intelektualna ličnost, Svetlana Radević je obišla
svet, bila je kod Luisa Kana, koliko i u japanskoj dolini Kanto, u Salzburgu i
u Parizu…
Načitana, pismena, diskretna, akademik, ali bez trunke zavisti i
predrasuda, aktivna u svim oblicima profesionalnog delovanja, sve do funkcija u
savezima arhitekata svih nivoa i formi, urbanista koliko i graditelj, prisutna
u svojim tamnim, naglašenim odećama, Kana je činila svet Crne Gore i njene
kulture, arhitekture posebno, toliko modernim i toliko ukorenjenim u doline i
brda, more i nebesa našega kraja i naše istorije. Ništa se više od jedne sjajne
žene-arhitekte ne može tražiti.’’[2]
Portret Svetlane Kane Radević (Crtež: Živko Đurović)
Već pominjanu liniju jedne osobene domaće ''škole arhitekture’’, poslije hotela ‘’Podgorica’’ arhitekte Svetlane Kane Radević, nastavio je arhitekta Vasilije Vajo Knežević sa projektom novoizgrađenog šetališta na Sastavcima (ušće Ribnice[3] u Moraču) 1971. godine.[4]
[1] Moto ovog teksta Ranka Radovića je: “Elementi arhitekture su svjetlost i sjenka, zid i prostor’’ (Le
Korbizije - “Ka pravoj arhitekturi”)
[2] Ranko Radović: ‘’Strogi, a raskošni svijet arhitekture Svetlane
Kane Radević’’, ‘’Vijesti’’, subota, 11. novembar 2000.; ‘’Ničim
neopravdano demisioniranje suvog zlata
od čoveka i arhitekte, Ranka Radovića, sa beogradskog Arhitektonskog fakulteta,
neoboriv je dokaz da je zloba u mom narodu uvek dežurni dirigent. Talnetovan i
nestvarno vredan, Radović je neštedimice rasipao svoje talente. Bez premca na
Beogradskom univerzitetu, posvećen profesor, izuzetan arhitekta, slikar, pisac.
Nekoliko godina profesor u Finskoj i Japanu. Obe države su bar poslednja dva
veka bile i ostale prve na top-listi planetarne arhitekture. Za taj svoj izlet
i pogotovo uzlet, morao je da bude kažnjen. Naša sredina ne trpi nikakvu
uzvišenost. Ipak mu zauvek pripada oreol heroja u arhitekturi.’’ (Ljiljana
Bakić, arhitektica iz Beograda za koju je „arhitektura
sociološki fenomen“ – sa svojim suprugom i arhitektom Dragoljubom
Bakićem projektovala mnogobrojne objekte u Beogradu i drugim gradovima širom
Srbije i sveta – dobitnica nagrade ‘’Ranko
Radović’’ za 2013.g. za knjigu ‘’Anatomija B&B arhitekture’’)
[3]
‘’Ribnico,/Da li tečeš do Sastavaka/Da uvećaš ili smanjiš zlo?/Ljeti, kad
presušiš,/Presahne i sumnja moja/Pitaš:/zašto mene malenu/Kušaš božanskim
pitanjima?!/Odgovaram:/Od svakog od nas/očekuje se napor/da se bude (zar,
ne?)’’(Goran Sekulović:
‘’Rijeko, da li smanjuješ ili uvećavaš zlo?’’)
[4] ‘’Na Sastavcima,/Gubili smo se dvostruko:/I u
ljubavnom,/I u riječnom zagrljaju!’’ (Goran Sekulović: ‘’Na Sastavcima’’)
0 Komentara