O psovanju je puno pisano: U Rečniku srpskoga jezika (Matica srpska, Novi Sad, 2007), riječ psovka je definisana: "PSOVKA nepristojna, pogrdna reč (ili ustaljena grupa reči) upotrebljena u ljutnji, gnevu (ili bez razloga, koja se obično upućuje nekome kao uvreda." (str 1090) 

O psovanju ima mnogo članaka na internetu, a jedan od njih je napisao psihoterapeut dr Zoran Milivojević, on između ostaloga kaže: "Psovanje je primitivno i nekulturno ponašanje koje je povezano sa doživljavanjem i izražavanjem različitih osećanja. Ljudi psuju da bi izrazili ljutnju, bes, prezir, uvređenost, strah, iznenađenje, zaprepašćenje, mržnju… Roditelji deci zabranjuju psovanje i zahtevaju da svoja osećanja izraze na prihvatljiv, kulturni način. Uprkos tome, kod nas je psovanje suviše prisutno, a često se razume kao znak odraslosti, moći, snage.

Reč psovanje jedna je od onih reči koje koristimo ne razmišljajući o samim rečima, već o onome što one označavaju. Kada obratimo pažnju kako su reči nastale, šta je njihov koren i koje mentalne slike pozivaju, tada možemo da se iznenadimo. Zato kada kažemo da neka osoba psuje, mi tvrdimo da ona radi ono što radi pas. Kada kažemo da se neko majmuniše, tvrdimo da se ponaša kao majmun, a kada tvrdimo da drugi psuje, da se ponaša kao pas. Zato i tvrdnja da neka osoba psuje može biti izraz prezira i uvreda za osobu kojoj je upućena." (Zoran Milivojević, Psovanje, online Politika, 16. maj 2014)

Portal B92 je objavio vijest ("Kazna za psovanje na ulici", 28. septembar 2009), da su vlasti poljskog grada Lublina uvele kazne od čak 400 € za one koji psuju na javnom mjestu. 

Portal RTS je izvijestio ("Putin zabranio psovanje u Rusiji", 6. maj 2014) o zakonu koji je donijet u Rusiji: "Svaki novi film sa psovkama i prostaklukom neće dobiti sertifikat za distribuciju, pa neće biti prikazan u bioskopu.  Knjige, ce-deovi sa filmovima i muzikom koji sadrže psovke, moći će da se prodaju samo u posebnom pakovanju sa natpisom - „Sadrži prost jezik“. Kako je prenela agencija Itartas, kazne za psovanje na javnom mestu biće od 70 do 1.400 dolara."

S druge strane, na Zapadu se pojavljuju radovi koje su objavili ljudi sa diplomama, koji kazuju da je psovanje zapravo zdravo, da je ono nešto kao izduvni ventil, smanjuje stres. Tako na internetu se mogu naći članci sa naslovima: "Ljudi koji psuju su pametniji i iskreniji - potvrdila je znanost", "Psovanje je zdravo za naš um!", "Sve dok vaše reči nisu usmerene prema nekome, psovanje je zdravo!", "Evo zašto psovanje može biti dobro za zdravlje"... itd. 

Ono što ja mislim o psovanju je da je ono svakako odraz prostakluka osobe koja psuje, psovanje pokazuje nespobnost i nemoć osobe koja govori da se na dobar način izrazi, mada, skoro svako pravilo ima izuzetke - koji potvrđuju pravilo. 

Mnogi pośetioci Crne Gore u 19. i početkom 20. vijeka bili su iznenađeni, Crnogorci uopšte nijesu psovali. Evo nekoliko śedočanstava.

Vuk Karadžić je u Crnoj Gori prvi put boravio 1834. godine, ovo je zapisao: "U Crnoj Gori nema nikako rđave navike da ružno psuju i grde, kao što je to kod Srba u Madžarskoj vrlo obično (kome ne pada na pamet rđavo izgovoreno husarsko Baszamalelka?).“ (Vuk Karadžić, O Crnoj Gori, Prosveta, Beograd, 1969)

Ljuba Nenadović je prvi put u Crnoj Gori bio 1857, śedoči: „U Crnoj Gori nema nikakve psovke. Niko neće na svoja usta izgovoriti kakvu grdnu ili sramotnu reč. Još jedanput velim: niko. Kad se ko naljuti i mlađe svoje kara najviše, reći će: ‘Na jade ti Đurđev dan došao! – Đavo ti večeru pozobao! – Na zlo ti sjutrašnje jutro svanulo!’ – To je sve. Druge psovke nema.“ (Ljubomir Nenadović, Odabrana dela, O Crnogorcima, Novi Sad, 1971, str 336)

Srbin Konstantin Petković, bio je ruski konzul u Kotoru od 1857. do 1869. godine. Više puta je boravio u Crnoj Gori. Ostavio je ove riječi: „Svaki posjetilac Crne Gore lako može da primijeti da je moralni nivo naroda znatno iznad tog nivoa u susjednim oblastima, ne samo u turskim, već i u austrijskim. Običan narod u Dalmaciji što se tiče moralnog razvoja ispod je onoga koji srećemo u Crnoj Gori. U razgovorima i u svađama Crnogorci ne upotrebljavaju ružne riječi i psovke kakve se čuju na svakom koraku u Dalmaciji i Boki Kotorskoj…” (Konstantin Petković, Crna Gora i Crnogorci, CID, Podgorica, 2005)

Njemac Sigfrid Kaper (1821-1879) koji je boravio u Crnoj Gori, ovako je zapisao: 

„Značajno je i to da su one, kod Mađara, pa dijelom i kod Srba, uobičajene, od Osmanlijske soldateske preuzete neprevodive opscene psovke, Crnogorcu sasvim nepoznate. Crnogorac upotrebljava samo kletve, a za obične psovke ne zna. On uopšte nerado vrijeđa i u ophođenju postaje grub samo ako je na to prisiljen.” (Sigfrid Kaper, O Crnoj Gori, CID, Podgorica, 1999)

Čeh Josef Holeček prvi put je boravio u Crnoj Gori 1876. godine. Bio je jako dobar poznavalac Crne Gore i Crnogoraca. Pisao je:

Kada su Crnogorci počeli da psuju: Psovanje se po Crnoj Gori raširilo poslije nasilnog prisajedinjenja Srbiji 1918. godine. Milovan Đilas ovako pripovijeda u svom autobiografskom romanu: 

„Takve šale – jedno što su grube, a drugo što ismijavaju sad već staromodno junačenje – stariji ljudi ne vole. Kao ni psovke. Ali se takve šale šire. I psovke. Psovke – one najgore – došle su s novom vlašću, sa Srbijancima. Psuju svi žandarmi, svi mali činovnici, šoferi, kasapi. I to se širi.” (Milovan Đilas, Besudna zemlja, „Vijesti”, 2006, str. 129)

Prema tome, istorijski izvori su jasni, ljudi koji su boravili u Crnoj Gori Petrovića su ostavili zapise da Crnogorci nijesu psovali, psovanje je običaj koji je u Crnu Goru importovan iz Srbije. 

  izvor: portalanalitika