NIK GAŠAJ                              

U sa­vre­me­nim dr­ža­va­ma je gra­đan­stvo ključ­na uje­di­nju­ju­ća sna­ga, ali i na­ci­o­nal­nost ne sa­mo da ni­je ne­po­sto­je­ća ne­go je pri­su­tan u svim, čak i u raz­vi­je­nim de­mo­krat­skim dr­ža­va­ma. Ra­di se o tijesnoj povezanosti između građanske i nacionalne strukture društva.

Sto­ga se uki­da­njem et­no­kul­tur­nog ele­men­ta iz kon­cep­ta dr­ža­ve, stva­ra ilu­zi­ja o či­stoj gra­đan­skoj dr­ža­vi. Bri­sa­njem ne­kog fe­no­me­na iz vi­do­kru­ga te­o­ri­je, prav­ne nor­me i po­li­ti­ke ne zna­či da ga ne­ma ili da je ne­stao iz stvar­no­sti i ži­vo­ta. Jer, ba­šti­nik po­i­sto­ve­će­nja na­ci­je i dr­ža­ve naj­če­šće je ve­ćin­ska na­ci­ja, što mo­že re­zul­ti­ra­ti na­ci­o­nal­nim uni­ta­ri­zmom s gra­đan­skim pred­zna­kom.
U Fran­cu­skoj na pri­mjer, for­mal­no ne po­sto­ji raz­li­ka iz­me­đu „ve­ći­ne“ i „ma­nji­ne“, ali po ko­ju ci­je­nu? Ma­nji­ne su iz­lo­že­ne „de­mo­krat­skom“ pro­ce­su asi­mi­la­ci­je u ve­ćin­sku na­ci­ju, ko­ja se da bi im olak­ša­la taj gu­bi­tak „ve­li­ko­du­šno“ od­ri­če svog iden­ti­te­ta u ko­rist za­jed­nič­kog dr­ža­vljan­sko-gra­đan­skog iden­ti­te­ta. Stav je da su svi gra­đa­ni dr­ža­vlja­ni Fran­cu­ske, pa ne­ma po­tre­be za ko­di­fi­ko­va­njem po­seb­nih pra­va za ma­njin­ske na­ci­o­nal­no­sti. S ob­zi­rom na vi­še­mi­li­on­sko pri­su­stvo afrič­ke po­pu­la­ci­je u Fran­cu­skoj, do­i­sta bri­ga za „či­sto­tu“ gra­đan­ske dr­ža­ve od na­ci­o­nal­nog prin­ci­pa ni­je i de­mo­krat­ski na­pre­dak dru­štva. Na dru­goj stra­ni, re­al­nost je ta­kva, da će Fran­cuz za se­be re­ći da je gra­đa­nin Fran­cu­ske dr­ža­ve, ali kao fran­cuz, u na­ci­o­nal­nom smi­slu. Isto­vre­me­no, Al­ži­rac ko­ji ži­vi u Fran­cu­skoj, re­ći će za se­be da je fran­cu­ski dr­ža­vlja­nin, ali kao Al­ži­rac, ne kao Fran­cuz.
Iako Fran­cu­ska for­mal­no ne pri­zna­je ka­te­go­ri­ju na­ci­o­nal­ne ma­nji­ne, ipak, op­šte je po­zna­to da ona ima et­nič­ke pro­ble­me na svo­joj te­ri­to­ri­ji, što naj­bo­lje ilu­stru­je slu­čaj Kor­zi­ke. U okvi­ru fran­cu­skog pra­va na­pra­vljen je iz­u­ze­tak, od­no­sno pri­hva­će­no je da dio te­ri­to­ri­je i sta­nov­ni­štvo ko­je ta­mo ži­vi ima po­se­ban tret­man zbog svo­jih isto­rij­skih i ge­o­graf­skih je­zič­ko-kul­tur­nih ka­rak­te­ri­sti­ka, pa je 1991. zva­nič­no us­po­sta­vljen spe­ci­jal­ni sta­tus za Kor­zi­ku („te­ri­to­ri­jal­ni ko­lek­ti­vi­tet Kor­zi­ke“). Fran­cu­ski prav­ni po­re­dak na­sto­jao je da us­po­sta­vi svo­je­vr­snu rav­no­te­žu, tj. da ne pre­kr­ši prin­cip jed­na­ko­sti, ali i da pri­zna raz­li­či­to­sti omo­gu­ćiv­ši da Kor­zi­ka efi­ka­sno upra­vlja svo­jom te­ri­to­ri­jom.
Iz­jed­na­če­nje dr­ža­ve i na­ci­je u ne­kim is­toč­nim i ju­go­i­stoč­nim dru­štvi­ma, do­bi­ja smjer pre­ma do­mi­na­ci­ji ve­ćin­ske na­ci­je. Gra­đan­ski prin­cip je „za­to­mljen“, ci­vil­na i po­li­tič­ka pra­va uglav­nom su „ukras“si­ste­ma.
Li­be­ral­na de­mo­kra­ti­ja da­le­ko je od to­ga da je na­ci­o­nal­ne dr­ža­ve po­ti­snu­la u isto­ri­ju. Ako bi bi­lo tač­no da je gra­đan­ska dr­ža­va mo­gu­ća je­di­no kao post­na­ci­o­nal­na dr­ža­va, on­da u Evro­pi po tom kri­te­ri­ju­mu ne bi bi­lo gra­đan­skih dr­ža­va! Jer s ma­lim iz­u­ze­ci­ma sve su sa­vre­me­ne dr­ža­ve nacionalno složene.

