Škrinja

Goran Sekulović: PEKIĆEVA FILOZOFIJA DINAMIČKOG ENERGIJALIZMA (IV)

Avg 24, 2023 0 Komentara

(15 riječi)

‘’FILOSOFIJA NE MOŽE BITI UBILAČKA, OSVETNIČKI NOŽ ZARIVEN U SRCE LJUDI’’  (Borislav Pekić)

 

 

Postoje dvije faze apsurdnosti. Prvu predstavljaju dvije krajnje suprotstavljene tačke stvarnosti, a drugu tek poimljene ili pojmljene ove suprotstavljene tačke, koje onda samim tim i jesu racionalne i apsurdne. ‘’Potrebno je da se dva KONTRAPOJMA O DVE KONTRASTVARNOSTI nađu trajno ujedno, pa da se obrazuje apsurd moje egzistencije kao polja netrpeljivosti između obe protivstvarnosti. Ali to je druga faza moje apsurdnosti; prva raspolaže samo sa dve kontrapolirane stvarnosti, bez njihovog poimanja, koje će karakterisati drugu fazu moje apsurdnosti.

JEDAN NEPOIMLJENI APSURD NIJE RACIONALAN, NIJE PREMA TOME NI APSURD U DOSLOVNOM SMISLU OVE REČI. Jer iako upravlja našom egzistencijom anonimno, iako nije izbegnut time što nije saznat, nepojmljen apsurd ne dostiže svoj racionalan nivo (NE PROIZVODI NOVA STANJA NAŠE EGZISTENCIJE NEGO REPRODUKUJE U EFEMERNIM OBLICIMA NJENA STARA STANJA.) Ovde hoće da se ukaže na dve izvesnosti pojma:

Najpre je apsurd realan zato što jeste i što deluje ALI NE KAO APSURD NEGO KAO OBJEKTIVNA NORMALNA KOLIZIJA PROTIVREČNOSTI BEZ POSEBNOG ZNAČAJA ZA NAŠ DUH…

Sve dok nije pojmljen apsurd samo jeste. Ponavljam i to da je od bitne važnosti: ON JOŠ NIJE APSURD NEGO NJEGOVA POTENCIJALNOST, DAKLE JEDAN MOGUĆ APSURD…

Neracionalan (realan) model apsurda je neiskoristljiv. Racionalan je iskoristljiv i u toj razlici je sva njegova vrednost po naše živote. Jedan fizički zakon deluje u svetu čak iako nije sistematizovan saznanjem; protivrečnost kao elementarna priroda naše egzistencije deluje i nepojmljena; ALI ONAJ ZAKON NE MENJA SVET, NEGO GA ODRŽAVA. OVA PROTIVREČNOST NE MENJA EGZISTENCIJU, NEGO JE KONZERVIRA. SAZNATI ZAKON I POJMLJENA PROTIVREČNOST NAŠE EGZISTENCIJE (TEK SADA JE TO APSURD) MENJAJU I RACIONALNO DELUJU SAMO STOGA ŠTO PLODOVI NJIHOVOG DEJSTVA JESU NOVE IZVESNOSTI SETA I NOVE EGZISTENCIJE…

ISKUSTVO JE ZBIRKA ANEGDOTA NAŠEG APSURDA, njegova spoljašnja istorija, njegova fabula: TEMA JE U DUHU KAO NEKA VRSTA NASLEDNOG INSTRUMENTA. Paradoks je i u tome što je SAMO APSURD U STANJU DA SAM SEBE POJMI, i da samo oblast duha kao autentična oblast apsurda može ovaj da spozna, spoznajući u njemu svoju sopstvenu prirodu. Važno je ne precenjivati iskustvo: izuzetno težak život ne mora voditi saznanju njegovog apsurda; čak bi se moglo reći obrnuto: život smeta da se apsurd spozna, a ukoliko je teži utoliko njegovo iskustvo vodi na drugu stranu – duhu treba vremena da pojmi protivrečnost svoje prirode, a koliko li mu tek vremena treba da se njom saživi?

(PRIMEDBA: iskustvo ne može imati bitnog uticaja na saznanje apsurda već i stoga što bi taj uticaj značio da postoji veći i manji apsurd; važilo bi da se apsurdnosti egzistencija razlikuju tamo gde su isti. PROTIVREČNOST VIŠE NE BI BILA U SAMOM POSTOJANJU NEGO U KORIŠĆENJU TOG POSTOJANJA. A to je nemoguće…)’’[1]

Dakle, ‘’tek uviđanjem postaje jedna protivrečnost apsurdna, i to samo onda ako je saznata kao unutrašnja priroda nečeg; to opet znači da ništa izvan duhovnog ne može biti apsurdno.’’[2]

