Goran Sekulović: Đilasove kontroverze oko Tadića (XII)
Kakav je stav Ljubomira Tadića danas prema vama?
Đilas: Nikad mi nije oprostio i možda je u pravu – a možda i
nije.
Zar niste mogli spasti Tadićeve od streljanja kad ste videli da
je Tadiju stric odnegovao kao otac i stoga mu je bio privrženiji nego što je
mogao biti privržen jednoj političkoj organizaciji?
Đilas: Naredili smo da ove ljude poubijaju zbog toga što su
prekršili vojnu i partijsku disciplinu. Bila je to, uveravam vas, krajnje
drastična mera bez obzira na naše razloge! Još uvek me uznemirava pomisao šta
smo učinili, iako ne bih rekao da osećam krivicu zbog toga.[1]
Zbog čega pravite ovu razliku? Vi ste bili zaduženi za ovu
operaciju…
Đilas: Da. Da sam pokušao da zaustavim streljanje, posledice za
mene kao vođu bile bi negativne. Bio bih osuđen zbog blagosti, oportunizma, kao
nepodoban da vodim partizane.
Da li ste uopšte imali ikakvu nameru da sprečite streljanje?
Đilas: Ne, apsolutno nisam imao takvu nameru. U užasnim uslovima
rata i revolucije, morao sam da postupam na način na koji sam postupio.[2]
Ipak, nije li to uobičajen izgovor koji su davali pripadnici
Hitlerovih oružanih snaga kada su ih optuživali za ubijanje talaca i drugih
civila?
Đilas: Lično mislim da se obični nemački vojnici ne mogu
smatrati krivim za ubijanja ove vrste. Šta su mogli da učine? Bili su pod
vojnom disciplinom – morali su da izvršavaju naređenja ili bi sami bili
streljani. Odbijanje poslušnosti značilo je biti streljan na licu mesta od
oficira. Rat je surovi nadzornik nad izvršavanjem zadataka.[3]
Vi kao da povlačite izvesnu paralelu između vašeg stava prema
Tadićevom plemenu i stava nacista prema Jevrejima?
Đilas: Da, paralela je u zaslepljujućoj i zastrašujućoj
posledici ideologije. Bez obzira na to kakva vaša ideologija može biti, kada
jednom poverujete da raspolažete izvesnom nepobitnom istinom, postajete borac u
verskom ratu. Ništa vas ne može sprečiti od pljačke, paljenja i ubijanja u ime
vaše istine, jer sve to činite sa savršeno jasnom svešću – u stvari, istina
kojom raspolažete vas obavezuje da je sledite gvozdenom logikom i
nepokolebljivom voljom.[4]
Ono što mislim jeste da se nikakva revolucija ne može izvesti bez gvozdene privrženosti ideologiji, a ideologija iziskuje likvidaciju vaših neprijatelja, stvarnih ili imaginarnih. To je razlog zbog kojeg je Staljin naredio da se streljaju
poljski oficiri u Katinu. To isto tako objašnjava Pola Pota i Kambodžu…
Gledate li možda na sebe kao na jednu vrstu zabludelog sina koji
je morao da se uvali u greh pre nego što je mogao da se vrati i pokaje?
Đilas: Ne, ne vidim nikakvu potrebu da se kajem; nema nikakvog
iznenadnog preobražaja u mojim pogledima. Oni su se menjali postepeno i
prirodno. Greh? Krivica? Ne patim ni od kakvog osećanja krivice, iako znam da
imam mnogo slabosti i uvek se prisećam izvesnih stvari iz svoje prošlosti kojih
se radije ne bih prisećao. Ipak, zbog toga ne patim.
Šta je sa vašim sećanjem na nenaoružanog nemačkog vojnika čije
ste grlo prerezali i koga ste zatim udarali kundakom dok nije izdahnuo? I još
jednog Nemca ste pokazali Raji Nedeljkoviću da ga ubode?
