Škrinja

Goran Sekulović: PEKIĆEVA FILOZOFIJA DINAMIČKOG ENERGIJALIZMA (V)

Avg 28, 2023 0 Komentara

(15 riječi)

‘’FILOSOFIJA NE MOŽE BITI UBILAČKA, OSVETNIČKI NOŽ ZARIVEN U SRCE LJUDI’’  (Borislav Pekić)

 

Kad se govori o zabludama idealizma Pekić piše: ‘’Čitav idealizam patio d navike podražavanja duha samom sebi, od neke vrste narcisoidnosti, od uledanja na sebe u nejasnoj površini materije… Zabluda idealizma leži u prirodi uma, čija svrha jeste pojam, doduše pojam o sebi, a ne o svetu kako bi se to htelo… Konstrukcija sveta, čini se da leži u konstrukciji našeg uma, i da ona prva nije ništa drugo nego jedno zračenje, jedna refleksivna emisija ove druge. Stvarno međutim, obratno je: konstrukcija naše uma jeste u konstrukciji sveta i njegovo je zračenje kao filosofija o sebi, kao saznanje svoje sopstvene emisije. DRUGA zabluda dotiče se religije i svih onih filosofija, koje uzimaju Boga kao causa finalis u neposrednom dejstvu. Pri tome se zaboravlja da AKO POSTOJI BOG ONDA NIŠTA OSIM NJEGA NE POSTOJI NITI TO MOŽE, JER BOG JE SVEMOGUĆNOST, PA PREMA TOME I SVEIZVESNOST ODREĐEN SOBOM ON NE MOŽE BITI ODREĐEN NIKAKVIM RAZLIKAMA, koje i jesu osnovna priroda refleksije. BOG koji bi postojao ne bi davao umu ideju o sebi, jer bi je samim svojim postojanjem iscrpljivao i trošio. Ako je BOG ŠTO IZVAN NAS JESTE, onda je on protivrečnost svome pojmu, kako je već rečeno. Ako je Bog što sve jeste, onda je on takođe protivrečnost svom pojmu koji sebe uređuje kao apsolutno, pa prema tome i savršeno nedelatno i definitivno. Bog koji se razvija i penje do sebe u sebi samome, jedan je nesavršen i sakat Bog, čija permanentna nedovršenost protivreči samoj definisanosti pojma o njemu. (Kad govorim o genezi Boga, ja dakle ne mislim na razvoj Boga, nego na razvoj nebića svom apsurdu). Obe se, dakle, zablude idealizma u izvesnom smislu poklapaju, jer se u prvom slučaju čisto JA uzima kao Bog, a u drugom Bog kao čisto JA.’’[1] O zabludama materijalizma Pekić kaže: ‘’Mi ne možemo sa Ničeom kritičko razmatranje materijalističke kosmogonije obeležiti kao smelo, jer, zaista ništa nije lakše nego izvrći kritici jedno shvatanje, po kome se nešto stvoreno uzima kao prvostvaralačko, kao partenogenetičko ili čak večito… Naša akcija prožima materiju i biva od nje modelirana u jedno materijalističko mišljenje. Zato je materijalizam bliži razumu od idealizma koji pretpostavlja izvesnu nezavisnost od materije, od iskustva čak u njegovom čulnom vidu. Zabluda materijalizma je jedna u poređenju sa zabludama idealizma, koje su brojne, ali sama za sebe dovoljna da ga onemogući: MATERIJA MOŽE SVE DA OBJASNI, OSIM SAMU SEBE, DAKLE ONA NE MOŽE NIŠTA DA OBJASNI.’’[2] Pekić idealizmu i materijalizmu nalazi jednu zajedničku odliku: ‘’Obe zablude (su) jednake po duhu, jer obe, idealistička i materijalistička zasnivaju svet (u trajanju kao i po sebi) na određenostima, na nečem što je definisano kao što jeste i što po tome mora biti definisano, pa i proizvedeno izvan sebe, što ne može biti početak niti suština samom svojom određenošću.’’[3]

U procesu pokušaja zasnivanja svoje originalne monističke filosofije dinamičkog energijalizma, Pekić smatra da ‘’ovde se radi o jednom pitanju, koje do sada nije bilo u filosofiji postavljeno, a koje bi moglo da rasvetli mnoge zablude u pogledu same prirode pojmovnog saznanja: KAKVA JE FUNKCIJA OVOG ILI ONOG POJMA, kakva je konkretno funkcija POJMA NEPOSTOJANJA?

