Škrinja

Goran Sekulović: PEKIĆEVA FILOZOFIJA DINAMIČKOG ENERGIJALIZMA (VI)

Sep 03, 2023 2 Komentara

(15 riječi)

‘’FILOSOFIJA NE MOŽE BITI UBILAČKA, OSVETNIČKI NOŽ ZARIVEN U SRCE LJUDI’’  (Borislav Pekić)

 

Nakon što je odredio mišljenje ‘’kao delatnost simbola na simbolima, kao neku vrstu prepravljene simvolizacije’’[1], Pekić razmatra zadaću filozofije. On ističe da je stara predrasuda da je filosofija ‘’jedna saznavalačka disciplina pre i iznad svega. NJENA SAZNAJNA FUNKCIJA TEK JE POSLEDICA NJENE AKTIVNE FUNKCIJE U DEŠAVANJU, KOGA ĆU JA OVDE NAZVATI DIJALEKTIKOM SIMBOLA… INTELIGIBILNA SIMBOLIZACIJA UMNOGOSTRUČUJE REALNU i to je osnovni razlog što se umetničke stvarnosti razlikuju između sebe čak i kada se izražavaju jednako. (Ovde moram da označim umetnost kao jedno napredovanje simvola, koje ima negativno značenje po esenciju; moram umetnost označiti kao udaljavanje esencije od same sebe, te ukoliko su umetnički simboli tačniji, utoliko je esencija izgubila u svojoj neposrednosti.’’[2]

Pekić iznosi i raziku između umjetnosti i filozofije: ‘’Ako se radi o umetničkom simbolu onda je on poslednji omot koga mišljenje stavlja između esencije i njenih egzistencijalnih izgleda, između sebe i istine. UMETNOST JE U TOM SMISLU ANTIESENCIJALNA I SVA EGZISTENCIJALNA, ona je neka vrsta privida svih prethodećih privida. Ona je sebi onemogućila bilo kakav dodir sa istinom koja je esencija.) Zadaća filosofije je upravo suprotna: ona uzima svoje inteligentne simvole kao negaciju realnih i kao vraćanje esencije samoj sebi: zato je njen predmet istina, koja se nalazi izvan svakog domašaja umetnosti.’’[3]

Pekić odaje priznanje Hegelu za ‘’Stav da se esencija u postojanju otuđuje od same sebe i da razvija svoja egzistencijalna razlikovanja posredstvom simvola, te da se SIMBOLI MORAJU UZETI KAO SREDSTVA DIJALEKTIČKOM ZAKONITOŠĆU PRIMENJIVANA U ODUSTAJANJU ESENCIJE OD SEBE, DA BI SEBE POSTIGLA.’’[4]

Dakle, ‘’ESENCIJA JESTE TAKO SIMBOL SAME SEBE I U TOM STANJU ONA JE U NEPOSREDSTVU SA SOBOM, EGZISTENCIJA POSREDUJE IZMEĐU MOGUĆNOSTI ESENCIJE, I BIVSTVO NA TAJ NAČIN OSTVARENO SIMBOL JE STEPENA OTUĐENJA ESENCIJE OD SEBE… IZMEĐU SIMBOLA JE RATNO STANJE. Potrebno je da, da bi nastao iz prethodnog, simbol koji sledi da u njemu potroši mogućnosti koje su ga koncipirale, i ono zašto prvobitni ostaje umanjen, a što čini samu prirodu sledećeg jeste RACIONALNO. I kao što se biološka svrha majke iscrpljuje u rađanju deteta, tako se i racionalna svrha jednog simbola iscrpljuje u izvođenju novog.’’[5]

Na kraju ovog nedovršenog prvog dijela svoje filozofske zaostavštine uobličene i ‘’ukoričene’’ u ‘’Filosofske sveske I dio’’ Pekić završava sa napomenom da ‘’ostaje da se rasmotri: a) u čemu je dijalektika simbola; b) kako se otuđenjem esencija vraća svojoj neposrednosti.’’[6]

 

O odnosu književnosti i filosofije

                 

U dijelu Pekićeve filosofske ostavštine, tj. filosofskih svesaka, naslovljenom ''Filosofska prolegomena'' (januar 1956), u KOMENTARU JEDNOG JONESKOVOG INTERVJUA, najprije se iz njega daje jedan citat.

