Škrinja

Goran Sekulović: PEKIĆEVA FILOZOFIJA DINAMIČKOG ENERGIJALIZMA (II)

Avg 18, 2023 0 Komentara

(15 riječi)

‘’FILOSOFIJA NE MOŽE BITI UBILAČKA, OSVETNIČKI NOŽ ZARIVEN U SRCE LJUDI’’  (Borislav Pekić)

 

 

Pekić nedvosmisleno i direktno iznosi i svaki primjer neuspjelosti i očiglednosti promašaja kod pojedinih mislilaca kada su u  pitanju njihove filozofije i analize određenih filozofskih pravaca. Tako za pragmatizam kritički piše: ''Pragmatizam privlači, to je nesumnjivo ponajviše stoga što sa njima rešavanje svakog problema počinjemo sa tim što problem uništimo. Zatim, besumnje pragmatički način mišljenja, budući opet pragmatički svojstven kao posebna okolnost svakom biću, dozvoljava svakom kopilanu da ima svoju filosofiju, i što je najbezbednije da njome nijednoj drugoj filosofiji po pretpostavci ne protivreči. Jer, uz svu finoću i nonšalantnost kretanja kroz metafiziku, Džemsu nije pošlo za rukom da o protivrečnosti spiritualizma i materijalizma kaže nešto više od nekoliko jadnih emocionalnih razloga u korist prvog.[1] Ako bi svi problem bili rešavani radi zadovoljenja naših nada, ako bi sva rešenja imala a priori da služe našem emocionalnom privikavanju na životne nedaće, ako bi se sva mudrost sastojala u životarenju po svaku cenu, ako bi najzad sve što kao ideja muči um: Bog, Svrha, Granice, Volja, Sloboda, imalo zadaću duhovitog kamerdinera koji će nam pomoći da lakše zaspimo, da bezbednije provedemo još jednu noć postojanja[2] – onda zaista pragmatizam bi bio jedina vredna filosofija, jer on sve to može i u njegovoj prirodi je da on to jedini može. Ali ako ti problemi nisu tu samo zato da budu rešavani prema našim uzorima, ako oni nisu uopšte tu da budu rešavani, jer su problemima postali tek kada ih je dotakao ljudski um, šta onda?’’[3]

                          Prethodno utvrđivanje ontološko-kosmičke perspektive

 

Da ne bi upao u eklekticizam Pekić počinje ‘’RAZMATRANJE O JEDNOJ ENERGETIČKOJ KOSMOGONIJI’’. ‘’Protivrečnost između etatizma i individualizma – implicitno – protivrečnost između 'prirodnih prava čoveka' i prirodnih prava bića – koja uzima svoj istorijski aktuelni izraz, kako u pravnim institucijama, tako i u onome što hoće da se zove kolizijom ličnog i društvenog morala, ne može biti razrešena, ako uopšte može, pre nego što se utvrdi smisao, svrha, smer, kosmička perspektiva, takoreći: SUŠTINE koju podrazumevaju njeni površni pravni i moralni simboli. Jer, kakvog bi smisla imalo pravno i etičko sankcionisanje individualizma, ako bi ono stojalo u protivrečnosti sa kategoričkom i prirodnom evolucijom bića ka apsolutnom? I obrnuto: kakvog bi ontološkog opravdanja, pa prema tome kakve logičke zasnovanosti imao etatizam, ako bi se on suprotstavljao kategoričkoj i prirodnoj evoluciji bića ka sve neapsolutnijoj, sve infinitezimalnijoj posebnosti?

 

Raznovrsnost kao konačna mnogost nije i večita mnogost. Ako se ona razvija u granicama svoje konačnosti, onda se ta mnogost iscrpljuje, i postaje JEDNOST (ne međusobna jednakost raznovrsnosti nego identitet jednog sa sobom kao jednim) samim momentom iscrpljenja svoje konačnosti. Društveno kretanje bi onda, ako je svesno sebe kao faze objektivne identifikacije mnogosti, moralo da sledi njeno iscrpljenje, i pošto je svesno, dakle i aktivno u dešavanju tog iscrpljenja, DA GA SVESNO IZVODI. Individualizam kao društvena doktrina imao bi da bude odbačen sa razloga koji leže u 'PRIRODNIM PRAVIMA BIĆA'.