Ovo se pitanje može učiniti i nepotrebnim, ili uopšte nemogućim za pojmove koji su nastali negacijom svojih protivpojmova i koji su, kako se to često smatra proste apstrakcije, korisne samo u jednom zatvorenom logičkom sistemu, korisne samo po i za zatvorenost tog sistema…

Nama se naprotiv čini ovo pitanje vrlo potrebnim, jer ako je logičko stanje pojma (a to je u stvari protivrečan oblik u kome se jedno određuje sobom ili drugo određuje drugim) ovakvo kakvo jeste po nekoj funkciji koju vrši, isto tako kao što se stolica ne bi mogla nazvati tako, niti shvatati tako, da na njoj ne može da se sedi, niti jelo da se ne može jesti. JA ĆU ISKUSITI JEDAN POJAM SAMO PO NJEGOVOJ FUNKCIJI U MIŠLJENJU I ISKUŠENJEM TE FUNKCIJE UVESTI POJAM U NJEGOVU PRAVU FILOSOFSKU UPOTREBU. Akcija se i ovde pokazuje kao nužna dimenzija postojanja. I to je upravo ona njegova dimenzija koja se može smatrati konstantnom i koja odmerava postojanost samog postojanja. Ostaje da se konkretno pokaže funkcija pojma nepostojanja koja nas ovde interesuje.

PRI FORMACIJI POJMA POSTOJANJA MIŠLJENJE SE SLUŽI ONIM ŠTO UZIMA KAO SVOJU NEPOSREDNOST, TAKO DA SE POSTOJANJE MOŽE ISKUSITI, DOK SE NEPOSTOJANJE UKOLIKO SE DOŽIVLJUJE ČINI SAMO ČISTOM REFLEKSIJOM, ALI TAKO JE I SA SVIM OSTALIM NEGATIVNIM POJMOVIMA REALNOG POSTOJANJA.

FUNKSIJA POJMA POSTOJANJA JE TA NEPOSREDNOST KOJA SE NJIME POSTIŽE. TIME ŠTO NE POSREDUJEM SA SOBOM JA POSTOJIM. Postojećem se nepostojanje čini izvesnim posredovanjem između dva stanja od kojih se prvo jednači, a drugo razlikuje od sebe integralno. FUNKCIJA POJMA NEPOSTOJANJA JE U JEDNOM POSREDOVANJU ČIJI OBIM I SFERU TREBA PO NJEMU ODREDITI.

Bez ovog pojma samo bi postojanje bilo abortivno, jer bi bilo onemogućeno u svom racionalnom razvoju, kako u svebiće (pozitivno nepostojanje) tako i iz nebića (kao negativnog nepostojanja).

Prema tome je nepostojanje isto toliko nužno koliko i postojanje, tačnije ono je od ovog nužnije ukoliko je u sebi i uzrok i svrha energije. TO ISTO MORA VAŽITI I ZA NJEGOV POJAM.

FUNKCIJA POJMA NEPOSTOJANJA JE u tome što tim pojmom mišljenje kao instrument postojanja otkriva njegovo, pa i svoje vlastito poreklo, i u stanju tog porekla, u intrauterinskom stanju samog nepostojanja svoju budućnost.’’[4]

Pekić podastire što i kako se uobičajeno zamišlja i razmišlja o POJMU NEPOSTOJANJA u običnom ili zdravom razumu: ‘’U poimanju ove filosofije, kao i svake uostalom biće umešano osećanje, pa se ne može očekivati da će ono budući sublimacijom nagona (te životne ‘svesti’) biti na njenoj strani. NEPOSTOJANJE ODBIJA. Običnom razumu nepostojanje ima uvek da znači posledicu nekog prestanka, smrt zaodenuta jednim razdražujućim pojmom. JER ONO ŠTO ČOVEKA U SMRTI UZBUĐUJE, ONO ŠTO NAS ZGRAŽA NAD NJENOM IDEJOM NIJE SAMA SMRT, NEGO NEPOSTOJANJE KOJE JOJ SLEDI I ISPUNJAVA. Za utehu slabim duhovima moglo bi se reći da sama pretpostavka večitosti dešavanja sveta ima tu funkciju da nas na smrt navikne. Jer ništavilo iz koga smo postali isto je toliko večito i ništavno kao i ono u koje smo primorani da uđemo. Doduše u prvobitnom našem nepostojanju bili smo         MOGUĆNOST; u drugom mi smo NEMOGUĆNOST. Razlika je bolna i uprošćuje utehu koja je sa najboljom namerom htela da se da, ali nam ova smicalica dozvoljava da uvidimo kako filosofija, pa ni same činjenice čijom se idejom ona bavi, NIJE POGODNA ZA ULAGIVANJE NAŠIM STRASTIMA.