 „Književnost ne može da odgovori na suštinska pitanja savremenog čoveka. Ona ih samo postavlja. Ja se izražavam (…) Svako od nas određen je nepromenljivom ljudskom osnovom, koliko i okolnostima svog doba. Što se tiče izvesnih rešenja daju ih teologije, morali (religiozni, ateistički, socijalni). Trudim se da kažem kakav mi se svet prikazuje, ne vodeći računa o propagandi, bez namere da upravljam savestima svojih savremenika. (…) Umetničko delo ne vredi ništa, ako ne ide dalje od privremenih istina ili opsesija istorije, ako ne pristaje uz izvesnu duboku univerzalnost (…) Beketovo delo Kraj partije pronašlo je kroz vremena, kroz prolazne običaje istorije jednu UZOR ISTORIJU, manje prolaznu, jedno prvobitno stanje iz kojeg proizilaze druge. (…) Što se više biva u svom vremenu, to se sve više biva u svim vremenima (ukoliko se probije površinska kora sadašnjosti). (…) Napor istinskog stvaraoca sastoji se u nalaženju jednostavnog jezika koji ukazuje na samu suštinu i tako preporođenim jezikom može on da izražava nove i stare stvarnosti, sadašnjosti i prošlost, žive i večne, pojedinačne, a ponekad i uopštene. Malo se trudim da znam da li je moja vizija sveta nadrealistička, ekspresionistička, dekadentna, romantična ili socijalna. Dovoljno je da mislim da ona ne može biti realnija od onoga što jeste“. (Iz „NIN“-a)[7]

Pekić povodom ovih Joneskovih misli ispituje i utvrđuje ograničene, specifične i u najboljem slučaju jedino snagom vlastite autonomno-kreativne energije uticaje na stvarnost umjetničke[8], književne i filosofske prakse, kao i njihove nesumnjive osobenosti u odnosu na druge oblike društvenog izražavanja i angažovanja, pa piše: ‘’Verujem da književnost može da odgovori na pitanja od kojih je Jonesko rešava, bar koliko to polazi za rukom bilo kojoj disciplini duha: JER KNJIŽEVNOST JE FILOSOFIJA U SVOM ESTETSKOM KORELATU. Ona je takođe i moral i kad joj to mrsko, u svakom slučaju jedna nehotimična predstava morala, koja se natura. Ako se književnošću izražavam, ja to činim u svojoj ukupnoj egzistenciji, koja nije samo umetnička, nego time i religiozna, socijalna, moralna, a iznad svega metafizička. KNJIŽEVNOST JE OFARBANI MODEL MOJE FILOSOFSKE PREDSTAVE SVETA.

… Književnost, verujem, ne može a da ne odgovori na suštinska pitanja čovekova, jer su ova samo, u nekojima od svojih oblika i u nekojima od svojih nivoa, predmeti filosofije etike i sociologije.

Naravno da su rešenja koja nudi jedna drama samo estetizirani, stilizovani obrisi one formule koju bi u čistim pojmovima dale neke metafizičke, moralne ili socijalne doktrine. RAZLIKA JE IPAK TERMINOLOŠKA… Jedna drama, doduše, ne izlaže sistem, ali NE MOŽE DA NE IZLOŽI SVARENE DELOVE NEKOG METAFIZIČKOG SISTEMA kojima će sugerisati rešenje ovim sistemom predviđeno.

Očevidno: dok sistemi imaju na raspolaganju direktna sredstva za preobražavanje naših života, umetnost mora da se zadovoljava ili u gorem slučaju, DESKRIPCIJOM OVIH PREOBRTA, ili u boljem, stvaranjem KLIME za njih… To uostalom važi i za filosofiju: NAS NE MENJA OVA, NEGO NJENO UVOĐENJE U ISKUSTVO. Jedan sociološki sistem imaće u političkoj doktrini instrument kojim će prepravljati svet; moral će iskoristiti običaje, iskustvo, odgoj, pa i religiozne stimulanse, da bi taj svet održao ili ga uništio za račun nekog drugog. JEDNA KNJIŽEVNOST NEMA DRUGOG INSTRUMENTA IZVAN STEPENA U KOME SAMA SEBE IZRAŽAVA. Njeno pitanje je: da li je odgovarajuća! Iza umetnosti ne stoji sila da je proglasi, ovekoveči i utisne u naše živote, kao što sila sankcioniše dejstvo jednog morala ili jedne politike.[9] Jedna drama se gleda ili ne gleda. Ako moral deluje i PRISTAJANJEM i PROTIVLJENJEM, drama deluje samo pristajanjem. ANTIUTICAJ JE NEMOGUĆ kao delatan.

