Škrinja

Goran Sekulović: PEKIĆEVA FILOZOFIJA DINAMIČKOG ENERGIJALIZMA (III)

Avg 22, 2023 0 Komentara

(15 riječi)

‘’FILOSOFIJA NE MOŽE BITI UBILAČKA, OSVETNIČKI NOŽ ZARIVEN U SRCE LJUDI’’  (Borislav Pekić)

Ontologija nas neminovno vodi ka gnoseologiji, ali ne samo jednoj gnoseologiji kao čistoj teoriji saznanja, već jednoj praktičnoj gnoseologiji koja svojom djelatnošću i instrumentalnom vrijednošću posreduje na putu od jedne ontološke do jedne praktične moralne i političke filozofije, a koja na kraju, kako smo viđeli, ‘’iz njenih principa ima da izvede istorijske posledice.’’[1] Ili, kako piše Pekić razmatrajući odnos pragmatizma i zdravog razuma: ‘’…Upravo filosofski, potom i moralni (filosofski je i moralni u svom praktičnom dejstvu) stupanj kriticizma preko svojih eksponenata – Hrista, Ničea, Kanta i Hegela, na primer – neposredno je preuredio naše stare praktične moći na čisto ljudskim, pa prema tome i u najvećem stepenu praktičnim poljima, u goleme ‘praktično’ vrlo uticajne moralne i političke sisteme u čijim se okvirima kreće ljudska, a sa njom i tehnička istorija.’’ Pekić zaključuje da je ‘’FILOSOFSKI STUPANJ KRITICIZMA najpraktičniji kriticizam za koga znam’’ i on naše živote ‘’upućuje i nevidljivo im upravlja u moralnom i političkom izgledu pritiskujući pojedinca između filosofije u njemu i filosofije u stvarnosti, filosofije koja upravo u toj praktičnoj stvarnosti može da se popne do religija, političkih doktrina i moralnih sistema i da tako bude stvarna kao sama stvarnost.’’[2] Ovo u Pekićevom filosofskom svjetonazoru znači i mogućnost i stvarnost! da filosofija ukine samu sebe, kao što i mišljenje ima tendenciju da se izgubi neđe na putu između sebe i predmeta, te prestane sa svojom posredno-refleksivnom funkcijom (nestanak kao finalni, završni vid postojanja, kako to formuliše Pekić), u potpunosti se poistovjećujući sa neposrednom stvarnošću i postajući praktično zapravo stvarnost sama. ‘’Ljudsko mišljenje se preobražava i niko ne može sasvim tačno da predvidi granice tom preobražaju, same njegove izvorne forme, pa je nemoguće ni vršiti neku kritiku naše moći saznanja pod neodrživom pretpostavkom da je mišljenje kao njegov instrument nepromenljivo.’’[3] 

 

O tome kako saznanje izlazi iz svog ‘’začaranog kruga’’

 

Saznanje u skladu sa svojim ontološkim bićem da bi došlo i odredio sebe i svijet mora izaći iz sebe, a to znači iz svog ‘’začaranog kruga’’ i djelatno (ne samo kontemplativno) susresti se sa svojim JA i svojim NE JA.

 ‘’… ZAČARANI KRUG. Saznanje koje proizilazi od sebe ka onome što se neposredno doživljuje kao jedno NESEBE, saznanje koje svoju prvu funkciju: OSVEŠĆENJE VLASTITOG POSTOJANJA uzima kao ishodnu tačku čitavog gnoseološkog sistema, te iz nje izvodi i opisuje oko stvari i kroz stvari pojavnog sveta jednu harmoničnu liniju zatvorenu sa svake strane svešću sebe, bezuslovno je prinuđeno, samom prirodom svog prvog izvođenja da: a) realnost stavi pod sumnju; b) da je dokazuje svojim saznanjem, unoseći u tu 'sumnjivu' realnost sopstveni imanentni realitet. Ta izvesnost po nama i neizvesnost bez nas, nije jedna čisto saznajna izvesnost, iako bi se to htelo: ona je delatna izvesnost, IZVESNOST KOJA IZVESNOŠĆU MENJA I UTIČE. Moje saznanje stolice nije saznanje njenog oblika i osobina samo, nego i njene upotrebe, UPOTREBA U SVOM PRVOM STEPENU. (SAZNANJE JE INSTRUMENTALNO.) Ali kao što svako saznanje može da  bude stvarno i racionalno ako je drugo, njegova upotreba sveta biće jedna racionalna, plodna upotreba; u prvom slučaju ta će upotreba biti neracionalna i jalova.