Ali zdrav razum (pod kojim podrazumevam jedan razum podložan živosti) može da u svom pojedinačnom nepostojanju potraži postojanje opšte…

Uostalom, ova filozofija nije pisana za zdrav razum. Ona je pisana PROTIV ZDRAVOG RAZUMA.

Kao što klica idealno sadrži mogućnosti biljke, a da u njoj sama biljka ne postoji ni na koji način, tako i nepostojanje idealno sadrži mogućnosti postojanja i da ih iz sebe razvija u svoju izvesnost (Biće). BIĆE SAMO MOŽE BITI PROIZVOLJNA SUMA SLUČAJA, ALI KOJA SE DOGAĐA U OPŠTIM OKVIRIMA NUŽNOSTI POSTOJANJA. Tako biljke mogu imati različite oblike u jednoj istoj vrsti, što znači u realizovanju jedne iste mogućnosti klice, ali ma kako bile modifikovane okolnostima egzistencijalnog razvoja, ono što je u njima praoblično mora biti prisutno i zapaženo.’’[5]     

Evo na koji način Pekić objašnjava kako ‘’energija sebe shvata’’ u procesu svog sopstvenog razvijanja a u toku geneze bića: ‘’EVOLUCIJA BIĆA otkriva izvesnu sličnost sa onim što je kao činjenica čovekom dato; naime, a to je i nužno, egzistencija koja stoji u pročelju ovog ravijanja energije mora sobom ilustrovati sve faze kroz koje je do svog najodređenijeg oblika došla. TAKO MI U SEBI NALAZIMO SVOJU MATERIJALNOST koju uređuje mehaničnost i čista pojavnost, SVOJU ŽIVOTNOST koja je uređena iritabilitetom i SVOJU SVESNOST koja ispunjava saznajnost. Tako biće rekonstruišući svoju istoriju nalazi sebe najpre kao materijalnost eksplicitne pokretljivosti, zatim kao životnost eksplicite kao osetljivost i najzad kao svesnost eksplicite saznajnosti.

Shema, koju smo na ovaj način opisali istovremeno je idiomatska slika stanja energije koja koncipira pojmove o sebi. Energija sebe shvata kao  princip koji reguliše elementarnu prirodu svake svoje egzistencije kao celine, ali se pojmom ne može shvatiti kao apsolutni sadržaj, jer pojam hoće da bude predikativan, a ono što bi ovde on imao da predstavi (pojmi) nije ničim određeno. Ono što pojsm sadrži od energije, ono što on sobom od nje poima, samo je opet jedno njeno stanje koje je postalo određeno, pa time i poimanje dostupno. Time se stvarno kaže da je sa gledišta uma i sredstava njemu saglasnih energija nešto TRANSMENTALNO, a da se njena, doduše metaforična scena može zamisliti samo vrlo oskudno KAO REZULTAT POTPUNOG LIŠENJA SVETA NJEGOVIH PREDIKATA, kao rezultat uništenja svake forme.

… Mi pripisujemo Bogu volju koja sobom znači i vršenje sebe, a zanemarujemo činjenicu da bi takav Bog morao da ima sve volje, i da bi time bio već i IZVRŠENJE SVEGA.’’[6]

Pekić kao jednu od važnih odlika svoje monističke filozofije dinamičkog energijalizma navodi i sljedeći stav: ‘’… Svakako, sistem koga nastojim da koncipiram je esencijalistički u tom smislu morao što energija prethodi svojim egzistencijama, ali je istovremeno i egzistencijalistički po tome što je to prethođenje već egzistencija po sebi, iako naravno idealna. (Kad kažem idealna mislim na njenu neodređenost u nebiću.)