   Usudio bih se da tvrdim da književnost rešava sve neizvesnosti bar koliko (delimično, nesigurno, neefikasno i netačno) uspevaju da ih reše bilo koje discipline duha, i da POGREŠKE UMETNIČKIH REŠENJA NISU DRUGO DO VIDLJIVI OTISCI POGREŠAKA NAŠE FILOSOFIJE, MORALA ILI SOCIOLOGIJE.

   Strogo uzev odgovor što ga kroz književnost daje neka filozofija, mora biti zamagljen jednim simultanim ciljem: IZRAŽAVANJEM STVARNOSTI… Sa nešto sreće mogli bismo odnos filosofskog i književnog izražavanja uporediti sa odnosom u KOME DVA RAZNA JEZIKA STOJE PREMA MODELU JEDNE ISTE STVARNOSTI.’’[10]

 

ŽIVOTNO ISKUSTVO I UMSTVOVANJE: O JONESKOVOJ RACIONALNOJ STVARNOSTI ILI UZOR-ISTORIJI

 

U ‘’NASTAVKU KOMENTARA JONESKOVOG INTERVJUA’’ (od 6. jan.) Sreda, 7. januar 1959., Pekić pravi razliku između jestosti onog što je realno stvarno, iliti što je samo stvarno (samo stvarno stvarno!) i racionalne stvarnosti onog što mora da jeste, tj. Joneskove UZOR – ISTORIJE (viđeli smo po Jonesku identične Beketovom djelu Kraj partije) i piše: ‘’Realno je ono što jeste; Racionalno je ono što mora da jeste. (Racionalna stvarnost je Joneskova UZOR – ISTORIJA, nacrt dešavanja koje se menja samo u malo relevantnim pojedinostima. i kad Jonesko odbija da se interesuje temama izabranim pod pritiskom ograničene istorijske opsesije, on svoj interes zadržava na onome što ja zovem RACIONALNOM STVARNOŠĆU.)

             Ali ako je oruđe prepoznavanja te uzor – istorije isključivo naše samoosećanje sveta, time metafizička priroda vizije nije nimalo poreknuta ni okrnjena. Čak ni tada kad vizija pripada detetu u godinama u kojima kao da je isključena svaka metafizičnost u ponašanju njegovog uma prema svetu ili sa njegovim činjenicama. Jer, samo izgleda da jedno dete ne misli kao mudrac. Ono je možda bliže mudrosti, jer oslobođeno iskustva, ne mora da je prepravlja prema njegovim uputstvima. (ISKUSTVO JE NAJVEĆI NEPRIJATELJ UMSTVOVANJA. Životno iskustvo, mislim.) METAFIZIKA NIJE JEDINO U INTELIGENTNIM POJMOVIMA O SVETU, NEGO I U OSEĆANJU SVETA. Dete je, drugim rečima bliže istini, čak i kada ne zna za nju, jer dete ne poseduje filosofski aparat pomoću koga bi ublažio, prerušio ili adaptirao svoje metafizičko osećanje. Nevina iskrenost sa kojom se ispoljava metafizika u osećanjima deteta. Obezbeđuje da njegova vizija neposredno izražava jednu UZOR – stvarnost. Tu će prastvarnost poznije iskustvo komplikovati i iseckati. Zar se upravo to nije dogodilo sa Joneskom – detetom  njegovom vizijom sveta, na koju se potpuno verno poziva Jonesko – čovek? U početku jedinstvena ona je izražavala sve izglede sveta ujedno, rešavala sve u jednom ISKONSKOM, prirodi vernom rešenju i nije se brinula o tome da li je ta vizija religiozna, moralna, socijalna ili estetska?! Produžena kao zamagljen imago, više sećanje nego osećanje u duhu Joneska – čoveka, ona je možda zadržala nešto od svoje autentičnosti, ali ništa od svoje jedinstvenosti. Izgubila je UNIVERZALNOST. Vizija Joneska – deteta rešavala je sve. Ta ista vizija Joneska – čoveka možda svašta izražava, ali više ništa ne rešava. Izgubivši posredstvom iskustva svoje metafizičke mere, predavši ove mere nekim naukama ili doktrinama. Vizija je ostala osakaćena u svom jedinom efikasnom dejstvu; NIŠTA VIŠE, PA NI SAMU SEBE NIJE U STANJU DA PROMENI: ukočena kao ikona nekog dalekog svetačkog uzora, ona samo stari očekujući od jednog vremena da je sahrani pod prašinom svojih potrošenih dana, ali i od nekog drugog, da je ponovo pronađe, iskopa i očisti od upotrebljenog vremena i uzme kao svoju uzor istoriju.

