Teofil Pančić

Nema dobrih i loših ratova – svi su loši, i nema lakih i teških ratova – svi su teški. Kako za one koji ratuju, tako i još mnogo više za one nad kojima se ratuje, i koje niko ništa ne pita ni o čemu, a glavu na ramenima još uvek nose slučajno, i mogu bilo kada da je izgube.

Za one koji su od rata daleko, kako prostorno tako i emocionalno, rat je ipak nešto drugo, u patološkijim slučajevima čak i svojevrsna laka (i iznad svega bezbedna) razbibriga, nešto kao video-igrica. Ne, ne radi se o tome da takvi ne razumeju osnovnu razliku između igrice i rata – to, naime, da je rat stvarno krvav i krvavo stvaran; naprotiv, baš ta jasna razlika ih uzbuđuje i podstiče. To je, dakle, nešto kao kad navijate na tribinama stadiona: pratite okršaj u kojem lično ne sudelujete, ali ste zdušno opredeljeni za jedan tim, a protiv drugog. S tim da se sa utakmice svi vrate kući živi, dok s ratom baš i nije tako. Utoliko je, za određeni tip voajera, dragoceniji adrenalin koji im aktivno posmatranje rata iz zavetrine podaruje.

Ne znači sve ovo, opet, da su svi ratovi u svemu isti. Jedno je, na primer, kada jedna zemlja nasrne na drugu s namerom da je pokori, ili barem rasparča, a u svakom slučaju da otme i prisvoji što je moguće veći deo njene teritorije, stanovništva, resursa. Nije to, čak ni gledano sa distance koja vam nameće određenu opreznost i skromnost u donošenju zaključaka, naročito komplikovano, slučaj je dovoljno jasan (mada nijanse nikada ne treba zanemarivati).

Kada, međutim, istu zemlju naseljavaju, svaka s punim pravom ovog ili onog oblika i izvora, dve ljudske zajednice koje nikako ne uspevaju ni da se dogovore da žive zajedno u miru, ni da se razdvoje tako da ni jedna ne bude poražena i izbrisana, onda tu nikakve jednostavnosti nema. To je tragedija nad kojom, ako se već ne može ćutati, treba vagati svaku reč, jer reči tada lako podivljaju i prozle se, i pogode nedužne i slabe i žrtve, a svi su – osim dželata – u takvim ratovima žrtve.

Novi krug užasa koji se dešava u Izraelu, od pojasa Gaze pa do granice s Libanom, primer je tragedije koja čoveku oduzme dah, s njim i moć govora; i to je, prečesto tako ispada, možda i bolje, jer iz onih što lako i brzo povrate dah i progovore, izlazi ona vrsta užasnih reči koja samo povećava količinu jada na svetu, unižavajući svaku ljudskost.

Tako je mnogo gde na svetu, pa je tako i ovde: sede ljudi razgaćeni u svojim foteljama i drndaju telefone u nameri da celom svetu obznane svoje spasonosno rešenje problema za koji se prave da ih se tiče i za koji su ubeđeni da o njemu nešto – čuj, nešto: sve! – znaju i razumeju. A rešenje je uglavnom u tome da jedne ili druge treba nekako eliminisati, odstraniti, neutralisati kao kućne štetočine, i odmah će nam svima biti bolje, čak i nama koji smo hiljadama kilometara daleko jer sve je to, burazeru, ovako ili onako povezano, pa to se bre zna.

U to je upisan i jedan strašan cinizam, cinizam kukavice koja svoje lično dupe uvek drži na sigurnom, pošto mu je dupe najdragocenije jer je to organ kojim misli. Iz tog dupeta, koje neobaveštenom posmatraču može zaličiti na glavu, izlaze genijalne i spasonosne ideje i predlozi, a za ljudsku cenu njihovog sprovođenja se taj cinički, zapravo nihilistički um ne pita, jer se ljudskosti dosete samo onda kada su neposredno ugroženi. I nije to tako od juče: nisu li tako, na primer, gledali kako tri godine Sarajevo gori i gladuje i žeđa i smrzava se, kako ginu deca i starci, devojke i momci, dok su oni „geopolitički“ pametovali, samo što su im društvene mreže bile klupice pred zadružnom prodavnicom, klubovi mesnih zajednica i periferijski pajzlovi. Sve dok avioni nisu zagrmeli i nad njihovim glavama, pa su zavapili: hej bre, ne može to tako, još će neko i da strada!

Sada je taj „neko“ opet daleko, tako da je razgaćeno bezdušje opet u punom, bezbrižnom razmahu.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.