S obzirom na sve protivrječnosti i suprotnosti, sistemske obostrane (svakojake!) nedovoljnosti i međusobno upravljene i suprotstavljene parcijalnosti, apsurd je temelj čovjeka. Zapravo, kako smo viđeli, apsurd je čovjek sam, njegovo središte, njegov duh, njegova egzistencija, njegova esencija, njegova ontologija. Van čovjeka, dakle, apsurda nema niti ga ikako može biti. Čovjek i apsurd su apsolutno identični fenomeni, radi se o jednom jedinom, istom biću! Apsurd je toliko vezan za čovjeka, njegovu duhovnost, istoriju i ljudski svijet, da po Pekiću naše ‘’SAZNANJE IMA APSURD KAO SVOJU UNUTRAŠNJU ČINJENICU, kao konstitucionalnu osobinu naše egzistencije.’’ Posljedica toga je da je čak i ‘’izraz saznanje apsurda pogrešan. Valjalo bi reći: SAMOSAZNANJE. Samosaznanjem postaje do tada realni apsurd racionalan, proizvodan; on tima dobija sudbinski oblik i sudbinsko dejstvo po naš opstanak (PARADOKS: apsurd je sudbinski zato što je nužan i što se ne može mimoići, a sam je kao činjenica rezultat kolizije sa sudbinom.)’’[3]

 

Rađanje čovjeka sa slobodnom voljom kao (u) Boga koja mu ništa ne znači ili: Mit o Judi

 

Pekić daje i popularno objašnjenje apsurda koji se odnosi na temeljnu suprotnost i protivrječnost našeg slobodnog bića da biramo i suštinskog ne-važenja te naše ‘’sposobnosti’’. Ili: ‘’Čovek mora da korača nogama; šta mu vredi sloboda da bira kojom će nogom koji korak učiniti. To je metafora uzaludnosti naše slobode.’’[4] Iako sa ‘’metaforama moramo biti veoma obazrivi’’, ovu metaforu najbolje oličava Mit o Judi.

‘’Nekoliko IDEJA O PRIRODI APSURDA.

Kolizija 'slobode' i sistema sudbine u kojem se ona vrši.

Ja mogu da biram, to je istina, ali moj izbor je uzaludan…

Uviđam da sam nesposoban da primenim svoju izbornu sposobnost, ili: ako mogu, da ona nema dejstva u polju sudbine.

KAKVA JE TO UTEHA! ŠTA VREDI ŠTO U POJEDINOSTIMA MOGU DA MENJAM SVET, KAD NE MOGU DA GA UNIŠTIM DA  BIH SE OKUŠAO U STVARANJU?

Svako očajanje (filosofskog porekla) je ŽALOST ŠTO NISMO BOGOVI PRERUŠENI U NEZADOVOLJSTVO PORETKOM STVARI.

Data mi je volja, ali ne i mogućnost da je iskoristim. (Biti Bog je nemoguće, a sve ostalo nedovoljno i besmisleno; protivteža: ipak učestvovati u jednom budućem Bogu…

Ja sa slobodnom voljom rođen sam kao Bog. ZA SVEMOĆ. Svet kao istorija sudbine, upućen, precizno upravljen, disponiran i neizmenljiv u svojoj dominanti, je MOĆ KOJA PROTIVREČI MOGUĆNOSTI MOJE SVEMOĆI, protivreči božanskom ustrojstvu moje volje. Ja uviđam NE DA NISAM SLOBODAN, NEGO DA MOJA SLOBODA (=SUMA MOGUĆNOSTI ZA MOJU SVEMOĆ) NIJE IZVRŠNA, NEGO SAMO ZAKONODAVNA: ona određuje moje mogućnosti, ali nijednu ne može da nadahne izvođačkom snagom. Uzaludna je moja sloboda, moja volja, moja SVEMOĆ (potencijalna). Nedelatna je moja egzistencija. JA SAM U SVOM JEDNOM SMISLU OSAKAĆEN. Pa ako moja volja ništa ne vredi, šta vredi moja egzistencija? Ako ja nisam drugo nego usputna činjenica neke sudbinske istorije, u čemu je moja važnost? ŠTA SAM JA PO SVET? – TO JE PITANJE. ŠTA JE SVET PO MENE? – TO JE IZGOVOR. Saznati da se MOJA BOŽANSTVENOST NIKAD NEĆE REALIZOVATI, da sam ja Bog koji neće nikad okusiti čar stvaranja, da uzaludno petljam oko činjenica sveta, jer sam PO PRETPOSTAVCI SVEMOĆAN, potpuno nemoćan pred njihovom sudbinom, da je MOĆ koju čovek ima jedna gruba šala, senka moći, eto to znači saznati apsurdnost svoje egzistencije.