Đilas: O, apsolutno ne osećam nikakvu krivicu zbog toga. Bili
smo u ratu. Da ga nisam ubio, on bi otkrio naš položaj, a nemački vojnici su
bili blizu. Međutim, ja bih ga ubio čak i da nije imao takvu mogućnost.
Zašto?
Đilas: Zbog toga što je bio Nemac i što sam ja njih sve mrzeo.
Oni su ubili mnoge moje prijatelje – mrzeo sam ih kao naciju.
Mislim da se čovek ne može boriti u ratu bez ovakvih brutalnih
instinkata, postajući bolji…
Đilas: Čovek je slab, vrlo slab, životinja. Bio sam, moram vam
to reći, ponosan kada sam čuo da su nemački gradovi zbrisani sa lica zemlje, da
su na stotine hiljada civila ostali pod ruševinama! Takav je bio brutalan
uticaj rata na moj mentalitet…[5]
Maoisti su prosvećeniji i uspešniji komunisti od vas: Oni
stavljaju svoje zarobljenike u logore za prevaspitavanje.
Đilas: Pokušali smo da činimo to isto i mi u početku borbe, ali
bez uspeha. Tada su Nemci počeli da ubijaju naše zarobljenike i mi smo u znak
odmazde činili isto.
Mislim da bi bilo nekorisno da
vas pitam da li je tradicija lokalne netolerancije ili komunistički fanatizam
bio više kriv za užase i strahote u vašem bratoubilačkom ratu. U „Ratnom dobu“
vi nam pričate da su u Hercegovini „sinovi komunisti potvrđivali svoju
privrženost ubijanjem svojih vlastitih očeva, a bilo je i igranja i pevanja
okolo leševa…“
Da li imate u sećanju neki poseban takav slučaj?
Đilas: Da, ali bilo ih je mnogo. U jednome koji sam video bili
su umešani sinovi koji su bili opijeni idejama revolucije, rata i uništenja.
Oni su ubili svog oca i slavili ubistvo orgijajući oko njegovog tela. Međutim,
ovaj otac je bio savršeno pristojan starac. On je imao kritički odnos prema
komunizmu, ali nije ni po čemu bio „neprijatelj“ ili italijanski agent. Dečaci
su ga ubili da bi demonstrirali svoju veru u komunizam. Bio je to strašan
prizor.
Nije li pokazivanje lojalnosti komunizmu u takvim slučajevima
išlo predaleko?
Đilas: Mislim da jeste. Međutim, dozvolite mi da vam ispričam
još jednu stvar. Iako nikada ne bih mogao ubiti svoga oca iz osećanja
privrženosti komunizmu, ne bih oklevao da izreknem smrtnu presudu bratu ako bi
se utvrdilo da je pružao podršku neprijatelju ili da ga odmah pošaljem na
partizanski sud.[6]
U crnogorskoj tradiciji vi ste „čuvar vašeg brata“ u bukvalnom
smislu te reči. Ako je vaš brat pogrešio, na vama je da ga kaznite; u stvari,
vaša je dužnost da to učinite.
U jednoj od vaših knjiga priznajete da niste čitali Bibliju sve
do 1960. godine… Što je iznenađujuća činjenica o nekadašnjem ideološkom vođi
partije. Da li sada osećate da bi bilo bilo kakve razlike u vašim stavovima na
primer kad je reč o bratoubistvu, da ste je pročitali?
Đilas: Veoma sumnjam u to. Da sam pročitao Bibliju, odbacio bih
judejsko-hrišćansku tradiciju sa istom oštrinom sa kojom ju je Marks odbacio.