Ovo kažem stoga što saznanje nije neodgovorno, i što saznavati znači učestvovati na ma koji način u dešavanju sveta.’’[4]

Pekić uviđa racionalnu i praktičnu moć saznanja i njegovu djelatnu odgovornost kao su-činioca u kretanju i kreiranju čovjeka i svijeta. JA kao jedna od formi svijesti početak je svog saznanja.

 ‘’JA kao početak svog saznanja, to je jedna neizbežnost bez koje nijedno saznanje ne bi moglo biti zamišljeno ni od samog sebe niti od drugog nekog. Ali time kao da se daje za pravo onima koji i završetak saznanja stavljaju u njegovo JA. Međutim jedno saznanje koje bi u sebi bilo zatvoreno kao u orahu, ne bi moglo biti delatno, pa ne bi bilo nikakvo saznanje osim sebe, osim osvešćivanja sebe. Saznanje tendira ne po sebi nego po svojoj ontološkoj prirodi da izađe iz svoje kružne začaranosti i da uspostavljajući sebe uspostavi i SVET-SASOBOM.

Iskustvo dokazuje da ja ne mogu doći do svesti o sebi, a da istovremeno ne dođem do svesti o nečem što nisam ja ni pod kojim okolnostima. Moje NEJA mi je isto toliko potrebno koliko i moje JA: to NEJA mene obuhvata u svom totalitetu, ja njega dešavam u njegovoj posebnosti.

Jer šta sam ja osetljivo? Čisto samoosećanje, ali samoosećanje koje je svoju nezavisnost (čistotu) postizavalo postepeno, oslobađajući se u svojoj neposrednoj slobodi čitavih niza nužnosti fizioloških osetljivosti. JA NE MORAM DA SE OSEĆAM TAMO GDE SE PRETPOSTAVLJAM, ALI MORAM DA SE OSEBUJNO PRETPOSTAVLJAM TAMO GDE SE OSEĆAM. Moja materijalnost i moja životnost nisu distinktivno izmešane, nego i svest doživljava kao jedno i nedeljivo egzistiranje. Ja neosetljivo samo sam svoja pretpostavka. Ili tuđa pretpostavka, u svakom slučaju podsećam na mrtvaca koji se posmatra iz daljine i an kome se njegovo stanje može samo pretpostavljati.

Iz gornjeg proizilazi da je moje JA nužno meni, ali ne i svetu iako je nužno u svetu. Iz njega neće biti proizvedeno ništa što njemu ne prethodi, niti će propizići nešto što mu ionako ne sledi. Naprotiv moje JA je jedan produkt koji producira onaj ekvivalent delatnosti koji je utrošen u njegovo stvaranje. Ono postizava jedan cilj, ali taj cilj nije u prvom redu njegov, MOJE JA JE POSREDSTVO CILJA.

Započeto njime moje saznanje može se njemu završiti samo POZIVOM NA ODREĐENU DELATNOST i u tom smislu i jedino u tom, KRUG JE NUŽNO NEPROBOJAN. Sve drugo što moje JA producira odnosi ne na NEJA i služi tom NEJA.

Između pretpostavke mene i kategoričnosti moje akcije leži saznanje moga JA kao funkcije jednog NEJA koje postizava svoju svemogućnost. Ovo saznanje je od presudne važnosti za moju akciju, jer ono je upravlja prema samom sebi kao prema svemogućnosti.

Zato je zaista korisno hipotetičnom nazvati jedno samosaznanje koje se sebi ne vraća u obliku delatnosti. ali isto tako preuranjena delatnost, ona koja se prinuđava iz same svesti o svom postojanju, nije nikakva racionalna delatnost i ona nema posledice koje bi harmonizirale sa svetom u njegovoj apsolutizaciji.