Tako Jonesko hoće. Ali tako nije.

Ne određuje niti bira Jonesko svoju viziju sveta, nego NJEGOVA VIZIJA ODREĐUJE NJEGA. A Jonesko je određuje samo ukoliko i koliko je saznaje i stiže da je uveže nekim estetskim principom kao što se svežanj raskupusane hartije uvezuje žicom. Nijednu titulu nije detinja vizija Ežena Joneska izgubila od onog veličanstvenog samoosećanja sveta, koje je taj svet i merilo i stvaralo. Nijedna božanska odlika detinje mudrosti nije mogla biti ustupljena sad ovoj sad onoj disciplini, da bi estetski izraz ostavila usred neke prazne duše kao usred basena iz koga je sva voda istekla. Sva rešenja mora da su ostala prisutna, samo dobiše svoje silogističke ramove. INTELIGENTNO UVIĐANJE SVETA, KOJE NE MORA BITI ISTINITIJE, UVEK JE JASNIJE. JASNOST, ETO ŠTA JE JONESKO DODAO JONESKO – DETETU.’’[11]

 

 O AUTOTIPSKOJ FORMULI SVETA

 

U ‘’DRUGOM PRODUŽETKU KOMENTARA JONESKOVOG INTERVJUA’’ (od 6. i 7. jan.) petak, 9. januar 1959., Pekić iznosi stav da je vrijednost Joneskovih drama upravo to što sadrže ‘’UZOR – ISTORIJU’’,   ‘’JEDNU JEDINU DRAMU’’, ‘’PRADRAMU’’, koja bi izražavala bitak, biće svijeta ili njegovu ‘’autotipsku formulu’’ u ‘’njegovoj bitnoj i odlučujućoj ukupnosti’’. Pekić piše: ‘’Opšta vizija koja je nesumnjivo identična u svojoj primordijalnoj prirodi, čak i kada se ispoljava kao serija jedno prema drugim postavljenih slika sveta, nije drugo do iskonsko osećanje neke UZOR STVARNOSTI, nekog monotonog i nepromenljivog dešavanja, istinitog i obaveznog za sva vremena i sve prostore ljudske istorije, a ograničenog samo obimom što ga rezervoar te istorije dozvoljava.

Dragocena vrednost Joneskovih drama je u pozivanju na tu UZOR – ISTORIJU, čak i kada je ona u nekojima od njih rđavo lokalizovana, pogrešno definisana ili krivo opisana.

Ovde se pozivam na moju pretpostavku o AUTOTIPSKOJ FORMULI SVETA; ono što uviđamo pri ispitivanju pojedinačnih ljudskih istorija jeste monotonija oblika u kojima se te istorije obnavljaju: kao da se razne istorije okupljaju oko jednakih modela stvarnosti kao oko magneta. Jedan umnoženi kostur dešavanja biva popunjen prividno različitim istorijama. Svet je nalik na groblje, u kome, pošto se istorije raspadoše, osta samo hrpa manje više jednakih kostura. Ko bi po njima mogao prepoznati sve one drame, koje su nas obmanule da se razlikujemo i da ne ponavljamo jednu istu prastvarnost?!

Podelimo li ove istorije na srodne grupe i nađemo li svakoj grupi uzor, koji bi ih mogao reprezentovati, sve ove UZORE MOŽEMO SVESTI NA NEKI PRAUZOR, pa sam siguran da bi se mogla napisati JEDNA JEDINA DRAMA, koja bi izražavala svet u njegovoj bitnoj i odlučujućoj ukupnosti. OVA PRADRAMA BILA BI PUKA DESKRIPCIJA AUTOFORMULE SVETA.’’[12]

 

                                           (Kraj)