Za Antenu M piše: Tomislav Marković

Na kraju školske 1983/84. godine Josif Brodski je održao govor diplomcima Vlijams Koledža u Masačusetsu, nastojeći da ih pripremi za susret sa zlom. “Bez obzira na to koliko hrabri ili obazrivi bili, u životu vam predstoji da se neposredno sukobite sa onim što se naziva Zlo”, tako je pesnik započeo nesvakidašnje obraćanje na dodeli diploma. Potom je objasnio svršenim studentima da je predstojeći susret neminovan, nema načina da ga izbegnu: “Tu ne mislim na neko svojstvo iz gotskog romana, već najblaže reče­no, na opipljivu društvenu stvarnost koja je van vaše kontrole. Ne­ma tako dobre prirode niti tako oštroumnih proračuna koji bi vas spasli toga susreta. Zapravo, što ste proračunatiji i obazriviji veća je verovatnoća za taj susret, jača je silina udarca”.

Zatim je pesnik, esejista, profesor, budući nobelovac rekao koju o kameleonskoj prirodi zla, parafrazirajući ono što je Deni de Ružmon četrdesetak godina ranije pisao o đavolu kao Legiji, da bivajući jedan, može na sebe navući hiljade maski: “Život je tako struktuiran da Zlo može biti praktično sveprisutno, makar zato što je u stanju da se pojavljuje preobučeno u dobro. Nikada ga nećete videti kako prelazi vaš prag sa najavom: ‘Zdravo, ja sam Zlo!’”

Raj za opsenare

Kad sam prvi put pročitao ovaj esej Brodskog, njegove reči delovale su mi neobično za prigodu u kojoj su izgovorene, kao nestašno zaobilaženje konvencija, bilo je u njima nečeg pomalo drskog, ali i otrežnjujućeg. Studenti i studentkinje upravo su završili koledž, spremaju se da uđu u život, u svet odraslih, da traže posao i otpočnu karijere, poslednje što im je na pameti jeste nekakav susret sa zlom i strategije odbrane koje treba razvijati na vreme. Danas, posle trideset i kusur godina života u nečemu što je teško imenovati, ali s dobrim svakako nema nikakve veze, mislim malo drugačije. U našim krajevima ovakva upozorenja, izgovorena diplomcima, došla bi prekasno, trebalo bi ih utuviti deci još u vrtiću, najkasnije u nižim razredima osnovne škole.

Maskerada koju izvodi zlo jeste standardni deo nastupa, ali se stepen zakrabuljivanja razlikuje od sredine do sredine. U nekim uređenijim sistemima, otpornijim na sablazni, gde se privrženost Božjem zakonu i poretku računa kao vrlina, zlo mora da se potrudi oko lažnog predstavljanja. U nekim drugim predelima, poput naših, ne mora previše da se zamara sa lorfama, niti da nastoji da zvuči ubedljivo. Tamo gde postoji gomila ljudi koja jedva čeka najprovidniji izgovor da krene u klanje i pljačku, u palež i grabež, privid dobra ne mora biti osobito verodostojan. Tamo gde masa čezne da bude obmanuta, svaki opsenar je svoj na svome, koliko god bio šeprtljav.

Ugroženost nacije, borba za nacionalne interese, svi Srbi u jednoj državi, čuvanje Jugoslavije, pomoć Srbima koji stradaju van Srbije, izbavljenje iz jugoslovenske tamnice naroda – sve te gluposti bile su čvrste dogme u onim olovnim godinama kad je zlo stupalo na pozornicu da s nje ne siđe evo već tri i po decenije. I milioni su verovali u te jeftine floskule, jer su želeli da budu prevareni. 