Polazeći od pretpostavke razvija se jedno aksiomatično saznanje, koje retrogradno potvrđuje pretpostavku i izaziva delatnost: racionalnu i nužnu. Doduše uvek postoji opasnost da čovek pođe od krive pretpostavke.

… MOGUĆNOST NIČEG JE SVEMOGUĆNOST KAO BEZBROJNOSTRUKA NEIZVESNOST, PA TIME I SVEIZVESNOST MOGUĆNOSTI. NIŠTA TIME ŠTO NIJE NIJEDNO NEŠTO, SVAKO JE OD TOG NEČEG. NJEGOVA NEIZVESNOST OBUHVATA U SEBI SOBOM SVE IZVESNOSTI KAO ČISTE SVOJE MOGUĆNOSTI.

U NIČEMU JE SVE DETERMINIRANO KAO NEIZVESNOST OD KOJE NIJE DETERMINIRANA NIJEDNA IZVESNOST, OSIM KAO IZVESNOST NEČEG NIČIM OSIM MOGUĆNOŠĆU NEODREĐENOG. Ništa koje sebe ničim neodređuje nego jeste, jedna apsolutna neodređenost ne može ni drugi određivati, jer svako drugo jeste drugo samo po i u ničemu, dakle opet to ništa. Svaka pretpostavka koja bi određivala ništa nečim, morala bi se pozivati na drugo ništa, što je očevidno nemoguće. NIŠTA JE JEDNO KAO SVEJEDNO I NEDELJIVO NIČIM NEODREĐENO APSOLUTNO NEPOSTOJANJE, KOJE U SVOJIM ČISTIM MOGUĆNOSTIMA, U SVOJOJ SVEIZVESNOSTI PRETPOSTAVLJA JEDNO KAO SVEJEDNO I NEDELJIVO SVAČIM ODREĐENO APSOLUTNO POSTOJANJE.

MOGUĆNOST JE UVEK JEDNA ENERGIJA, SVEMOGUĆNOST SVEENERGIJE… ODREĐENOŠĆU POSTOJEĆEG BIĆA TVRDI SE ENERGIČNA NEODREĐENOST NEBIĆA…’’[5]

 

 O APSOLUTU (APSURDU ILI BOGU)

 

U cilju ostvarenja prvog zadatka – ‘’razgraničenja od Hegela’’, Pekić piše: ‘’Povodom Hegela: BIĆE JE ČISTA NEIZVESNOST DAKLE I SVEIZVESNOST NEBIĆA… O biću se kao o otuđenju može govoriti samo u smislu DOGAĐANJA NEIZVESNOSTI NEBIĆA. NEBIĆE SE VRAĆA IZ SVOG NEGATIVITETA (KROZ MNOGOST BIĆA) JEDNOM SVEJEDNOM POZITIVNO ODREĐENOM NEBIĆU, KOJE I JESTE SVOJOM POZITIVNOŠĆU SAMO SVEBIĆE ILI BOG. BOG I JESTE TIME JEDNO POZITIVNO ODREĐENO NIŠTA; SVEMOGUĆNOST KOJA JE PO TOME APSOLUTNA NEMOGUĆNOST MA ČEGA…  

… NAJOPŠTIJI POJAM JESTE POJAM POJMA… POJAM POJMA u sadržinskom smislu biće određeno samom najopštijom apsolutnom suštinom dakle samim APSOLUTOM, KOJI JE APSURD ILI BOG.’’[6]

Borislav Pekić daje filozofsko, spekulativno, čisto, apriorno, pojmovno, kategorijalno, nepobitno, imperativno, etičko!, obrazloženje i važenje Njegoševog stiha ‘’Neka bude što biti ne može!’’ Ono glasi: ‘’BOG JE APSURD KOJI JE NUŽAN KAO SLOBODA NEMOGUĆNOSTI. Apsurd je čista ne-mogućnost, koja je uspostavljena svemogućnošću. Apsurd je čista neizvesnost izvršena sveizvesnošću. Apsurd je neposredno samoizvršenje nebića (ovde se izraz: samoizvršenje uzima kao neka vrsta analogije samosaznanju sebe kao ničeg)’’[7], ili prevedeno u sasvim kratku i lapidarnu misao, moćnu šifru-lozinku koja pokreće i vodi, pobuđuje i po(d)bunjuje na akciju i borbu: ‘’Tertulijanovo: ‘Verujem u ono što je nemoguće’, znači samo da verujem i u ono što mi  j o š  ne dokazuje da je moguće.’’[8]

Crnogorac stvara svijet, sebe, svoj rod, svoje biće, svoju slobodu, svoju sudbinu, ni iz čega, poput BOGA! NEKA BUDE ŠTO BITI NE MOŽE, paradigma je i BOŽIJEG STVARANJA.

