Škrinja

Goran Sekulović

Kritika velikosrpstva od jednog Cincar-Crnogorca (IX)

(15 riječi)

Borislav Pekić i ‘’Velika Srbija’’

Evo kako Pekićev literarni lik Kir Simeon Lupus Njegovan u IV-om tomu ‘’Zlatnog runa’’, u pismu svom unuku Simeonu Gazdi Njegovanu, glavnom liku ovog sedmotomnog romana, vidi i objašnjava ključne Njegoševe misli. ‘’Ove, 1847. godine bio nam u pohode crnogorski knjaz i vladika Rade Petrović, zvani ne znam zašto – Njegoš. (Od onih Crnogoraca što nam  1769. izeli Grkovog brata Georgija.)[1] Grdosija od papaza. Da ga mogu unajmiti, ne bih se ustezao u Beograd. A još, vele, i pametan, iako piše pesme. Sastavio se s našim knjazom da mu izloži političesko-vojenu situaciju na granici Turske i Crne Gore i koristi što bi je srpska i hrišćanska stvar mogla imati od ponovnog preotimanja izvesnih pograničnih mesta, Crnogorcima inače zakonski pripadajućih. Milošu, kučkoderu, oči sijaju. Vladika misli da ga je poneo patriotičeski žar. Ne zna da mi je Miloš, pre njegovog dolaska, pričao o nekoj švapskoj kurveštini s kojom se, krišom od svoje tekuće, provodio, pa mu oči još leže na njoj goloj, nipošto na srpskoj stvari, a ponajmanje na nekakvim nedođijskim crnogorskim selima. U međuvremenu mu, zaveden tim rezidijalnim Miloševim jebačkim žarom, u oslobodilačke svrhe zaiska vladika 12.000 dukata za puške i džebanu, jer taj je besparić kakvog Evropa ne zna. (Na mantiji nema džepova, jer, veli, nema u njih šta držati.)

 Naš Miloš došao bled kao voštanica. ‘Činiš voliko, gospodine vladiko!’, veli onim svojim kurvinskim načinom, kao da je to svakom pametnom mimo vladike jasno, kao da se zapanjuje što ga ovaj nešto tako pita, u pupak gleda pa veli: „Entschuldigen Sie, bitte, vrlo mi je žao, ali vam novac ne mogu dati.’

Vladika zakuka da se i ja koji sam na zajmoiskatelje tvrd sav stresoh: ‘Ne zborite tako, čoče, ako za nevolju znate, ako mi vi pomoći nećete, a da ko će drugi na svijet?’

Onda naš presvetli babožder i nacijonalni pastuv, kojeg briga što Simeoni za njegovu dinastičnu Firmu pare svoje trgovačke troše, poče diplomisati, kao, pribogu, Grk (viđeli smo već da je to Simeon Grk, otac Kir Simeona Lupusa Njegovana, napom. G. S), kad ga pritisnu nekim nekim nesumnjivim pravom. Krenu u izumevanje svakojakih izgovora. Glavni mu je bio da će Blistatelna Porta, ako za to davanje sazna, a saznaće, Bog i duša, iskati od Austrije da ga sa svoje teritorije kao smutljivca istorna: 'Pa kuj ću ja', veli rondzajući, 'kuj ću ja ovako mator, a jezice ne znam?' (Ako je tolko star, odakle mu onolika kopilad? Mogao bi omanji cirkus sastaviti! A i jezice taj zna, sve svetske, samo se njima u druge svrhe služi. Ne tura ih gde im mesto, u politiku, već u kojekakve švapske paramuziteljke!)