Naopaki svet

Prerušavanje je samo jedna od strategija demonske sile, ima ona u rukavu još aduta, zavisi od stanja duha onih koje bi da obrlati, zaplaši ili pokori. Na primer, otvoreno ispoljavanje moći. Zlo preuzme poluge vlasti uz pomoć posednutih i sablažnjenih masa, potom skine obrazinu, stupi pred auditorijum i pobedonosno saopšti: Ja sam Zlo, ja vladam svetom ili bar ovim delom sveta. Šta mi možete? Bolje vam je da pognete glavu, da ćutite i trpite, inače…

I onda nastavi da popuje: Onaj što je ubijao žene, decu, starce, civile nije zločinac, nego heroj, divite mu se, crtajte njegov svetli lik po zidovima, slavite njegovo presveto ime. Oni što su vas nahranili, obukli, opismenili, što su vam sagradili zemlju, izvukli vas iz vekovne bede nisu dobrotvori, nego zlikovci. Onaj što vam je opljačkao staru deviznu štednju, zajam za preporod, što vam je izvlačio marke iz slamarice kroz piramidalne banke, što vas je osiromašio, ojadio i odsekao od sveta, što je organizovao i sproveo najstrašnije ratne zločine – nije lopov, ubica i nacionalna sramota, već najveći sin našeg naroda. Onaj što je hteo da vas izvuče iz samoskrivljene propasti i da vas vrati u Evropu, gde pripadate, nije vam prijatelj, nego je izdajnik, zapadni plaćenik i “Hitlerov unuk”.

I tako redom, svakog dana u nedelji, svake nedelje u mesecu, godinu dana, dve godine, tri, jednu, drugu, treću deceniju, pola četvrte, bez kraja i konca. Na sve se čovek navikne, pa i na naopaki svet gde je sve izokrenuto naglavce, dobro je zlo, zlo je dobro, istina je laž, laž je istina. Na sve se insan Božji navikne, sa svakom hudobom se saživi, ali po koju cenu?

Živeti sa čudovištem

U proleće 1991. godine formiran je Beogradski krug, neformalno udruženje intelektualaca koji su se suprotstavljali nacionalizmu, militarizmu, memorandum-dum akademicima, ratnohuškačkoj atmosferi, ideologiji krvi i tla. Prvu sesiju Beogradskog kruga otvorio je Radomir Konstantinović 11. aprila te godine, čitanjem eseja “Živeti sa čudovištem”. Govorio je o strašnom paradoksu koji se ogleda u tome što čudovišnost postaje normalnost.

“Ne samo, dakle, što svakodnevno živimo usred ove normalne čudovišnosti i ne samo što smo se svikli na čudovišta, što smo se orodili s njima, nego, evo i sami se preobražavamo u čudovišta; živeti pod nasiljem totalitarističkog nacionalizma znači, iz dana u dan, sve više pristajati na to nasilje, ali i prihvatiti ga kao svoje – prihvatiti neprihvatljivo: prihvatiti čudovišno kao prirodno. Živimo u svetu (ako je to život) u kome čudovišno postaje prirodno, a prirodno čudovišno. Zbog toga nam čovečnost, kad se sretnemo s njom, izgleda kao nestvarna; ali zbog toga čudovište, tako sveprisutno, jedva da primećujemo. Živeti sa čudovištem, to znači ne primećivati ga, ne videti čudovište kao čudovište”, rekao je tada Konstantinović.

Imenovao je dva čudovišta – demokratskog nacionaliste (ili nacionalističkog demokrate) i klero-naciste. Bilo je to vreme kad su nemani jatimice stupale u prve redove, izmilevši iz mračnih budžaka, jazbina i ćumeza. Narednih godina pojavljivale su se neprekidno nove i nove fele grdoba i nakarada, zauzimajući sve više društvenog prostora.

