Životna priča dr Djura Musića počela je u Herceg-Novom prije 91 godinu, gdje i danas živi. Kad je počeo Drugi svjetski rat otišao je u partizane i u sastavu Prve tenkovske brigade stigao do Blajburga. Nakon rata je pošao u  vojnu školu, ali zbog bolesti je poslije prve godine prekinuo školovanje. Odlučio je da završi medicinu i 1957. vraća se u rodni grad. Najprije, radio je u Nikšiću, 6 godina; kasnije sve do penzionisanja u Podgorici. Za vrijeme rata u BiH bio je na "ispomoći"  u Nevesinju. Ostao je upamćen i kao ljekar oba najbolja crnogorska fudbalska kluba Sutjeske i Budućnosti. U životu ovog mirnog i tihog čovjeka bilo je puno situacija na granici izmedju života i smrti. Moramo reći bilo je sreće, koju je apsolutno i zaslužio.

               Novinar Budimir Bućin

              Blajburg je bilo prvo životno kaljenje, iskušenje i opasnost ?

            Znate, kako to izgleda kada mlad  krenete u rat, u nepoznato.Pošao sam jer sam bio ubijedjen da će se dobiti ta bitka.Stigao sam i do Blajburga, sa 16 godina u Prvoj tenkovskoj brigadi.Kada o tome danas prevrćem po glavi, sjetim se svega što sam mogao doživjeti.Ipak, sve se na sreću dobro završilo.

             Nova neprijatnost bila je na jedrenju, jer to je bio vama drag sport?

              Bila je to Jadranaska regata u Makarskoj 1950. godine,kada smo se topili kod Vruje. Start je bio u Šibeniku, išlo se preko Splita, Korčule,Makarske,Visa,Hvara sa ciljem u Splitu. Uhvatilo nas je strašno nevrijeme, bilo je 29 prevrnutih  jedrilica. Ja sam bio na L5 kao mornar. Ja i Zloković smo konopom vukli jedrilicu i jedva stigli do obale. 

          I nakon jedrenja ?   

         Radio  sam u Banji u Igalu i volontirao hirurgiju, jer mi se ona dopadala. I završio sam u Meljinama hiruški staž.Nijesam mogao da se zaposlim u Vojnoj bolnici jer nijesam htio da obučem uniformu.Otišao sam u Nikšić godinu, poslije u Beograd gdje sam položio specijalizaciju i vratio se u grad pod Trebjesom.Tu sam ostao nekoliko godina.U Nikšiću sam stanovao sa Vojinom Božovićem -Škobom, čuvenim jugoslovenskim fudbalerom,koji je tada trenirao Sutjesku. Stanovali smo u Hotelu Onogošt. I kako sam se sa njim družio on me zavolio i predložio da budem ljekar ekipe.Ja sam to prihvatio.

           I tada počinje vaše druženje i sa fudbalerima?

            Kod Sutjeske sam bio 6 godina. Nije tada u ekipi bilo ni fizioterapeuta. Ostao mi je u sjećanju susret u polufinalu Kupa sa Dinamom iz Zagreba.U jednom trenutku Slaven Zambata je laktom udario našeg Cobana  Stojovića(mislim da je po kvalitetu bio u rangu sa legendarnim Vojinom Lazarevićem). Mislio sam da mu je pukla slezina.Ja sam tražio da on napusti igru, trener je mislio drugačije.Ipak,poslušao me.Izgubili smo tu utakmicu 1:0 i prežalit je ne mogu, jer nam je izmaklo finale Kupa.

       Potom odlazite da radite u Titograd, i postajete klupski ljekar Budućnosti. Za vas kažu da nijeste primali honorar. Iz prve ruke da čujemo.

      Nijesam ni u Nikšiću ni Titogradu. I to mi je jednom prilikom stvorilo neprijatnost, na utakmici sa Čelikom iz Zenice kada smo bili domaćini.Njihov klupski ljekar, mislim da se prezivao Vujović, me opsovao sa klupe. Prvo nisam shvatio koga je opsovao, a onda zbog čega baš mene. Prišao sam mu da mi objasni.Vujović kaže zbog tebe nemam veći honorar.Kada sam tražio u klubu povećanje rekli su dosta ti je, u Budućnosti njihov ljekar ne prima ni cent.

            Hoćete li da prvo obradimo onaj period iz Nevesinja pa da se vratimo otmici aviona, iako je hronološki bilo obrnuto?

      Kako god hoćete. Ja sam u Nevesinje otišao na zahtjev direktora bolnice dr Sava Bjelogrlića da ostanem kratko,ali  to se oteglo nekoliko godina.Samo za tri godine imao sam preko 1700 hiruških intervencija. Da vam ne pričam u kakvim uslovima.Ni najteži slučajevi nijesu smrtno završili.To me čini srećnim iz tog perioda.

                A vi umalo kod Podgorice da završite život ?

       Vozili smo od Nevesinja teškog pacijenta u Podgoricu.Bila je u pitanju gazela iz Kraljeva.Kopilot je ostao u Nevesinju. Kod Komana je bila velika magla, blizu rijeke Sušice.I vidio sam u jednom trenutku ispred sebe dalekovod. Viknem ja njemu motaj lijevo. Njemu teren nepoznat,kaže pa gdje ćemo. Znam za proširenje gdje staju autobusi. I mi tu sletimo.Da nijesam bio oprezan i dovoljno budan udarili bi u dalekovod. I ko zna što bi bilo.