U sa­vre­me­nom svi­je­tu ne po­sto­je sa­mo na­ci­o­nal­ne ili sa­mo gra­đan­ske dr­ža­ve. Uglav­nom su sve one na­ci­o­nal­ne dr­ža­ve u po­li­tič­kom, ne u et­nič­kom smi­slu, ma­da s raz­li­či­tim ste­pe­nom raz­vi­je­no­sti gra­đan­skog dru­štva. Da­kle, ne po­sto­ji di­le­ma – gra­đan­ska ili na­ci­o­nal­na dr­ža­va. Stvar­na di­le­ma može biti samo -demokratska ili nedemokratska država.

Bu­duć­nost i sta­bil­na de­mo­kra­ti­ja mul­ti­na­ci­o­nal­ne dr­ža­ve ogle­da se o to­me, u ko­joj je dr­ža­vo­tvor­nost po­dje­lje­na na sve et­no­na­ci­o­nal­ne za­jed­ni­ce pod­jed­na­ko, u ko­joj ve­ćin­ska na­ci­ja od­no­sno broj­ča­no ve­ća na­ci­ja ne uži­va ni­ka­kav pri­vi­le­go­van sta­tus, osim mo­žda što dr­ža­va no­si nje­no ime. Ali i u toj si­tu­a­ci­ji, po­što broj­nost sa­ma po se­bi in­kli­ni­ra ka ne­kim pri­vi­le­gi­ja­ma, osta­je neo­p­hod­nost zakonske zaštite individualnih i kolektivnih manjinskih prava.