Jer, kako je uopšte moglo išta da se stvori, da bude, da postoji, da traje? Iz čega, otkuda, kako, na koji način? Od kada i do kada? NEKA BUDE ŠTO BITI NE MOŽE je sloboda nemogućnosti, to nije sloboda onoga (ovoga!, nekoga! bilo kojega!) mogućega izbora koji je uvijek sudbinskog karaktera, obima i sadržaja. Ne, ovo je APSURD koji iz svog ontološkog Ništavila/Preobilja(Svebića, Svebitka) – Ništa/Sve – Početka/Kraja – Uzmi/Ostavi – Budi Sloboda ili Sudbina – Budi Svjetlost ili Mrak – Budi Bitak/Biće ili Nepostojanje (ali ne nepostojanje kao uništenje, nestanak Nečeg kao finalnog dijela njegovog prethodnog postojanja, i ne Nepostojanje kao ono prije Vremena početka svijeta, što je opet jedno vremenski određeno stanje, već Nepostojanje kao ontološka, APSURDNA (NE)MOGUĆNOST (NE)BIĆA (i Bića i Nebića!). Ne, dakle, Nepostojanje kao kategorija već započetog, ulančanog procesa postanka, nastajanja Bitka/Bića/Svijeta/Kosmosa, već zaumnog, apsurdnog Nepostojanja s one strane bilo kojeg i bilo kakvog mogućeg traga i pomena o bilo čemu i bilo kada (prošlost-sadašnjost-budućnost). NEKA BUDE ŠTO BITI NE MOŽE iliti APSURDNOST APSURDA!?

Sloboda izbora Crnogoraca nije imala za predmet sudbinu, već je ta sloboda probijala sudbinu, ali ne kao fundamentalna osnovna suprotnost koja ništi (jednu) istu takvu drugu. To nije slobodan izbor između dobra i zla, jer dobro i zlo su sudbinskog omeđenog prostora, porijekla i sudbine!, nužnosti!, zakonitosti višega reda!,opet sudbinskog!, metafizičkog! Tu je sloboda uslovna, pod navodnicima, ograničena, naspram sudbine jedan od, dakle, dva suprotna konstitutivna pola Apsurda, a NEKA BUDE ŠTO BITI NE MOŽE iliti APSURDNOST APSURDA tek treba da objavi svijetu i bitku/biću da li će nas, Crnogoraca, svijeta, bitka/bića, uopšte više biti ili ne ’’za vjek vjekova’’. NEKA BUDE ŠTO BITI NE MOŽE objavljuje APSURDNOST i SLOBODE, i SUDBINE, i samog APSURDA! SVIJET (TEK) TREBA DA SE (PONOVO) STVORI, A (Š)TO BITI NE MOŽE! BITI NE MOŽE JER NE MOGU BITI SLOBODAN DA BI GA STVORIO A JEDINO KAO SLOBODAN GA MOGU STVORITI OD ČEGA SAM SADA APSOLUTNO USKRAĆEN, S OBZIROM DA MOJA (SADAŠNJA I UOPŠTE SVAGDAŠNJA!, ONTOLOŠKA!, SUDBINSKA!), SLOBODA IZBORA IMA ZA PREDMET ISKLJUČIVO, SAMO I JEDINO, SUDBINU SAMU!