Kažete da niste imali osećanje krivice zbog toga što ste ubili
nenaoružanog Nemca. Pa ipak, u noći posle ubistva imali ste čudne i krajnje
nekomunističke vizije. „Brzo sam zaspao“, pišete u „Ratnom dobu“, „iznenada u
mojoj svesti se pojavio Hrist… Njegovo prisustvo mi je prijalo kao da sam se
odjednom našao na nekom sigurnom, toplom mestu… Zatvorio sam oči i opet je tu
bio Hrist – opipljiv, dovoljno blizu da ga dotaknem. Počeo sam da razgovaram s
njim: Ako si došao na svet i patio radi dobrote i istine, moraš uvideti da je
naša stvar pravedna i plemenita… Nikada u mojoj svesti nije došla misao da je
to bilo čudno ili da se čuda uopšte dešavaju, iako je ovo priviđenje izazvalo
mirnoću i hrabrost.“
Bio bih veoma iznenađen ako jedan stručnjak psiholog ne bi vaše
priviđenje pripisao osećanju podsvesne krivice zbog ubijanja toga dana. Rekao
bih da ste bili u stanju šoka koji je iziskivao religioznu vrstu smirenja koja
bi vam pomogla da prevaziđete takvo stanje – Biblija ili ne, svejedno je.
Đilas: Bio sam i sam iznenađen. To što ste mi sada rekli, izneo
mi je ne tako davno nemački književnik Ervin Vikert, koji je sada nemački
ambasador u Pekingu i koji me dobro poznaje.
Napisao mi je pismo upravo o ovoj epizodi u „Ratnom dobu“,
ukazujući na to da je opterećenje koje je postojalo, uprkos svim mojim
protestima, ipak bilo ostatak religioznosti očuvane u mojoj svesti, ostatak
koji je prodro na površinu pod uticajem agonije koju sam doživeo toga dana.
Zaboravite sve o vašem agnosticizmu i komunizmu, rekao je on, te noći ste
razmišljali o višoj duhovnoj sferi i vaša svest je izišla iz granica
ideologije. Mislim da je Vikert možda u pravu. Dnevni događaji su bili
grozomorni. Mnogi od mojih drugova izgubili su živote. Užasi oko mene su morali
osloboditi skrivene crte religioznog osećaja u meni.
Da li ste osećali grižu savesti, kajanje, zbog vašeg nemačkog
zarobljenika?
Đilas: Nikakvu grižu savesti, ne uopšte. Ipak, posle borbi toga
dana počeo sam polako ali primetno da zauzimam širi, humaniji i pomirljiviji
stav prema onome što se odvijalo oko mene. Analitička strogost komunističkog
vođe i strasna posvećenost tipična za Crnogorce bili su i dalje živi u mojoj
svesti, ali su počeli da postaju umereniji usled nastanka ‘nežnije’, blaže
savesnosti.’’[7]
(Nastavlja se)
[1] ’’... To je taj građanski rat, koji smo mi revolucioneri smišljeno
propovedali i strasno mu se radovali – bez trunke radosti i satirući stvarni
ljudski svet i stvarne ljude... Ja znam šta činim i šta ću morati da činim –
činjenje-ratovanje mi je dužnost i mogućnost jedina i najveća... Zatirale su
se...vere i klase i partije – svaka od njih, pred izgledom vlastite propasti,
bezumno se naprežući da isključivo za sebe otme uslove ljudske egzistencije i
da ovu dotera prema svojim predstavama.’’ (Milovan Đilas: priča ''Tuđinka’’ u knjizi: ‘’Gubavac i druge priče’, ‘’Narodna
knjiga’’, Beograd, 1989..g. str. 62, 63 i 64)
[2] ’’... On nije bio revolucionar i marksist ne po svojim imanentnim i
skrivenim svojstvima, nego po tome što je živeo u vremenu kad je jedino mogao
