Piše: Slavko Mandić

Još mi jedan tunel od špaga penzione crkavice prokopa kotorsko pravosuđe.
U ime Crne Gore, kako je na vrhu presude napisano, sad treba solidarno da platim oko 1500 €. Bar nije 5 hiljada, koliko prepisa nedavno nadaleko poznatom rićetom onaj plivajući, s ćoška pravosuđa.  Sa troškovima za strašan zločin koji sam učinio prema nekome za koga i sad tvrdim da nije niko.
Čime sam, ako se ove proste proširene rečenice dočepa kojim slučajem jedna od kotorskih umiljatih ruku pravde, zaradio novo tanjenje kućne mirovine?  Makar za ovoliko još. Jer će ovo što napisah, unaprijed znam, pogoditi žaoku „pravde“ u srce dogovorenog pravosuđa.

I tako kap po kap, presuda po presuda, hiljada po hiljada, uz troškove još,  i eto okle bijes imetka oko takvog ničega.
A ovo što moram da platim je zato što sam prenio tekst sa drugog portala. Dakle, prenio.  Nijesam ga ja pisao, ali sam smatrao da javnost treba da ga bolje spozna i sama procijeni da li je napisana  istina, ili nije. U tekstu ništa što bi moglo da izazove duhovni poremećaj i navrne nevolju na psihičku snagu pojedinca koji se prepoznao. Nažalost, tako nije razumjela čeličana pravde u togi od istine satkane. Po njoj je poljuljan duhovni sklad važećeg tabloidnog piskarala, kojega boli tačno u iznosu od 1000 eura, sa dodatim sudskim troškovima. I da sklonimo napisano da se više ne čita. Da ga opet ne udari po moždanom arbatu. Čuvajući mu ono što nema, pravosudna dama se zamislila na 28 strana i ipak rekla da ovaj nema šanse da uzme tri hiljade eura za pretrpljene duševne bolove zbog povrede prava ličnosti. Dosta mu je hiljadu, odluči pravda, a ovaj će, znajući ga, prikupiti još ovakvih, kako već rekoh po hiljadu i više. Iza njega je sila božja. Iza mene niko živi. Ni prije, ni sad. Zato ja gubim a on je izgubio. I gospoda u mantijama. Zajedno u paketu.
U ovoj zemlji može sve. Eto, tunele nam kopaju ispod države i prijete strašnim sudom. A ne da mene ne klepe sa kojom hiljadom. Jasno mi je to odavno.
Najrađe bih na robiju. Pa po danu koliko odrežu za toliki novac. Uštedio bih, kako reče moj prijatelj Sreten Vujović od penzije. Jeo bih na njihov račun. I račun za struju bi mi bio manji. I svojski bih se odmorio. Ali neće oni mene da na taj način oslobode muka. Uzeće mi okle mogu.

Dok ovo pišem na um mi pade kako aparat prinude sjajno funkcioniše. Ne za svakoga, razumije se. Za nas tamo neke, uredno i po pravdi ko zna čijoj.
Iskren da budem, na pamet mi nije padalo da će me neko tužiti za nešto što nijesam uradio. Naivan kao brav, ja i dalje vjerujem. Dok me čereče i čapru mi gule. Ali neka. Pa oni jedino to imaju.
Jutro. Zvono na vratima prene iz lakog sna. Znam da može samo poštar koji donosi penziju pri kraju druge dekade u mjesecu. Ili onaj iz suda koji me uredno obavještava da sam nadrljao. Ovom prilikom je ovaj drugi. Kad viđoh u ruci koverat na preklop, koji moram da potpišem kako ne bih uteka pravdi, znao sam da će se penzija još malo stanjiti.
Vrlo važno, rekoh sebi. Neka čople koliko god mogu, ponovih nasmijan. Neko to ozgor gleda. I poravnaće, bez sumnje sve pravde i nepravde. I neće mi biti žao.
Niko ga nije izio ni popio što ga nije platio na neki način.
Na bilo koji, i ovi će, bez sumnje.