Istorija

Savić Marković Štedimlija: Crna Gora žrtva svoga blagorodnog čuvstva! (XVII)

Okt 22, 2023 1 Komentara

(15 riječi)

Govoreći o smislu srpskog nacionalizma, Štedimlija piše: ‘’Nosioci i ideolozi srpske narodne misli smatraju da ta misao još ni do danas nije ostvarena. Zbog toga, po njihovom mišljenju još uvijek postoji »problem Srpstva«. Taj problem srpski književnik i kulturni radnik Siniša Kordić (datum: 1928!) ovako predstavlja: »I pre nego što bih ma šta rekao o problemu Srpstva koji se danas nameće prvo nama Srbima, pa onda celom svetu, moram reći da je problem samo zato što smo ga mi Srbi postavili kao problem umesto da ga postavimo kao izvor prave snage i pravog smisla za prava dela. I ono što treba prvo videti to je sadržina toga problema koja mora biti usko vezana za osnovne kvalitete Srba kao nečega što postoji. U svim pesmama narod je otkrio samo obim svoga kruga, obim svojih mogućnosti, i zbog toga se ona ne može tretirati kao nešto što ie savršeno i gotovo, pa prema tome ni osnova za budući život, jer mi samo vidimo periferiju toga kruga.

Mi smo kroz našu narodnu poeziju otkrili i pokazali svoju dušu i svijest, a po broju žrtava naša istorija pokazuje samo naše mogućnosti. Otuda je problem naše stvarnosti pravi i jedini problem Srpstva: »I ceo problem Srpstva je u tome, što građani Srpstva ne vide realnost legendarnosti svoga naroda i prisvajaju je kao takvu, i ako ju je u stvari nemoguće kao takvu prisvojiti, jer bi je u tom slučaju i sam narod prisvojio. Onoga dana kad građani Srpstva budu otkrili realnost svoje legendarne istorije, narodna istorija će prestati biti samo obim snage našega duha i postaće ispunjen krug — izvor snage za prava dela za koja smo predodređeni. Tada će nestati problem Srpstva a s njim i problema Hrvatskog, Slovenačkog, pa i Bugarskog. Jer, ako čovek dublje stvari posmatra i vidi, otkriće, recimo, u ponašanju bugarskog plemena prema Srbima odsustvo svake savesti. Pred neotkrivenom realnošću Srpstva Bugare i ne može gristi savest za počinjena nedela prema Srbima, jer je samo realnost, suština nečega, nešto sveto. Kad Srbi steknu realnost, svoje istorije, to jest sebe, Bugari će steći savest u odnosu prema Srbima. Tek onda će se moći stvoriti od malobrojnog Srpskog naroda veliki i mnogobrojni narod. Dakle, problem Srpstva je u prvom redu kulturni problem, ako se tako može reći: to je problem građanski i državni u najlepšem smislu reči, a ne plemensko-politički kako se često na izgled manifestuje«. (»Preteča«, br. 3, 1928).

Kako vidimo, problem Srpstva je, po Kordiću, danas samo kulturni, a ne više i politički problem. Politički nije zato što je »Dušanovo carstvo obnovljeno, a Kosovo osvećeno«. Kulturni je za to što u Dušanovom carstvu treba da bude otkrivena srpska istorija i kultura, da bi se srpskom narodu privoljeli i drugi slavenski narodi na Balkanu, te da zajedno s njim stvore jedan veliki srpski narod. Ove pretenzije srpskog nacionalizma, i kad su bile sakrivene ili maskirane, mogle su se uvjek opaziti, ali ovdje ih je Kordić sasma jasno izložio. Ovakva teza ugrožava sve slavenske nacionalizme na Balkanu, pa je razumljivo do su se morale pojaviti i vidnije istaći njene oponente kao protivteze. Samo, ove protivteze, javljaju se danas ne samo kao kulturni, nego i kao politički nacionalizmi.

Razumljivo je, da Crna Gora ne gleda i ne može gledati na problem Srpstva, onako kao Kordić i njegovi sumišljenici. Ona sa svoje strane tome problemu istavlja svoj problem. Danas ona nastoji da zadrži svoje istorijsko ime i da srpskom nacionalizmu suprotstavi svoj vlastiti nacionalizam.

Osim »problema Srpstva« kako ga shvata Kordić, postoji još u istoj perspektivi kulturnog srpskog nacionalizma i »tragedija Srpstva«. Razvijajući svoju tezu o »tragediji Srpstva« Miloš Crnjanski nalazi da »u bližoj prošlosti našeg naroda, tokom XIX veka nigde i ništa se ne može uporediti sa gorkim i tragičnim radom srpstva. Ne mora se biti Srbin — kaže on — dovoljno je biti čestit, pa da se to prizna. Srpstvo je radilo na svom vaskrsu istrajno, pečalbarski, puno idealizma i strogog morala svih srpskih slojeva koji su se bavili ili zanosili narodnim poslovima i koji su se paštili da srpstvo oslobode za srpstvo, a ne za babino zdravlje, da ga spasu, okupe i sjedine«. Priča dalje Crnjanski kako su se borili od pojedinaca društvenih viših i nižih slojeva »vojnika, trgovaca, sitnog sveta, do kalfe i šegrta, do najsiromašnijeg strašćara za srpstvo, za bolje dane srpstva«.