Pretpostavka koja bi opravdavala individualizam morala bi da znači stav o jednom biću koji je JEDNOST, beskonačno moguća da se razvija u svoju mnogost i da se tim razvijanjem nikad ne iscrpi ONO KAO MATERIJA RAZLIKOVANJA.

 

Svi momenti bića dati su u početku sebe, a ne u početku vremena. Jer vreme koje je u ma kom trenutku počelo, zahteva jedno nevreme da odmeri taj početak kao svoje nestajanje, dakle opet VREME. (Čini se da je u samoj prirodi pojma vremena da protivreči svojoj prividnoj realnoj i realnoj prividnoj [idejnoj] egzistenciji…

 

Ne treba mešati realno, idejno postojanje kao KATEGORIJALNA POSTOJANJA koja ulaze u SISTEM OBJEKTIVNIH POSTOJANJA ENERGIJE i imaju sposobnost objektivne transmutacije – sa logičko pojmovnim ili psihičkopredstavnim postojanjem koje spadaju u SISTEM SUBJEKTIVNIH POSTOJANJA ENERGIJE, NE PO SEBI NEGO PO NAMA i sa sposobnošću subjektivne transmutacije. Tako objektivno postoji određeno drvo (realno); postoji objektivno i po umu određeno drvo (idejno); ali ne postoji objektivno pojam drveta ili predstava drveta drukčije nego samo subjektivno po mome razumu.

SVE SE ODVIJA U SEBI I U TOME ŠTO NEMA VREMENA OSIM U SEBI KAO BEZVREMENOSTI, MOŽE DA SE ODVIJA. REALNO VREME PROTIVREČI REALNOM RAZVIJANJU. VREME JE PRETPOSTAVKA APSOLUTNOG, PA SE ZAJEDNO SA NJIM IMPLICITNO RAZVIJA KROZ NUŽNOSTI NEVREMENA DO SLOBODE VREMENA KOJE JESTE, JER JE APSOLUTNO I APSOLUTNO JE, JER JESTE.’’[4]

 

Razlike kao uslov slobode

 

Pekić pristupa problemu slobode u načelnoj ravni (sloboda i sudbina kao dva pola apsurda dolaze kasnije) i konstatuje sljedeći stav: ‘’Da  bi postojala sloboda moraju joj prethoditi razlike… JEDNO JEDINO, koje je sve u sebi, sve za sebe, i sve iz sebe, nije slobodno jer nije u sebi različito… (… Raznovrsnost je proizvela pojam slobode, isto onako kao što je sloboda raznovrsnosti u formalno neodređenom JEDNOM JEDINOM – energiji – morala da proizvede realne raznovrsnosti. Praktično 'razumska sloboda' je ona koju diskutuju političke doktrine i koja nema nikakve veze sa 'realnom slobodom').

Politička sloboda je razumska sloboda u svom savršenijem stadiju; biološka sloboda je razumska sloboda u svom vegetativnom stadijumu; mehanička sloboda je najprimitivniji oblik slobode, kojoj teže molekuli suprotstavljajući se koheziji.’’[5]

Pekić se pita: ‘’Šta znači n e m a t i  s l o b o d u? (u političkom ali u i svakom drugom smislu).’’[6] I nastavlja: ‘’Da li to znači biti lišen onoga što se nama ili meni ispostavlja kao sloboda ili biti osakaćen za nešto što se zamišlja kao neotuđivo pojmu slobode? Najzad, ne znači li to možda ne osećati slobodu bez obzira da li je to sloboda za nekog drugog: neko doba, narod ili biće. Sve zakasnele istorije – mislim na istorije koje slede događaje a ne prate ih naporedo – otkrivaju dogmatizam koji me užasava.[7] O istoriografskim sudovima one jednostavno važećim moralnim normama daju retroaktivno dejstvo i sistem konvencija svog sveta krijumčare u sistem događaja jednog apsolutno tuđeg.