Pekić piše: ‘’DVA POLA APSURDA SU: SUDBINA I SLOBODA (Judin mit je jedini mit ljudske egzistencije). SUDBINA je ono što jeste, ali mora da jeste. SLOBODA kad je aktuelizirana bila bi ono što jeste, a ne mora biti. Ove definicije su pomoćne i služiće samo za tumačenje bipolarnosti apsurda. SLOBODA JE PREMA TOME SUDBINSKA. Ja sam osuđen na slobodu, to znači da ja moram da biram, da je moja sloboda prinudna, sudbinska, neizbežna i konstitucionalna. (Kasnije će biti dokazivano da ja ako biram, naime, ako moj izbor ima dejstva, moram i mogu da izaberem jedino sudbinu. Što znači da ja ne biram time svoju sudbinu, da je ja ne stvaram kao nov oblik svog opstanka, nego da se adaptiram na onu kojom sam u osnovama svoje egzistencije prožet.) Izgleda da je ovakva sudbina smešan predmet slobode, a sloboda contradictio in adiecto: sloboda izbora koja ima za predmet sudbinu, nije sloboda bez navodnica. Trebalo bi da mogu da ne biram sudbinu, pa da moja sloboda postane kao pojam punovažna. Ali u tom slučaju šta je preostalo od sudbine. SUDBINA KOJA SE MOŽE IZBEĆI NIJE SUDBINA. Međutim, ova je protivrečenost prividna, pa će kasnije biti objašnjeno kako je moguće da jedna sloboda u okvirima svojih sudbinskih opredeljenja očuva sve svoje prerogative (pri čemu su to prerogative jedne racionalne slobode, a ne realne – slobode koju zamišljamo kao ničim neograničeno pravo na izbor) i da sudbina održi svoju suverenost iako je ispunjena pojedinačnim slobodama kao ćup nekom tečnošću koja nagriza: tečnost nagriza ćup, a on se ipak održava i ne dozvoljava rasipanje tečnosti.

Privremena definicija slobode: SLOBODA JE NEISKORISTLJIVA SUDBINA…

Privremena definicija sudbine: SUDBINA JE ISKORIŠĆENA SLOBODA.’’[9]  Sloboda je ono što nije sudbina. Komentarišući ovo mjesto kod Pekića, Nikola Milošević piše:‘’Originalnošću se posebno ističu neke Pekićeve varijacije na temu sudbine i slobode, ta dva pola onog što apsurdom nazivamo. Sloboda je ono što ne mora biti. I tek onda kada bi bilo moguće da sudbinu ne izaberemo, pojam slobode bio bi doista punovažan, kaže pisac. Ali sudbina koja se može izbeći nije sudbina.’’[10] I zato i jeste sloboda. I zato mi i govorimo o slobodi – o onome ‘’što ne mora biti’’, o onome što nije sudbina.

Kod Crnogoraca je sloboda ono što ne može biti. Ne ‘’neka bude što ne mora biti’’, dakle, ne ‘’ono što ne mora biti’’, već ‘’neka bude što biti ne može‘’, dakle, ‘’ono što biti ne može’’!? To je još viši stepen slobode, ljudskosti, bitka/bića, samo središte ontologije, sred njene sride, sama srž bitka/bića, borbe i otimanja od ropstva, viši nivo crnogorske borbe, crnogorske etike, crnogorskog pogleda na svijet, (bez)izlaza, tragičnosti, dramatičnosti i apsurda u suočenju sa najkrajnjijim i najgraničnijim ljudskim situacijama, obavezama, odgovornostima, obećanjima i ispunjenjima, dilemama, neizvjesnostima i stremljenjima, idealima i realnostima, slobode i sudbine. Zapravo, to i nije najviši ontološki vrh, stepen slobode, ljudskosti, čovječnosti, svakog ljudskog bića i čovjeka kao takvog. To je stih/misao koja najdvisuje razinu i sferu antropologije i humanizma, ontologiju samu kao takvu, te dopire i potpire! do same nulte tačke ljudskog (crnogorskog a univerzalno čovječanskog dakako!) opstanka i probijanja sudbinski mu datog postojećeg načina bivstvovanja, a time zalazeći i hajdučki upadajući u predbožansko i prehrišćansko, te u skoro nepojmljive i ontološki nemoguće sfere predsupstancijalnog i predkosmičkog.