da bude – zatekao je pokret već formiran i uglobljen u društvu, a da bi on, da
se našao u drugim okolnostima, svoju ličnost s istim žarom žrtvovao nečem
sasvim drugom, objašnjavajući i pravdajući to idejama i idealima datog vremena
i pokreta... Nekim ljudima (je) dato da budu junaci ili mučenici, ili najčešće
oboje, budući da je to njihov vid izražavanja, ako ne i postojanja, i da će oni
to i biti, hteli to ili ne, na ovaj ili onaj način, već prema uslovima u kojima
se nađu.’’ (Milovan Đilas: ’’Ljubav’’ u knjizi
’’Ljubav i druge priče’’, NIP ’’UR’’, Nikšić,
1990.g., str. 219/220)
[3] ‘’U ratu…ne postoji ništa što je ljudsko i
što je tvorevina čovekovog uma i ruku a da ne bi moglo jačati protivnika, pa je
najsigurniji način da ovaj bude oslabljen ako se uništi sve što bi moglo da mu
dopadne.’’ (Milovan Đilas: priča ''Rat''
u knjizi: ‘’Gubavac i druge priče’, ‘’Narodna knjiga’’, Beograd, 1989..g. str. 6):
[4] ’’Veoma moralna i čovečna ličnost, mada
propoveda ubijanje ljudi, a svakako je i sam ubijao... Propoveda i veruje u
novog čoveka, a sam je slika i prilika srednjevekovnog skolastičara i fanatika
koji bi uništio polovinu čovečanstva da bi onu drugu doveo u carstvo nebesko –
u svoje imaginarno besklasno društvo.’’ (Milovan Đilas: ’’Ljubav’’ u knjizi ’’Ljubav i
druge priče’’, NIP ’’UR’’, Nikšić, 1990.g.,
str. 222)
[5] ’’Bilo mi je već dobro
poznato osećanje koje bi me spopadalo prilikom umiranja i smaknuća – kao da je
iščezavalo sve i svaki zvuk sem ljudske smrti i onog što se zbivalo u vezi s
njom.’’ (Milovan Đilas: priča ''Streljanje'' u knjizi: ‘’Gubavac i druge priče’, ‘’Narodna knjiga’’, Beograd, 1989..g. str. 26)
[6]
‘’…Šta sam mogao da kažem Miliki? Verovatno ništa što on nije znao i što mu ne
bi rekao i koji bilo drugi funkcioner intelektualac: Sve je objektivno
uslovljeno i mi ne činimo ništa drugo nego vršimo volju istorije i
proletarijata kao njenog pokretača. A što nekome, izvršavanjem njenih presuda,
zapadne neprijatna dužnost – to ne treba da slama, nego čeliči. Onako kako je
on u datim uslovima postupio – postupio bih i ja i svaki drugi revolucioner.
Jedino što je mogao izbeći jeste – da ne izvrši presudu svojom rukom. Ali
presuda se morala i izreći i izvršiti, jer makar taj jedan slučaj i bio
beznačajan po ishod revolucije, ipak je i on važan, budući revolucija i nije
drugo nego rešavanje bezbrojnog niza slučajeva, pojedinačno nevažnih i
beznačajnih – revolucija nisu samo bitke, nego još više loše natovareno kljuse
i podbijeni tabani. Da on lično nije izvršio presudu – bilo bi mu danas lakše,
ali bi time ispoljio i nedoslednost i neodlučnost.’’ (Milovan
Đilas u priči ‘’Tuđinka’’ u knjizi ‘’Gubavac i druge priče’’, ‘’Narodna
knjiga’’, Beograd, 1989.g., str. 76)
[7] ’’S jedne strane, revolucionarna isključivost..., a s druge strane
etičnost naših patrijarhalnih brđana – etičnost tvrda i isposnička, netrpeljiva
često, ni dobra ni zla, dobra ili zla u zavisnosti od okolnosti, ali naglašena
u većine naših velikih ljudi i duhovnih tvorevina.’’ (Milovan Đilas: ’’Ljubav’’ u knjizi ’’Ljubav i druge priče’’, NIP ’’UR’’, Nikšić, 1990.g., str. 216)
0 Komentara