U sva­kom slu­ča­ju, rje­še­nja, oso­bi­to na na­šim pro­sto­ri­ma ne mo­gu se tra­ži­ti ni na prin­ci­pu kla­sič­nog li­be­ra­li­zma “jed­na dr­ža­va – jed­na na­ci­ja“ ni­ti u uto­pi­ji post­na­ci­o­nal­nih mo­de­la ljud­ske za­jed­ni­ce. Pri­mje­na de­mo­krat­ske for­mu­le po ko­joj se na­ci­o­nal­na pri­pad­nost, po­put re­li­gi­je, tre­ti­ra kao pri­vat­na sfe­ra, ni­je isto­rij­ska da­tost, ne­go sa­mo, ka­ko bi re­kla Do­mi­nik Šna­per, ne­ka vr­sta „kre­a­tiv­ne uto­pi­je“. Bli­že je re­al­no­sti, kon­cept de­mo­krat­ske dr­ža­ve ko­ja je u isto vri­je­me i za­jed­ni­ca gra­đa­na i za­jed­ni­ca na­ci­o­nal­nih ko­lek­ti­vi­te­ta, kao ne­ki ob­lik isto­rij­ske rav­no­te­že gra­đan­skog i na­ci­o­nal­nog prin­ci­pa.
Dru­štvo mo­že bi­ti li­be­ral­no i pra­ved­no, ako po­štu­je ra­zno­li­ko­sti. Pra­vi test de­mo­kra­ti­je ne ogle­da se sa­mo u od­no­su pre­ma po­je­din­cu već i pre­ma na­ci­o­nal­nim ma­nji­na­ma. Sto­ga, u mul­ti­na­ci­o­nal­nim dr­ža­va­ma uvi­jek je ak­tu­e­lan pro­blem u od­no­su ve­ći­ne i ma­nji­ne. Već je To­kvil, uka­zao da ve­ćin­ski prin­cip de­mo­kra­ti­je po­ti­sku­je ma­njin­ska pra­va i za­ko­ni­to pro­iz­vo­di „ti­ra­ni­ju ve­ći­ne“.

Karl Po­per, osla­nja­ju­ći se na sta­ro­grč­ka i ne­ka no­vi­ja is­ku­stva kon­sta­tu­je da ni­je prin­cip de­mo­kra­ti­je u to­me da je ve­ći­na uvijek u pra­vu. Ve­ći­na mo­že da pra­vi ve­li­ke gre­ške. Ne tre­ba za­bo­ra­vi­ti da je Hi­tle­rov do­la­zak na vlast bio le­gi­ti­man i da su nje­go­va dik­ta­tor­ska ovla­šće­nja bi­la odo­bre­na par­la­men­tar­nom ve­ći­nom. U Austri­ji, pre­ko 90 odsto bi­ra­ča da­lo je u od­lu­ču­ju­ćem tre­nut­ku, po­dršku Hitleru. Prema tome, zaključuje Poper, princip legitimiteta nije dovoljan.­

S tim u ve­zi je i ključ­no pi­ta­nje ka­ko za­do­vo­lji­ti de­mo­kra­ti­ju a da se iz­bjeg­ne ma­jo­ri­za­ci­ja ve­ći­ne nad ma­nji­nom po­seb­no u vi­še­na­ci­o­nal­nim za­jed­ni­ca­ma? Jer, ako se ve­ćin­ski prin­cip od­lu­či­va­nja, bez ika­kvih ogra­ni­če­nja pri­me­nju­je u ta­kvim sre­di­na­ma, on mo­že pro­iz­vo­di­ti ne­de­mo­krat­ske po­sle­di­ce. Mo­že, na­i­me, slu­ži­ti kao sred­stvo ve­ćin­skoj na­ci­ji da svo­je us­ko­na­ci­o­nal­ne in­te­re­se na­me­će kao op­šte in­te­re­se dr­ža­ve. Ta­ko da u he­te­ro­ge­noj sre­di­ni prin­cip ve­ći­ne od sred­stva de­mo­krat­ske vla­da­vi­ne pre­tva­ra se u in­stru­ment re­ak­ci­o­nar­ne, he­ge­mo­ni­stič­ke i na­sil­nič­ke vla­da­vi­ne.
Švajcarska se uzima kao dobar model suživota. U Švajcarskoj žive četiri nacionalne zajednice: Njemci, Francuzi, Italijani i Retoromani. Stoga u Švajcarskoj postoje i četiri službena jezika. Odnosi između građana takve heterogene nacionalne strukture stanovništva zasnivaju se na principima jednakosti, ravnopravnosti, tolerancije, harmonije, i uzajamnog poštovanja i povjerenja.

