Sagovornici

Goran Sekulović: Kontroverze oko Tadića (XI)

Jul 17, 2023 0 Komentara

(15 riječi)

Iako se knjiga ‘’Milovan Đilas: Žrtvovani prorok i vođa – Đilasovi politički i filozofski pogledi’’, prije svega, bavi teorijskim i filozofskim stavovima, te književnim i intelektualnim opusom Milovana Đilasa, a ne Drugim svjetskim ratom i njegovom ulogom  u njemu, ipak, radi generalno gledano objektivnosti i nepristrasnosti – i nastojanja da se skoro beskonačan!? broj Đilasovih kontroverzi makar koliko-toliko osvijetli – publikujemo prepisku akademika prof. dr Ljubomira Tadića sa Đilasom na temu  ‘’Zašto su streljani Tadići’’ (o tragičnim ratnim zbivanjima u Crnoj Gori). Prije toga, iz istog prethodnog razloga, objavljuje se iz lista ‘’Danas’’ odlomak iz Đilasovog intervjua datog Džordžu Urbanu – 1979.g. u decembarskom broju časopisa „Encounter“ (Enkaunter)[1] – iako sa saznanjem koje je objelodanio Aleksa Đilas da je ‘’gotovo falsifikat’’ i da bi ’’ ‘Danas’  trebalo da objavi desetak stranica dodatka koje je Milovan Đilas napisao, jer će inače čitaoci ostati nedovoljno pa čak i pogrešno informisani’’: ‘’Ovo je ‘frizirani’ intervju, gotovo falsifikat. To se posebno odnosi na delove koji se bave ulogom partizana i moga oca Milovana Đilasa u Drugom svetskom ratu. Milovan Đilas je u gimnaziji učio francuski i nemački, na fakultetu ruski. Tek je sa četrdeset godina počeo da uči engleski, a najviše u zatvoru. Imao je veliko pasivno znanje engleskog, preveo je tako ‘Izgubljeni raj’ Džona Miltona, ali nikada nije naučio da piše na engleskom, a govorio je tek koliko je neophodno da može da izrazi svoje političke stavove. Dugačke, jezički i gramatički vrlo složene, besprekorne rečenice iz Urbanovog intervjua zato ne mogu da budu njegove… Urban je bio poznati hladnoratovski propagandista, hvatan u lažima od mnogih… O Milovanu Đilasu u ratu objavljeno je kod nas od tog davnog intervjua 1979. mnogo knjiga i naučnih radova. Objavljeni su i njegovi ratni memoari, pod naslovom ‘Revolucionarni rat’. Zato je besmisleno uopšte koristiti taj intervju.’’[2]

Prepisku  akademik prof. dr Ljubomir Tadić-Milovan Đilas i odlomak iz Đilasovog intervjua datog Džordžu Urbanu – osim iz već prethodno pomenutog načelnog razloga – objavljujemo i iz sljedećih konkretnih razloga koji svakako svojom elaboracijom i argumentacijom ovom prvom pozitivno doprinose:

-      Prije svega, zbog toga što se slažemo sa Đilasom da, što se tiče predmeta polemike sa akademikom prof. dr Ljubomirom Tadićem, ‘’nije naodmet da se – makar za istoričara, ako se nađe takav koji će se baviti mojom ličnošću – zna šta i ja danas o svemu tome mislim’’

-      Zbog toga što se takođe slažemo sa Đilasovim sinom Aleksom koji je, davši redakciji nedjeljnika ‘’Vreme’’ na uvid kopiju odgovora Milovana Đilasa, te svjedočeći ‘’o tome da su se njegov otac i Ljubomir Tadić razjasnili o tragičnim ratnim zbivanjima i postali prijatelji’’, ujedno ‘’zamolio da se ono učini dostupnim javnosti zato što se bavi temama koje očito ne silaze s dnevnog reda i neće sići ni u bliskoj budućnosti; zato što svedoči kako o tragičnoj sudbinu porodice Tadić u Drugom svetskom ratu, tako i o sudbina porodice Đilas, koja sigurno nije manje tragična, zato što bi se jedan u suštini davno razrešeni spor predstavio javnosti u svojoj celini, a mnogo bi se doprinelo razumevanju rata i građanskog rata, a verovatno i zato što se protiv njegovog oca u medijima vodi satanizujuća kampanja koja je u poslednje vreme ponovo oživela’’