Mi se užasavamo nad institucijom ropstva ali ko nam može garantovati da će svet koji nas nasleđuje zadržati naše poštovanje prema našim institucijama slobode? Neće li tom svetu, možda, naša sloboda biti neprihvatljivija nego što je nama antičko ropstvo? Spartanski građanin nije imao više slobode od nemačkog intelektualca XX veka, pa ipak ja ne verujem da je prvome ona više nedostajala nego drugome. Izgleda da je siromašni građanin Periklove Atine – koja je uzgred bila robovlasnička – bio slobodniji od nekog magnata Vol strita. Uprkos svesrdnog pozivanja na čovekova prava i njegovu jednakost pred Bogom, pozivanja koja je pomoću jednog krvavog, sasvim neidealističkog rata ekonomski anahron oblik ropstva na jugu SAD – svaki crni sobar njuorleanskog džentlmena bio je  s t v a r n o  ako ne suštinski (po našim normama slobode) nezavisniji od najamnog radnika u rudniku nekog abolicionističkog kongresmena–mesije sa Severa.’’[8]

 

 Protivrečnosti kategorije realnosti

 

Protivrečnosti, a samim tim i potrebi njihove monističke nadgradnje, jednosti i jednote, ne može izbjeći ni kategorija realnosti. 

 

‘’Za svaku realnost moglo bi se reći da je u najmanju ruku dvosmislena, jer osim svrhe (racionalne) koju sobom može da izvrši, ona ima i onaj smisao što joj ga daje um, pa je time ostvarena neka vrsta koegzistencije dva realiteta protivrečna jedno drugom. Koliko je ova u svoju dvo, tro i višestrukost razvijena, ista stvarna egzistencija racionalna, zavisi od njene nužne racionalnosti u svom prvom egzistencijalnom sloju, a od nužne proizvodnje sebi koherentnih stvarnosti u svom drugom (duhovno–gnoseološkom) sloju.

Svaka stvarnost, ukoliko je racionalna ostvaruje svoj sistem stvarnosti, za koji je nezamislivo da se može prekinuti, jer se tome više ne pretpostavlja kao kategorična njena racionalnost. Ali za neracionalnu stvarnost, ta se pretpostavka mora učiniti, jer ona i određuje neracionalnost jedne stvarnosti.

Tako je svaka stvarnost delatna ili nije, proizvodna ili nije, samoprevazilazeća ili nije, pa je u svim prvim slučajevima označavamo kao racionalnu, a u svim drugim samo kao stvarnu.

Samostvarnost ne treba druge potvrde od svoje sopstvene formalne egzistencije; racionalnost se određuje izvan sebe, kao sposobnost razvijanja svojih infinitezimalnih svetova te iscrpljuje samo izvan sebe, ne kao određena racionalnost jednog izdvojenog predmeta ili pojave: kakve bitke, strasti, rečne obale ili hemeroida, nego kao racionalnost samog bića. SAMO STVARNOST JE NEKA VRSTA POVRŠNE SIMBOLIZACIJE ONE ISKLJUČIVE STVARNOSTI, NEDELATNE, NEPROIZVODNE, NEAKTIVNE, JALOVE JEDNOM REČJU NERACIONALNE STVARNOSTI APSOLUTNOG, KOJA JE RAZVIJENA OBAVLJANJEM SAMIH RACIONALNIH SISTEMA SVETOVA.’’[9]

 

 

 

 Sopstvena neminovnost  morala koji se određuje svijetom

 

Pekić zatim razmatra pitanje morala. ‘’… Moralno je racionalno. (Samo ono što je racionalno u istoriji može biti i moralno, bez obzira da li je to i stvarno moralno: etatističko gušenje individualne stvarnosti ako nije i racionalna. Napoleonovi ratovi, arabljanska osvajanja, Julije Cezar).

