U fokusu

Srbija bez škola

Jul 01, 2023 3 Komentara

(15 riječi)

Mladi ljudi neće da rade u školama kao nastavnici. To nam kažu podaci sa upisa na fakultete, na nastavničke smerove. Nema novih studenata ili ih ima jako malo na tim smerovima. To je dobra vest. Kada više ne bude imao ko da radi u školama kao prosvetni radnik, nećemo više imati ni škole. Mislim, šta će nam škole? Pa kad već nemamo hrabrosti da ih ugasimo ovakve kakve su, a ni pameti da ih napravimo boljim, najbolje je da se ugase same od sebe, kada više ne bude nikoga da radi u njima.

Sreća je u vezi sa školama što ne možete da dovedete nastavnike iz Šri Lanke. Jeste, iz Šri Lanke su došli ljudi da ovde voze autobuse, pošto su naši vozači otišli da voze autobuse u EU. Tako Srbija dođe Evropskoj uniji isto ono što Srbiji dođe Šri Lanka. Ali, nije ovo tekst o GSP-u u Beogradu i njegovim novim vozačima. Ovde govorimo o tome da mladi ljudi neće da rade u školama. Da ponovimo, to je dobra vest, ako je vest uopšte. Ko je hteo da priča sa nastavnicama, odavno je to mogao da sazna.

Svaki iskreni nastavnik će vam to reći. Kada na kraju osmog razreda osnovne škole ili na kraju četvrtog razreda srednje škole ili gimnazije, neki fini nastavnici pitaju decu: ko od vas želi da radi u školi kada završi fakultet, nijedna ruka nije podignuta. Neće deca u školu. Sad to pokazuju i podaci sa upisa, ali da je iko ikada pomislio da razgovara sa nastavnicima, znao bi šta sledi i za to bi se nekako pripremio. Pod uslovom da to vidi kao problem. Evo, ja ne vidim. Bolje je da nemamo škole, nego da ih imamo ovakve kakve su.

Šta ćemo bez škola, možda će se zabrinuti poneki retki žitelj Srbije. Samo, veliko je pitanje šta je razlog za njegovu brigu. Možda se on u stvari pita: ko će da mi čuva decu dok sam na poslu? Što se čudite? Pa pogledajte kako je škola izgledala za vreme korone. Sve odluke ministarstva prosvete išle su u susret zaposlenim roditeljima za koje se pretpostavilo da im škola više služi kao obdanište, a ne kao škola. Ko zna, možda u Šri Lanki ima još ljudi koji mogu da dođu u Srbiju i sposobni su da čuvaju ovdašnju decu.

Dobro, to smo rešili. Ali, šta ako poneki ambiciozni roditelj hoće da mu dete jednog dana postane doktor. Ne lekar, nego baš doktor nečega, čega god. Evo, recimo, kao Siniša Mali. E, taj roditelj neka sprema dete za Slovačku. Jer, jedna druga vest kaže da je Siniša Mali upravo doktorirao u Slovačkoj. Na nekoj školi, na nečemu. Ovde se Univerzitet polomio da Malom uzme titulu i ospori doktorat jer je taj rad očigledni plagijat. A Mali spakovao kofer i pravac – Slovačka.

Evo, da vam ja ne solim pamet, razmislite sami: zašto bi sad Mali kao ministar finansija izdvajao novac iz budžeta za visoko obrazovanje u Srbiji, kad je u Srbiji nemoguće, tako misli Mali, da se doktorira. Srbija bi sad lepo sav novac za ovdašnje univerzitete trebalo kao donaciju da pošalje u Slovačku. Pa ko iz Srbije hoće da doktorira, neka se lepo spremi i otputuje u Bratislavu, ili gde god da je taj univerzitet gde je Mali doktorirao.

Pazite samo koliko je tamo bolje i efikasnije obrazovanje. U vesti se kaže da je Mali na tom doktorskom programu proveo tri godine i na kraju napisao rad i doktorirao. Računam, morao je tamo položiti i neke ispite pre toga. Čovek u Srbiji ministar finansija, u Slovačkoj student, i ima vremena i za jedno i za drugo. To mnogo govori o tome koliko je ozbiljan posao biti ministar finansija u Srbiji i kako je teško doktorirati u Slovačkoj, gde god da je Mali doktorirao.

Dakle, novac za visoko obrazovanje da se šalje u Slovačku, jer se pokazalo da su tamošnji doktorski programi mnogo efikasniji od ovih naših domaćih. A neka crkavica da se odvoji za emigrante iz Šri Lanke, da ne čuvaju ovdašnju decu baš za džabe. Do 18. godine ideš u škole u Srbiji, čuvaju te i podučavaju kadrovi iz Šri Lanke, a posle odeš u Slovačku i doktoriraš. Ima li veće sreće za jednog menadžera u obrazovanju, poput Šarčevića na primer – em jeftino, em efikasno.

Godinama slušam pametne ljude, pričaju o reformi obrazovanja u Srbiju. Ne znam da li ste to znali, od zemalja na ovom našem podneblju, samo još Srbija ima osmogodišnju osnovnu školu. Drugde osnovna škola sada traje devet godina, jer se predškolsko tamo računa kao prvi razred. Eto, oni ljudi sve pogrešno shvatili. Od obdaništa prave školu, umesto od škole da naprave obdanište. Jer, ako će obdanište biti škola, onda u toj školi moraju raditi neki obrazovani ljudi i za svoj posao moraju biti prikladno plaćeni.

E, ali ako od škole pravite obdanište, i to onako kako oni (mislim na Malog i njegove kolege iz vlade) zamišljaju obdanište (a zamišljaju ga kao park bez nadzora, a ne kao ustanovu gde se ozbiljno radi jedan odogovoran posao), onda je nebitno i ko radi u obdaništu i ko radi u školi, pa to mogu biti i – ponovimo još jednom – migranti iz Šri Lanke. Zabavno je zamisliti takvu školu, baš kao i autobus s vozačem iz Šri Lanke kome nesrećni putnici govore kuda da vozi. Eto srpske varijante prosvetnog ideala poznatog pod naslovom „učitelj neznalica“.

Dakle, do 18. godine obdanište, a posle na doktorat u Slovačku. To je reforma obrazovanja do koje dobacuju Mali i njegove kolege iz vlade. Uz punu podršku ovdašnje akademske nacionalističke elite. Za to su se izborili naši rodoljubi – za Srbiju bez škola.