I ono što e karakteristično za Švajcarsku, što izdvaja od mnogih drugih država, jeste činjenica da se ti principi na veoma cjelovit način ostvaruju, da predstavljaju sastavni dio svakodnevnog života ljudi, identifikaciju njenog političkog sistema i socijalnog miljea.

Švajcarska se razvijala izgrađujući ravnopravnost svih svojih kulturnih, jezičkih i etničkih posebnosti te regionalnih dijelova. Danas se Švajcarska uzima kao primjer suživota različitih naroda, kultura i religija.

Kada je riječ o složenosti strukture stanovništva u nacionalnom i vjerskom pogledu, treba istaći da su u Švajcarskoj najbrojnije religije protestanti i katolici. Među njima postoje razlike, ali one ne prelaze granicu uzajamnog poštovanja i tolerancije. Takođe, u Švajcarskoj postoji i brojna emigracija.

U Švajcarskoj se demokratija razvija u različitostima (jezičke, etničke, kulturne, vjerske, istorijske…) i polazi od čovjeka građanina, njegovih prava i sloboda, kao temeljnih opredjeljenja. Prava i slobode čovjeka su sastavni dio ne samo zakonodavnog i institucionalnog mehanizma i političkih struktura zemlje već i svakodnevnog života ljudi ( na ulici, u školi, preduzeću, ustanovi) kao i realnih mogućnosti za zadovoljavanje potreba na visokom nivou savremenih civilizacijskih ostvarenja.

U funkciji demokratije i ravnopravnosti građana, različitog nacionalnog i vjerskog porijekla, izgrađena su institucionalna rješenja i donijeta normativna akta – Ustav, zakoni i dr. Međutim, sva ta normativno-institucionalna rješenja ne bi mogla, sama po sebi, da obezbjeđuju efikasno funkcionisanje političkog sistema, bez razvijene demokratske političke kulture u najširem značenju te riječi.

Zahvaljujući međusobnoj povezanosti i prožetosti demokratske političke kulture i demokratskih normativno-institucionalnih riješenja, kao i svijesti građana da su ta normativno-institucionalno riješenja u najboljem njihovom interesu, Švajcarska može da ostvaruje rezultate visokih dometa u pogledu kvaliteta života ljudi i ostvarivanja ljudskih prava i sloboda, kao kvalitetnih međunacionalnih odnosa.

Federalni savjet predstavlja najvišu izvršnu i upravljačku vlast u Švajcarskoj. Njegova kompozicija odslikava odjelu vlasti između različitih dijelova, partija i kultura. Federalni savjet, po konvenciji, odražava ravnotežu između četiri glavne partije. Iako je partijska pripadnost osnovni kriterijum za konstituisanja vlade, vodi se računa o tome da njeni članovi budu iz različitih sredina u pogledu nacionalne, odnosno jezičke pripadnosti. Najmanje dva člana Vlade mogu doći sa francusko- italijanskog govornog područja.

Dakle, Švajcarska se uzima kao dobar primjer građanske države, ali i dobar primjer dosledne ravnopravnosti svih građana i svih nacionalnosti odnosno jezičke pripadnosti. To se primjenjuje u svim domenima pravno-političkog sistema, tj.i  prilikom formiranja švajcarske vlade. Ostvarivanju takvog modela ravnopravnosti  građana i nacionalnosti treba težiti i Crna Gora kao heterogena, višenacionalna, multikulturalna i multikonfesionalna država. Ovo pitanje je sada aktuelno i prilikom formiranja nove 44 vlade Crne Gore. Naime, u svakoj vladi  treba da participiraju pripadnici svih naroda, kako bi svi građani i svi narodi osjećali da je ova i njihova država, kako bi oni bili  lojalni svojoj državi. Dakle, pored meritokratije, kadrovska politika treba treba da odražava i nacinalnu komponentu stanovništva. Jer je to istorijska datost.