‘’Uto, odnekud, kao u mestu začeto priviđenje, izbi Orfej, kašnjenje pravdajući sročavanjem stihova o Argonautici iliti Pohodu na Zlatno runo. Na Jasonovo pitanje kako može opevati nešto što bilo nije, što se, možda, ako se helenski junaci ne manu mačeva i ne dohvate razuma, neće ni desiti, jer će se još u pripremi osatirati, Orfej reče da za njegovo, dakle i božansko pesništvo, nije presudno, čak ni zametljivo, šta je bilo, no šta je moglo biti, dakle, i šta će biti, iako možda i neće, te da je, s Olimpa Umetnosti, uvek bolje o nečemu pevati pre nego što se to dogodi, pa i ako se ne dogodi, nego kasnije, kad lepotu božanske nade unište ljudske istine; uvek bolje pre nego što jedini zemni Bog, Kron, koga sada, i ne znajući mu pravo ime i moć, Hadom zovemo, oduzme ljudima jedino spasenje, svet u kome ono što sledi prethodi  onome iz čega je izišlo.’’[11]

 

 O APSURDU KAO BITNO GNOSEOLOŠKOM FENOMENU

 

Za Pekića apsurd ne postoji i nemoguć je u prirodi. Apsurd postoji samo u vezi čovjeka, tj. u ljudskom svijetu. Apsurd je, dakle, bitno gnoseološki fenomen. To čitamo u dijelu filosofske ostavštine naslovljenom ‘’Filosofska prolegomena’’, Pekić se bavi ‘’PROLEGOMENOM ZA NOVU DEFINICIJU 'APSURDA'’’ (‘’ovaj tekst je deo dnevnika iz januara 1959. godine; prim. prir.). Na pitanje ‘’Šta je apsurd? U čemu je apsurdnost duhovno žive egzistencije?’’, Pekić odgovara iznošenjem jedne (‘’primedbe’’: ‘’samo duhovno, refleksno, ono što saznaje, a ne ono što je pasivan predmet saznavanja, može biti polje neke paradoksalne situacije: jedan kamen ne može biti apsurdan samo stoga što je u trajnoj nemogućnosti da sazna protivurečnost između svoje slobode – ako zamislimo da je poseduje – i realne sudbine u čijem se radijusu ona objavljuje; kada bi kamen imao sposobnost da se autogeno menja, i to umeo da sazna, ali bio lišen stvarne mogućnosti da se van sudbinskih determinanata menja, pa i to umeo da sazna, on bi bio u svojoj apsurdnosti isto toliko očajan koliko je to ma koji filosof. APSURD JE BITNO GNOSEOLOŠKI FENOMEN; ON JE TIME ISKLJUČIVO POJAM, UKUPNI IZRAZ LJUDSKE EGZISTENCIJE; IZVAN ČOVEKA I NJEGOVOG DUHA NEMA PARADOKSA, PA STOGA NI APSURDA; ONTOLOŠKI APSURD NE POSTOJI OSIM KAO PUKA PROTIVREČNOST.)…

Nekoliko elemenata (KONSTITUANTI) jedne buduće definicije apsurda:

a) APSURD JE STANJE, NORMALNO STANJE PROTIVREČNOSTI, AKO SE ONE MOGU POJMITI. (Nije, dakle, potrebno da se pojme, nego samo da se mogu pojmiti.) Bez antagonističkih stavova koji paradoksalno koincidiraju, a koji će se kasnije pojmiti umom, osećanjem, instinktom ili iskustvom, ne može biti apsurda. Apsurd je, dakle, bipolaran.

b) APSURDNO JE ONO ŠTO JESTE APSURDNO, ALI I ONO ŠTO SE POIMA, UVIĐA KAO APSURDNO…

Moglo bi se čak govoriti o objektivnom i subjektivnom izgledu jednog istog apsurda, jer apsurd naše egzistencije postoji i deluje, mada usporeno, iako ga nismo saznali. Iz objektivne sfere ulazi apsurd poimanja u subjektivnu. (Subjektivna sfera je i objektivna i više nego objektivna: ona je sfera objektivnosti UVEĆANA ZA JEDNU NOVU OBJEKTIVNOST, A TO JE OBJEKTIVNOST SAMOSAZNANJA. Objektivno + saznanje o njemu kao subjektivna transmisija = Objektivno van nas + objektivno u nama = JEDNA NOVA OBJEKTIVNOST, nova stvarnost.)’’[12]

                                                       (Nastavlja se)