Ime im je Legija

Ukoljice, zločinci, haramije, vikend-četnici, ideolozi krvi i tla, klerikalci, kontroverzni biznismeni, narko-dileri, silovatelji, ratni huškači, četničke vojvode, kukasti tribuni, profesionalni propagandisti, sitni i krupni kriminalci pod okriljem države, stratezi etničkog čišćenja, šovinisti, nacionalisti, nacional-socijalisti, radikali, demagozi, varalice, prevaranti, teoretičari zavere, neostaljinisti, pohlepnici, arivisti bez skrupula, profesionalni psovači, hulitelji, lovci na veštice, plaćene patriote, putinofili, partijski organizovani razbojnici, bezbožnici pod mantijom, neonacisti, obožavaoci masovnih ubica, secikese, orobljivači budžeta, kradljivci javnog novca, velikosrpski hegemonisti, batinaši, pesnici ontološke omraze, ćerači, obrtnici krvave magle na veliko i malo, komičari-rasisti, novinari za specijalne operacije, istorijski revizionisti, nedićevci, ljotićevci, svetosavci, negatori drugih nacija, zverski fanatici, plesači na grobovima, kradljivci sadašnjosti i budućnosti, bezočnici opšte prakse i hiljade njima sličnih. Ime im je Legija.

Na kraju su se čudovišta toliko namnožila da su okupirala ceo javni prostor, došlo je do solidifikacije čudovišnosti, ona je postala jedina normalnost. Orodili smo se i saživeli sa čudovištima, navikli smo se na koegzistenciju sa njima, šta god da učine, kakvu god gadost da naprave – to nam deluje savršeno normalno.

Na primer, na svadbi sede ratni zločinac (koji ženi sina), njegov nekadašnji ađutant i učesnik udruženog zločinačkog poduhvata, danas najmoćniji čovek u Srbiji, i vesele se uz pesmu koja slavi ratnog zločinca iz ranije epohe, Pavla Đurišića. Onog istog Đurišića što se u izveštaju svom komandantu Draži Mihailoviću hvalisao kako je pobio oko 8.000 bošnjačkih civila, “žena, staraca i dece”. Kako sam reče: “Za vreme operacija se pristupilo potpunom uništavanju muslimanskog življa bez obzira na pol i godine starosti”.

Slepi za Čudovišnost

I nikom ništa, nema zgražavanja, oštrog negodovanja, širokog nezadovoljstva, opštenarodnog gneva. Rehabilitacija Nikole Kalabića prođe uz skoro potpuni muk, iako su njegovi četnici mahom ubijali po Srbiji. Ne bune se potomci poklanih što dželat njihovih predaka zvanično više nije zločinac.

Ne reagujemo na rehabilitaciju koljača, ne tangiraju nas stotine grafita posvećenih Ratku Mladiću, ne priznajemo genocid, ne zanima nas šta su naše komšije i rođaci radili devedesetih, nemamo pojma gde su masovne grobnice, ne znamo ništa o pobijenoj deci. Ideologija koja je proizvela rat i užasna zverstva je i dalje na snazi, a mi smo ili ravnodušni ili je odobravamo. A nemamo ništa ni protiv nastavljanja iste priče drugim sredstvima, podjarmljivanjem Crne Gore, otimanjem dela Kosova, držanjem BiH u trajnoj nestabilnosti.

Pa kakvi smo mi to ljudi? Da nismo i mi postali pomalo nalik na ta čudna bića iz bajke koja su nam zacarila pre tridesetak godina? Pisao je Konstantinović i o tome: “Totalitarizam čini ljude slepim za Čudovišnost, i to je ono najstrašnije: u totalitarizmu je strašno to što sve manje ima strašnog. Nepostojanje strašnog, nepojmljivost čudovišnog, nevidljivost čudovišta, ta fantomizacija čudovišta – da li je to znak da smo utonuli u Čudovišnost; ako ne vidim čudovište, nije li to zato što sam i sam postao čudovište?”

U međuvremenu je prohujalo mnogo vremena, dijagnoza je iz dana u dan postajala sve tačnija, da bismo se na kraju obreli u carstvu čudovišta. A Konstantinovićevo gorko pitanje i dalje lebdi nad nama. O tome kako se boriti sa čudovištima oko sebe i u sebi, drugom prilikom. Što reče jedan od ne baš malobrojnih izumitelja leka protiv čudovišnosti: Dosta je svakom danu zla svojega.