Moral je nepropravivo proizišao iz religije kao njena konstituanta, ali onakav kakav jeste on je bez religije neracionalan. Drugi moral, zapravo jedini, jer nije ni iz čega proizašao osim iz sopstvene neminovnosti je onaj koji svoje norme ima u samoj racionalnoj ili neracionalnoj postuliranosti sveta. Ovakav moral se određuje svetom umesto da uređuje svet. On je instrument racionalnog izbora…’’[10]

Svaka filozofija, smatra Pekić, kao svoj praktični cilj treba da odgovori na sljedeće pitanje: ‘’u kojoj meri svest (za koju se kao kategoriju energije time i uzima da je racionalna) može da tu racionalnost odmerava?… § 21) Filozofiji nije cilj da istavi kriterijum na osnovu koga bi se izvršila stvarna hijerarhija onoga što mi zovemo 'pojedinačnom svešću'. Ona ima jedno da utvrdi:

a) da li je mogućna protivrečnost po kojoj bi 'opšta svest' bila racionalna, a ipak ostvarivala u svojim posebnostima mnoštvo stvarnih, postojećih ali neracionalnih svesti?;

b) i ako je moguća, na čemu se zasniva?

Odgovorivši na oba pitanja potvrdno jedna ontološka filozofija mora da ustupi mesto jednoj političkoj, koja iz njenih principa ima da izvede istorijske posledice.’’ [11]

Svijesti su, ističe Pekić, izvedene iz ‘’ontoloških principa energije’’, no, ‘’time nije određeno da će sve pojedinačno uzete svesti iscrpljivati onu racionalnost koja je data opštoj (Ajnštajn i Žil Delez).’’

 

O SVIJETU KAO SAMORAZVITKU ČISTE ENERGIJE

 

Pekićev dinamičko-razvojni princip čiste energije svijeta predstavlja njegov samorazvitak.

‘’SVET SHVAĆEN KAO SAMORAZVITAK ČISTE ENERGIJE. (Prvo: razgraničiti se od Hegela; drugo: dokazati objektivnu genezu ‘BOGA’.)…

… SA SAMORAZVITKOM ČISTE ENERGIJE RASTE I BROJ EGZISTENCIJALNIH MOMENATA KOJI UJEDINJUJU JEDNU SPOLJAŠNJU FORMU POSTOJANJA. NEŠTO POSTOJEĆE – POSTOJEĆE JE DVO, TRO I VIŠESTRUKO. Materija kao supstancija sadrži samo umeren broj egzistencijalnih konstituanata i to onih koji integralno pripadaju materiji; život pretpostavlja osim životnih i materijalne konstituente; svest osim duhovnih obe prethodne. Na ovaj način ispoljavanja dobijaju svoju bazalnu i svoju super strukturu.

FENOMENOLOGIJOM energije zovem nauku koja nastoji da utvrdi ne principe nego samo hijerarhiju egzistencijalnih formi. ONTOLOGIJA ENERGIJE postavlja samo njeno biće i principe njegovog samorazvijanja…

… ENERGIJA JE NERASPROSTRTA I NEVREMENA MOGUĆNOST. NIŠTA ŠTO JE MOGUĆE NEŠTO SAMOM NIČIM NEOGRAĐENOM MOGUĆNOŠĆU. MOGUĆNOST JE BIĆE ENERGIJE KAO NJENA JEDINA RACIONALNA STVARNOST…

… (Jer sve se određuje postankom: nestajanje je tačno rečeno samo prestanak, i ono je finalni vid postojanja.)…

Naša predstava ničeg pretpostavlja inteligentnu radnju uništenja. Ništa za naivni realizam predstavlja nepostojanje ničeg, ali ničeg koje postoji ili koje bi postojalo. Ta predstava ničeg liči na predstavu table, sa koje su naporom razuma izbrisani svi znaci sveta. Takvo ništa je jedno nečisto ništa, za koje se zamišlja da je razvijeno na prostoru nečeg koje je prethodno uništeno. Ništa koje se shvata kao bezvazdušni prostor.’’[12]    

 

                                          (Nastavlja se)