-      Zbog toga što u njemu ima riječi o Đilasovom shvatanju komunizma,tj. komunističke revolucije,  revolucionarne vojske i sl., što upotpunjuje ukupnu sliku njegovog odnosa prema tim bitnim pitanjima marksizma i socijalizma i političke filozofije u cjelini

-      Zbog toga što Đilasovim odgovorom, tj. direktnim svjedočenjem i iskazom dodatno se osvjetljava situacija i atmosfera, odnosi i stanje u Jugoslaviji u toku Drugog svjetskog rata, osobito konkretni uslovi i događaji u kojima je Đilas učestvovao, te se na taj način objektivnije sagledava ovaj period njegovog života i djelovanja

-      Zbog toga što se Đilas i Tadić u njihovom kasnijem stvaralačkom periodu ne razlikuju u bitnom (po generalnom političkom opredjeljenju naprotiv!) kada su u pitanju njihovi pogledi na socijalizam i demokratiju. Đilas je u radikalnom otklonu od nekadašnjeg dogmatskog komunizma prihvatio stav Roze Luksemburg da socijalizma nema bez demokratije (ranije je sličan stav u polemikama sa Marksom oko Prve internacionale dao Mihail Bakunjin, a kasnije u otklonu spam Staljina Lav Trocki), a istu poruku je imao i Tadić kao jedan od najistaknutijih dugogodišnjih ''praksisovaca'', suosnivač ''Praxis international'' u Londonu, koji je uostalom sa Đilasom imao i vrlo sličnih političkih posljedica, jer je zbog svog kritičkog političkog uvjerenja, stava i djela (bio je jedan od prvih disidenata u SFRJ i aktivno učestvovao u studentskim nemirima 1968.g.), zajedno sa još osmoricom naučnika i profesora, bio udaljen sa posla, tj. sa Filozofskog fakulteta i iz Instituta za filozofiju i društvenu teoriju. U intervjuu koji sam obavio sa njim za ''Pobjedu'' upravo je odlučno istakao stav da socijalizma nema bez demokratije, pa je intervju tako i naslovljen.

-      Zbog toga što u njemu ima riječi i o crnogorskom jeziku ili ‘’crnogorskom govoru’’ kako piše Đilas, što je donekle u suprotnosti sa eksplicitnim i odlučnim negiranjem bilo kakvog etničkog, nacionalnog i kulturnog samobitnog integriteta i subjektiviteta Crnogoraca, što je takođe zajedničko Đilasu i Tadiću.

-      IV.1. Odlomak iz Đilasovog intervjua ‘’Enkaunter’’-u

 

Mislim da postoji tačka na kojoj se revolucionarna ili kontrarevolucionarna borba pretvara u golo krvoproliće, a širina i strahote pustošenja su takve da prestaje svaka razlika u tome da li su sela spaljena i njihovi stanovnici poklani od ove ili one strane u borbi. Vaša knjiga „Ratno doba“ me je posebno učinila svesnim potrebe da se život očuva čak i u izvesnom trenutku žrtvovanja radi misionarskog cilja, patriotizma i časti. 

Đilas: Izgleda kao da implicitno smatrate da smo bili krivi za najgora klanja. Nije bilo tako. Komunisti nikada nisu ubijali žene i decu. Ustaše i četnici jesu – otvoreno, u velikom broju i u neopisivim uslovima. To što oni, posebno ustaše, nisu uspeli da pokolju još veći broj ljudi nego što jesu, u stvari ima potpuno da se zahvali činjenici da smo ih zaustavili i uništili.

Međutim, vi ste na obe (ili pak na tri ili četiri?) strane obnovili stara plemenska trvenja. Započetom lancu osveta i protivosveta data je nova, sveža životna snaga.