Naravno: otada ja to uviđam u svakom momentu te moje egzistencije. Otada sam ja kontrolor, nadzornik, uhoda sopstvenog apsurda. Tragam za nekom greškom u sudbinskom sistemu, za nekom pukotinom kroz koju bih mogao da provučem svoju nabreklu volju. Nje nema. Nema mesta za moju svemoć. Šta će mi onda svemoć, moć uopšte, šta život koji nije drugo nego biološka mogućnost da se ta moć primeni?’’[5]

I tako dolazimo do JUDINOG MITA koji ‘’je jedini mit ljudske egzistencije’’[6], praotac i začetnik svakog ljudskog aspurda. ‘’VEČITO VRAĆANJE JUDINOJ DILEMI. Apsurd ljudske egzistencije je Judin apsurd; Judino očajanje koje se biblijski završilo samoubistvom, praslika je svih naših očajanja.

Juda zna za reč proroka, on zna da neko mora izdati Mesiju, da bi svet bio spasen; čin izdaje viđen je još izdaleka, ne može se izbeći, niti izigrati; proroci su videli kako se Mesija izdaje, ali nisu u magli, što je pokrivala ovu scenu budućnosti, mogli da prepoznaju nijedno lice, osim lice Bogočoveka (koji je uostalom za mit beznačajno). JUDA NIJE BIO ODREĐEN DA IZDA HRISTOSA. TO JE BIO NEKO U VIZIJI PROROKA. Matej, Marko, Luka i Jovan svesni su tragine nužnosti: „da se zbude pismo“ ove užasne istine naših života. Izdajica je mogao da bude ma ko od Hristovih učenika. Petar (kome je izdaja u prirodi i koji izdaje i kad nije na to primoran); Neverni Toma (čija je sumnja plodno zemljište za razočarenje); Matej (sa duhom birokrate koji zna moć vlasti i više nego iko ume da oceni opasnost kojoj se kao izabranik izlaže); svi su oni bili materijal iz koga je sudbina mogla da bira svoja oruđa, svi heroji iz kojih je mogla da bude sastavljena veličanstvena scena apsurda u Genzamanskom vrtu. Pa ipak bio je to samo JUDA ISKARIOTSKI. On je izabrao sudbinu; mogao je da je odbaci, mogao je da ne izda. Ali bi Mesija ipak bio izdat, jer tako je potrebno da bi se zbilo pismo. Šta onda ostaje od Judine slobode? U čemu je onda njegov greh? ONO ŠTO JE SUDBINSKO IZNAD JE SVAKE LJUDSKE OCENE: ONO JE IRACIONALNO.

Moć koja Judi beše data da se opredeli nije mogla biti antisudbinska, ona je DELATNA MOĆ SAMO AKO SE POKLAPA SA SUDBINOM, pa je zato besmisleno slobodom u ljudskom smislu, nazivati ono što je prerušeno ropstvo sudbini.

Istina je da Juda izabra izdajstvo, ali time izabra jednu sudbinsku činjenicu, jer je pisano bilo da će Sin Božiji biti predat, suđen, raspet na Krst i da će ustati u treći dan. Bez značaja je njegova sloboda, ako je abortirana u svom osnovnom značenju: u stvaranju neke nove antisudbinske činjenice; (da nije bilo pisano Judino izdajstvo bi bilo akt čiste slobode i njegova krivica dokazana).’’[7]

 

Zablude idealizma i materijalizma

 

Pekić na tragu svoje već poslovične ironije i svog uobičajenog sarkazma, kojima nikada nije štedio ni sebe samog, baš upravo suprotno!, u svrhu ostvarenja zadatog cilja monističkog prevazilaženja slabosti i zabluda suprotnih svjetonazora, pretpostavlja jednu osobenu poziciju kojom bi se to lakše postiglo i koju naziva ‘’lenjim umom’’, ne bježeći da se hipotetskom pretpostavkom i sam nađe u njoj. ‘’…Moramo da se prihvatimo razmatranja nekojih zabluda, KOJE SE ODNOSE NA POČETAK, zabluda koje su sa strane suprotnih zabluda tako sjajno dezavuisane da bi lenjom umu bilo dovoljno izneti i jedne i druge, pa da ih smatra konačno isključenim iz filosofije, prve drugima, a druge prvima (čime bi i svet bio prosto i kritički uništen).’’[8]

Za razliku od zatočenika ‘’fanatizma ekstremističke misli’, koji su ‘’delove zajedničke istine istavili jedne protiv drugih’’, Pekić izmiruje idealizam i materijalizam, pa govori o zabludama i jednog i drugog filozofskog pravca. ‘’Osećajući se nekom vrstom idealiste, naša je dužnost da najpre ispitamo zablude svog sopstvenog porekla, držeći se teme POČETKA, a ostale zablude ostavljajući da se odbace samim izlaganjem neracionalističkih stavova.’’[9] 

                                                    (Nastavlja se)