I to gdje? — »Srpstvo je radilo na svom vaskrsu istrajno ne samo u srpskim kneževinama Crnoj Gori i Srbiji, nego i u turskim krajevima, srpski čovek bosanski i hercegovački, i primorjem, u hrvatskim i vojvođankim varošima i varošicama je neprekidni napor i patnja« za vaskrs srpstva.

Evo gdje se sada Miloš Crnjanski identifikuje u tezi o srpstvu i o Velikoj Srbiji sa Krstom Cicvarićem, koji smatra da je 1918 trebalo obrazovati Veliku Srbiju, pa se nebi nikad pojavila oponenta nacionalnoj državnoj ideji Srba! Evo u čemu on vidi tragediju srpstva što se u imenu nove države »izjednačilo dobrovoljno sa hrvatstvom i slovenaštvom«. Trebalo je, kaže Crnjanski, usvojiti »pruski metod«. »Kad se u nas kaže Pruska, onda se misli da to znači čizma, ali, po našem mišljenju, to je tvora'e, moralni tvome i realni izvršitelj onoga što je bilo najbolje u doba ujedinjenja nemačkog naroda«. Koja je snaga trebala da odigra ulogu pruske čizme po Crnjanskome? — On odlučno kaže: srpska! »Ne samo vojnička, nego i politička, a još više kulturna i socijalna snaga srpstva, bila je apsolutno stvaralačka. Ona je to i sada. Treba raditi na tome da se svest o tome vrati i da se mnogo štošta uvidi«. O kakvoj to srpskoj snazi govori Crnjanski? — »Kad kažem srpska, ja ne mislim samo na vrednost vojničkih crta, nego i još više na prevashodne crte srpske pri stvaranju zajednice, na društvene snage srpstva u seljaku, u kaputašu, u malom čoveku, pri stvaranju zanatlijstva i školovanih staleža. Da bi srpski elemenat, na dobro ove države, opet bio snažan kao što je bio nekad, nikakva mu pomoć sem povratka svome, nije potrebna, čak ni »bratska«. Tihim radom, vrlo jednostavnim taj elemenat treba da se opomene, obavesti, i bez ikakvih perturbacija on bi mogao da učini da u nas otpočne jedna nova epoha«. Crnjanski nalazi da ovoj ideji srpstva stoji danas na putu ideja hrvatstva, pa naglašuje da srpstvu do izgradnje vlastite države nije potrebna nikakva pomoć, pa ni bratska, tj. hrvatska, već jedino »povratak svome«, srpstvo je, po njegovom mišljenju, učinilo jednu veliku grešku: »U političkim stvarima srpskih partija, pri slomu Austrije, slaba tačka je otsustvo egoizma, principa da se od svoga ništa ne daje ako se ne dobija. Srazmerno lako, njima je brzo nametnuto mišljenje da je sve što se radi korisno po njih, a od druge strane žrtva. Stvorena je čitava skala imetka koji je bajagi druga strana (hrvatska, op. p.) unosila u brak, dok je ustvari tu srpska strana i te kako mogla da poživi, i bez toga». Evo šta je to, po Crnjanskome, što su Hrvati »unijeli u brak« kao »druga strana«: »Zasebne velike književnosti, industrije (sve same provincijske laži), prošlosti još malo pa značajnije od engleskog parlamenta, kulture (ah te kulture) sve su to bile parole koje su skupo plaćene sa srpske strane«. »Ali znam — kaže Crnjanski — da je srpstvo pošto je vekovima bilo na pragu jedne vanredne Srbije (Crnjanski misli na Veliku Srbiju, koju je trebalo ostvariti 1918.) i da je zastalo naivno i neumešno pred problemom frankovluka«. Crnjanskome se čini da se »vrše pljuvanja na srpstvo, pluvanja«, pa se — identifikujući frankovluk sa hrvatstvom, — pita u svojoj žučnoj jarosti: »Ali zar u toj rulji frankovačka rulja nije najodurnija? Zar nije krajnje vreme, da se protiv frankovluka rodi i snaga srpskog egoizma?« — Crnjanskome »izgleda kao da je sudbina srpska da pita: da li će to da se svidi gospodi frankovcima i kao da je aksiom postojanja i boljitka srpstva ljubav sa droljom frankovluka. Daleko od toga.

Naprotiv, samo tu je njegova tragedija«. Dakle, tragedija srpstva je, po Crnjanskom u tome što nije »pruskom metodom« zauvijek izbrisalo svaki trag onoj ideji, koja se javlja kao konkurentna ideji srpstva. »Nije teško zamisliti — kaže on — da bi srpstvo bilo srećno i daleko naprednije pod drugim uslovima. U očima sveta, i što je gore u očima svojim, srpstvo je palo, po našem mišljenju, od onog trenutka kad je naivno se našlo pred problemom, frankovluka. Ono se troši kao stena, kap po kap, s godine u godinu, frankovluk će da ga izloka« (»Ideje« br. 24 i 28, 1935).

                                                       (Nastavlja se)