ESENCIJA PRETHODI U EGZISTENCIJI, A NE PRETHODI EGZISTENCIJI. TAKOĐE EGZISTENCIJA SLEDI U ESENCIJI, A NE SLEDI ESENCIJU.

Na šta mislimo kad kažemo energija iscrpljuje sebe, ne time što egzistira, nego time što dela. SVET NE TROŠI ENERGIJU U DOSLOVNOM SMISLU U KOME JE TROŠI NEKA MAŠINA, IZVODEĆI IZ NJE NEKU AKTIVNOST (parni stroj), NEGO TROŠI NJENE IDEALNE MOGUĆNOSTI KOJE ĆE TOTALNIM SVETOM (svetom svih ispunjenih mogućnosti) BITI IZVESNE.  SVET TROŠI MOGUĆNOSTI ENERGIJE, A NJENA ESENCIJALNA SUMA OSTAJE NEPROMENJENA.’’[7]

Pekić nas uvodi u svijet simbola, na kojemu počivaju i svijet, biće, i saznanje, mišljenje. ‘’Svaka filosofija biva dočekana od neke ljudske nade, što je kod nje stvorilo naviku da se nadama i obraća. Predstavljajući pragmatizam Džems je to rekao sa retkom otvorenošću i nigde nije propustio da zaboravi taj osnovni razlog sa koga treba mišljenje jedno rešenje da primi, da bi drugo odreklo. Pitanje: ‘Šta  to nudi našim životima?’ priznajemo, sito je kroz koje svi mi sejemo filosofsko seme. Ja ga ne poričem. Ja mu samo dajem jedan drugi smisao u kome je ljudsko uključeno, ali u kome ljudsko ne uključuje. Priznajem da činjenica mog života izgleda prilično sumnjiva, takoreći nedorasla, da reguliše sve ostale činjenice koje od nje ni pod kojim okolnostima ne zavise. Moja tajanstvena nada nije ništa drugo nego izvesna metafora mog postojanja. Ona ulepšava činjenicu kao što med uklanja gorak ukus leka. Treba li onda takvoj jednoj, lukavoj nadi, da prepustim određivanje sveta u kome ima moja činjenica da se događa? Doduše osećanje koje bih tada imao, ličilo bi na neko zamišljeno osećanje reke, koja je oduševljena time što se kupa u svojoj sopstvenoj vodi. To je divino osećanje. Mitovi su oduvek bili izraz potajnog čovekovog potvrđivanja i sličnost ljudi sa njihovim predstavama boga nije nimalo slučajna. A mogućnosti koje su stajale mitološkom Grku da postane polubožanstvom, nimalo se po zasnovanosti ne razlikuju od mogućnosti koje su svakom Amerikancu dostupne da bi postao Predsednik republike ili milioner. (Milioner ili bar predsednik). MI SVOJE BOGOVE NISMO IZDVOJILI IZ SEBE TAKO VISOKO ZATO DA BI NAM NJIHOVO STANJE UČINILI NEDOSTUPNIM. Naprotiv. Naše nade su orijentisane prema Bogu čak i kada ga odriču. U tom smislu filosofija ima funkciju mitosa. Sa njenog stajališta svet je zaista jedan drevni mit, koga se ona  drži samo zato da bi ga uništila (protumačila). SVET JE TIME ŠTO JE MIT I SIMBOL IDEJE KOJU ZNAČI NJEGOVA ISTORIJA. Tako se mišljenje odvija u jednoj višestrukoj simbolizaciji, jer ono što je njime kao ljudsko dato tek je SIMBOL SIMBOLA. (A RADI SE O TOME DA SE SIMBOLI UNIŠTE, DA SE RAZVIJE JEDNA NEPOSREDNOST SVEGA SA SOBOM, JEDNA TOTALNA PRIPIJENOST ESENCIJE UZ SEBE.) Simboli su po sebi egzistencijalne forme i kad se radi o kakvom predmetu i kad je reč o njegovom pojmu. Oni su govor esencije i znače ovu ili onu ispoljenost njenih samomogućnosti.’’[8] 

                                                     (Nastavlja se)