Đilas: Pokolja između muslimana i pravoslavaca, Srba i Hrvata bilo je u svakom slučaju. Ako išta, komunistička intervencija je doprinela da se ovakva katastrofa ograniči jer smo se često borili i protiv jedne i protiv druge strane istovremeno. Naravno, ne kažem da su komunisti bili anđeli – daleko od toga! Mi smo takođe morali dobrim delom odgovarati.

„Anđeoski“ svakako nije pridev koji bih spremno povezao sa bilo kojim vidom vaše borbe. Jedan od mnogih primera divljanja koji mi se urezao u sećanje jeste vaš opis uništenja jednog zarobljenog italijanskog bataljona:

„Svi italijanski vojnici – ceo treći bataljon 259-te čete Murđe divizije – poslati su u smrt… Mnogi leševi su bačeni u reku Ramu. Nekoliko ih se zakačilo između debla i ja sam zajedno sa našim oficirima zlobno uživao pri pomisli kako italijanski oficiri na mostovima i obalama u Mostaru prestravljeni od užasa posmatraju Neretvu zagušenu leševima njihovih vojnika.“

Bestijalna stvar je i učiniti i uživati u tome.

Đilas: Apsolutno; međutim, dozvolite mi da vam ispričam kakvi su nas groteskni razlozi naveli da to uradimo. Nije bilo nikakve vojne potrebe da pokosimo ovaj bataljon. Vojnike smo mogli odvesti kao zarobljenike, ili smo ih mogli razoružati i vratiti ih – kako smo ponekad činili. Zašto nismo učinili ni jedno ni drugo? Zbog toga što smo bili pod prinudnom logikom slavnog sovjetskog primera. Okružili smo ove jedinice i tražili smo njihovu predaju: Međutim, one su to odbile.

Postojalo je nepisano pravilo u ono vreme u Crvenoj armiji prema kojem nikada nije trebalo poštedeti nemačke vojnike kada su okruženi i odbijaju da prihvate kapitulaciju. I mi nismo mogli, mislili smo, da se pokažemo manje oštrim i žilavim od Rusa – i, eto, zašto smo kada su Italijani prinuđeni na predaju, poubijali ceo bataljon.

U čemu je zapravo to zlobno uživanje?

Đilas: Bilo je to, kao i u mnogim drugim slučajevima, pitanje ideološke nepomirljivosti i mržnje. Takva je, može se reći, priroda čoveka u ratnim uslovima.[3] Nisam ponosan na to, jednostavno priznajem činjenice.

Uzmimo neki drugi slučaj: Kada ste dozvolili streljanje porodice Tadić, niste sledili nikakav sovjetski model?

Đilas: To je bio potpuno drukčiji slučaj. Tadija Tadić je bio mlad student i komesar jedne od naših partizanskih jedinica – naravno, član partije. On je imao strica Spasoja, koji je prišao četnicima i skrivao se (kako smo čuli na jednoj lokalnoj berbi grožđa) u susednim šumama. Poslali smo jednu grupu da ga ubije, ali je Tadijina privrženost svome stricu bila jača. On ga je upozorio i, umesto da iskoristi priliku i pobegne, Spasoje je zarobio pušku i ubio dvojicu naših drugova i još nekoliko ranio. Tadija je bio uhapšen, a celo Tadićevo pleme – bila je to ogromna porodica – latilo se oružja i pobunilo. Pohapsili smo vođe, svi su bili članovi partije. Posle istrage koju su sproveli dvojica naših drugova, četvoro Tadićevih, među kojima i mladi Tadija, osuđeni su na smrt i streljani.

Bio je to strašan udarac za Tadićevo pleme, jer oni nisu bili naši neprijatelji. Njihova privrženost je bila takva da su nastavili da se bore na našoj strani kao partizani, a mnogi od njih su dali živote za našu stvar. Ljubomir Tadić je danas dobro poznati jugoslovenski filozof. On je jedini izbegao streljanje jer smo ga smatrali premladim da bismo ga ubili.

                            (Nastavlja se)