Za Antenu M piše: Radmila Tomović

„Dozvolite da u svojoj kući ne želimo da se ponašamo defanzivno.  I to je stav koji će ova 43. Vlada imati do kraja. U svojoj kući ćemo odluke donositi suvereno. U korist građana Crne Gore. Ne zanima nas šta misle ljudi u regionu. Ne zanima nas šta misle ljudi sa nekih drugih adresa. Ne možemo Crnu Goru da guramo u defanzivu, jer nema za to potrebe. Niti da ponižavamo. Da ponižavamo institucije države Crne Gore. To apsolutno ne dozvoljavamo.“ Kraj citata.

Pogađate ko je autor. Lako je. Stil je jedinstven -  besmislen i bezočan.

Pošto je već  sve obesmislio i ponizio, prevario, dokrajčio sve ono što je bilo vrijedno i dobro, u ovoj našoj nesrećnoj državi, naš „gamechanger“ priča o poniženju! O suverenosti!

Pitajmo  našeg „političara budućnosti“ đe mu je bila ofanzivnost i suverenost  3. agusta 2022? Kako se osjećao naš „etalon moralne superiornosti“ kad je bez najave, bez prisustva medija i pod jakom policijskom blokadom, srpskim popovima  predavao na upravljanje našu istoriju, naše pretke i  naše sjećanje?

Da li je tada  ijednog trenutka pomislio kakvom je poniženju izložio  građane i institucije države Crne Gore? 

Je li naš doktor političkih nauka, makar na sekund, mogao da se prisjeti nekog retka, rečenice, riječi  iz crnogorske istorije?

Zna li naš „kritičar globalne etike“ šta je uradio? Ili „pomirenje“ ne zna šta je poniženje?!

Dok se cerekao, tapšao  i celivao, da li je „naš borac za pravednu državu“ imao zrnce sumnje s kojim pravom predaje naše onima koji su to već otimali i prisvajali? Da li je naš „empatični politolog“ pomislo  da je, možda, opet povrijedio  nečiju ranu, oživio nečiji bol, probudio kolektivnu traumu?

U koje more je tada zaronio „ruku pravde“?

Iz koje pozicije „naš blistavi um“ priča o poniženju? Kako da objasni  potomcima  žrtava popa Mace i popa Šiljka zašto je PREMIJER oslobodio ruku freskopiscima koji dželate u svece pretvaraju? Kojom prigodnom formulacijom, prvi među jednakima, pojašnjava  potomcima žrtava veličkog pokolja zašto je stavio potpis i dao krila onima koji skrnave i nacionalno ime pobijenih?

Možda, sljedeći put kad bude „relaksirano ćaskao“ s patrijarhom ili mitropolitom ove „lokalne crkve“ (tako je Porfirije nazvao MCP), da priupita da ga upute ko je Gavrilo Marić. Pitanje je jednostavno -  jesu li ikada, ako ne osudili, a onda  makar prigovor neki uputili zbog čina sveštenika Marića?

Nura Alispahić. Odavno je pokojna, a ona bi „našem neumoljivom borcu za istinu i pravdu“ to najbolje  ispričala. Njenog šesnaest godina starog sina, Azmira, ubili su,  svetom vodicom poprskani dželati. Nura je presvisla od tuge za dva sina, ćerkom i mužem.

Ili, kad „naš građanin svijeta“ ponovo ode u Srebrenicu, može da pita Majke Žepe i Srebrenice, da mu pripovjedaju o tome kako je vladika Kačavenda pružao duhovnu podršku Ratku Mladiću. Jula 1995. godine.  

Mogao je „naš neumorni putnik“ i ovdje u Podgorici, na svetkovini upriličenoj povodom osveštavanja crkve i pravoslavne gimnazije, direktno, da upita Pahomija  šta je sa onim nesrećnim mladićima čije je živote zauvijek upropastio.

Kakva ironija! Pahomije na osveštavanju školskog objekta!

Možda je i pitao, ali ništa nije čuo... „našeg prvog“ zaista za sve ovo nije briga.

Kakav čovjek, kakvi ljudi u relaksiranom ćaskanju rješavaju istorijske traume proglašavajući ruku zločina za ruku pravde?

Je li to "inkluzija" i "pomirenje" ili konačno poniženje žrtve?