‘’Ima neke čudne tačnosti u opusu Svetlane Kane Radević, arhitekte iz Podgorice i iz Crne Gore, retkog majstora najvišeg formata među ženama - graditelja naše sredine.[1] Ta tačnost se najpre ogleda u dubokoj dvojnosti njenih građevina, koje su po pravilu i jednovremeno - i strogi i suzdržani objekti retke uverljivosti, pa i snage iz kojih isto tako i jednovremeno izbija raskošna energija, slike, svjetlost i dah materijala. Od njenog prvog velikog ali dragocenog objekta na Morači, hotela “Podgorica” iz 1967. godine, kuće u duhu najboljih tradicija “grupne forme”, koja je krasila i našu, crnogorsku arhitekturu po selima i varošima, njeni zidovi u kamenitim oblucima bili su precizni nosioci dubokog značenja.

“Duh mjesta” (genius loci) vajao je ritam hotela. Svetlost je artikulisala prodore. Senke su se smešile na zalascima podgoričkog sunca, svesne velikog dijaloga “kjaro/skuro”, ne samo na slikama nego i u arhitekturi.

Pokrenuto ziđe je određivalo funkcije. Prostor je nastajao kao prirodna posledica pogleda na svet i lokalnih, vekovnih sila sa kojima je ženski senzibilitet Svetlane Kane Radević imao skoro neke tajne i tajnovite veze.

Reč više ili reč manje na ovoj zgradi nije izrečena i ne bi joj pristajala, neimar (a neću namerno da kažem “neimarka” i sigurno ne iz neprimerenog mačoizma) je to znala. To je bila neka njena viteška preciznost već kao mlade graditeljke, sa kojom će se izdvajati i mnogo kasnije, sa kojom će živeti i kao stručnjak, i kao ljudsko biće, dostojanstveno i snažno, ali tiho.

I u drugim projektima Kane Radević sluša se, vidi se, i oseća se neprekinuto strujanje mira i suzdržavanja, da bi se dobilo bogatstvo. To je večiti princip velikih arhitektura, od Japana do južne Francuske, preko crnogorskih narodnih neimara. Stambena zgrada u Petrovcu (1967) koliko i druga u Mojkovcu (1968), pa spomen kompleks Duvanskog kombinata u Podgorici (1971) koliko i masivna, ali i snažan urbani reper, Autobuska stanica u Podgorici (1968) u istome su krugu istraživanja, na istoj su ravni graditeljskog jezika. Arhitektura zida ostaje za Svetlanu Radević najviši izvor poštovanja tradicije, ali bez koncesija i bez ikakvog folklorizma.

Duhovna i intelektualna ličnost, Svetlana Radević je obišla svet, bila je kod Luisa Kana, koliko i u japanskoj dolini Kanto, u Salzburgu i u Parizu…

Načitana, pismena, diskretna, akademik, ali bez trunke zavisti i predrasuda, aktivna u svim oblicima profesionalnog delovanja, sve do funkcija u savezima arhitekata svih nivoa i formi, urbanista koliko i graditelj, prisutna u svojim tamnim, naglašenim odećama, Kana je činila svet Crne Gore i njene kulture, arhitekture posebno, toliko modernim i toliko ukorenjenim u doline i brda, more i nebesa našega kraja i naše istorije. Ništa se više od jedne sjajne žene-arhitekte ne može tražiti.’’[2]

Portret Svetlane Kane Radević (Crtež: Živko Đurović)

Već pominjanu liniju jedne osobene domaće ''škole arhitekture’’, poslije hotela ‘’Podgorica’’ arhitekte Svetlane Kane Radević, nastavio je arhitekta Vasilije Vajo Knežević sa projektom novoizgrađenog šetališta na Sastavcima (ušće Ribnice[3] u Moraču) 1971. godine.[4]