          I drama u otetom avionu 1981. na relaciji Titograd-Beograd

       Ja sam posljednji ušao u avion jer sam toga dana imao neku komisiju. A fudbaleri su bili na večeri na Zlatici.Kad god smo igrali kući ili putovali nikada nijesam jeo sa njima , nijesam volio da mi drugi plaćaju.Uzeo sam sendvič od kuće, neko me prebacio do aerodroma. U avionu je bila jedna bolesnica koja je išla za Kamenicu. Njen muž me poznavao,mislim da je bila Nikšićanka. Zamolio me ,ako bi joj pozlilo da budem "pri ruci". I poletjeli smo i sletjeli na Ćilipe da uzmemo glumce Ateljea 212.Uzletjeli smo i navodno krenuli za Beograd.I odjednom putnici idu ka sredini aviona. Pitam Vujovića što je -on odgovara kidnapovani smo. U tom trenutku se nisam uplašio, jer imao sam ono iskustvo iz partizana kada sam išao do Blajburga.I izlazi onaj Vujanović izbacili su ga iz kabine, skida uniformu i uzima majicu Dragana Vujovića. Tada sam se malo uplašio.Smiren sam bio dosta , više od ostalih, smirivao druge. Znam da se Djordje Gerum bio jako uplašio.Možda uz Blajburg mi je pomoglo i to što sam u praksi imao teške hiruške slučajeve.I kad smo sletjeli nismo znali gdje je to. Neko kaže, Tripoli neko Rim. Bila je Atina.Ostali smo sat dva i stiže komanda vežite se uzlijećemo.Letimo ka Izraelu,vidimo dva borbena aviona oko nas, ali ne znamo što se dogadja.Izraelci ne dozvoljavaju slijetanje, prijete da će nas dići u vazduh.Meni muž od ove žene kaže da joj je pozlilo.Nema pulsa,nema pritiska, teško diše, zena je u životnoj opasnosti. Tražim da jave pilotu. Iskusni pilot Zekavica je rekao, ako umre ni jedan aerodrom neće primit avion sa mrtvacem.Mislim da je to malo uticalo da se promijeni maršuta.Ja pričam svoju verziju, neki možda imaju svoju.I sletjeli smo neznam gdje, vidio sam more, to je bila Larnaka.Dolazi kod mene, jedan od kidnapera ,Prpić  i kaže iznesite bolesnicu. I iznijeli smo je. Meni je od kidnapera odobreno da ostanem sa njom. Znam kasnije da je Laušević u knjizi napisao da su govorili Djuro nemoj nas ostavit, a da sam ja rekao neću. Ne sjećam se ,zaista. Za vrijeme leta u avionu je bio novinar Pobjede Momo Jovović i kako je morao nešto pojesti, zbog bolesti, pitao me imam li nešto. Ja mu kažem imam sendvič sa pršutom,ako ostanemo živi da mi ga vratiš u Podgorici.Ja sam kada sam se vratio u avion zaspao.Odjednom čujem viču požar, požar....A stepenice na avionu nijesu bile zatvorene.Počeli su da iskakaču kako god ko zna, preko krila, stepenicama...Pored mene je sjedjela kidnaperka, nijesam ni znao ko je.Tražila mi je nešto za smirenje, jer je vidjela da sam doktor.I ona mi kaže hvala i uzmite ovu moju torbu. Ja sam odbio. Kasnije se ispostavilo bila je puna novca.Sve se to  srećno završilo i vratimo se u Beograd.

.............................................................................................................................

      U otetom avionu tog 21. septembra 1981. godine bili su, uz ostale, i Ljubo Radunović i Vojo Vukčević

           Fizioterapeut  Ljubo Radunović, je godinama bio najbliži Djurov saradnik

        Djuro Musić je bio i čovjek i heroj. izašao je iz aviona i nije nas htio ostaviti.Pitanje je ko bi to još uradio što je on u Larnaki.Na ratište je išao da pomaže ljudima bez ikakve nadoknade.Takav čovjek treba da se rodi. Mi smo i danas ostali veliki prijatelji, često kad se nadjemo evociramo uspomene o svemu, jer dugo smo bili najbliži saradnici.

        Vojo Vukčević, takodje je bio u tom avionu

      Dr Djuro Musić  je bio kompletna ličnost. Humanista kakvog u životu nijesam srio.Ko bi to učinio u Atini što je on. Nije nas htio ostaviti. Od njega smo naučili što je ljubav prema čovjeku.

           Danilo Karadžić, priča i o lijepim trenucima van fudbala

         Djuro nam je je pomagao kada god je nekome trebalo od rodjaka u Bolnici. Putovao je sa nama autobusom i uvijek je ponio ćebe i jastuk, da odmara na posljednjem sjedištu uz komentar -ovo mi je jedini odmor.

..........................................................................................................

      Glavni otmičar JAT-ovog aviona  Boro Jelić, koji je Podgorički zet, bio je posljednji put prije dvije godine u Podgorici. Imali smo susret i obećanje kad opet dodje da se vidi sa igračima koji su bili u tom avionu i da se ispričaju o svemu i da se izvini.Dok smo sjedjeli telefonom je razgovarao sa Cacom Ljumovićem i Mojašem Radonjićem.Vrlo dobro se sjećao i doktora (nije mu znao prezime) Djura Musića.