Eto ti, Simeone, dete, knjaza srpskog! Ti lete s afto? Šta na to kažeš? Na tu bruku? Ne tvrdim, dabome, sad da bih JA te pare lako dao, ako bih ih uopšte dao. Ali ja sam trgovac, nisam knjaz. Firma sam, nisam Država! Od mene se ne može ni iskati da ulažem u neizvesne poslove i špekulacije bez pokrića, ali Miloš je vladar – bar crkava za time – koji i da rizikuje ponešto mora. U svakom slučaju, ako mu se već ne daje, mora umeti da nađe bolje izgovore od nenaobraženosti. Osobito starosti. Jer, ako je toliko star i zanemoćao da se ne može seliti, šta će mu tron? Šta će Srbiji sb vamrtnik na prestolu kad se na njemu i živi vladatelji ponašaju kao kadaveri? Kao, odbio novac, ne može se srpski dinast ponašati prema drugom srpskom dinastu kao vlaški svinjarski veletrgovac prema svinjaru kad ovaj kuka za boljom cenom tovu. Odbijati za srpsku slobodu i proširenje tržišta 12.000 dukata, a svojim kurvama davati u miraz i 40.000, o čemu ćeš još čuti!

Ukratko, mene, koji sam iz ćoška razgovoru prisustvovao, živ sram pojeo. I u mahu se rešim da stvar popravim i Srbima obraz sačuvam. Ali tu ništa ne reknem. Sačekam da do oproštaja dođe, prilično ladnog, rekao bih, pa se i ja s Milošem pozdravim – tobože imam neke angažmane – s vladikom barabar iziđem, i čim ostadosmo sami, za najbliži datum ga na ručak pozovem. Da ne kaže kako je od Srba baš sasvim odbijen. Nek košta šta košta, mislim, nečim se Milošev pelen mora zasladiti. A učtivost, kako je govorio Grk, ništa ne koštajući, kamatu odbacuje. Jedan više za ručkom, gde su obično dvoje, veliku razliku ne čini. Pogotovu što vladika sa zdravljem nije, reklo bi se, ponajbolje, a i briga oko džebane neće mu dati da se provaljuje. Pričam ti prostranije iz naravoučitelnih obzira, da vidiš kako i u dobroti, kao i svačem drugom, mora čovek biti umeren i obazritelan – kaže se „Pan metron ariston“, „Sve sos mera“ – jer se, rasipajući je nepromišljeno, u grdne neprilike može uvaliti. Kao ja s vladikom, na primer. U onaj par, ponet žalom za srpsku stvar i vladičinim pečalnim izgledom posle Miloševog odbijanja, ni pomislio nisam da bi taj i od mene novac mogao iskati. Nekako mi to izmaklo iz kalkulacije kad sam ga na ručak pozivao. Iz ove bezbedne udaljenosti, međutim, meni se pričinjava da je on moju ljubaznost upravo tako naopako i razumeo. Kao da mu ja, ne hoteći ga ponižavati na ulici da prosi, nudim priliku da o tom parama sa mnom civilizovano i pod krovom razgovara. I još evropejski, pri obedu. Tobože, akcidentalno! Ne namerno, već uz vino i kolače! Kao da nije hteo, nego mu, eto, u raspoloženiju, nule iz usta ispale! Ili još gore, mašti mu prijatnije da pare prvi ja ponudim. S desertom! Na tanjiriću! Pod servijetom! (Jeste! Tu ajiu Pote! – Na Sv. Nikad!) Tako je taj morao misliti, tako i nikako drukčije, inače moj poziv uopšte ne bi mogao trezveno rastolmačiti, ne bih ga, jamačno, ni primio. Jer šta cincarski trgovac ima crnogorskog knjaza na ručkove zivkati? I to u magnoveniju kad zna da ovome ni do čega, nekmoli do čašćavanja, nije, da mu je u glavi, pored epike, jedino gde da ubere 12.000 dukata.

Na ručku sutradan – troje. Gospođa Pandora, vladika i ja. Pandora je, doduše, smerala baciti kujnu u neko opširno gozbeno kuvanje i mešanje, ali aj ne dadoh. Znao sam da je čovek u oskudici, pa ga nisam hteo uvrediti neukusnim lukulovskim gošćenjem. Ali su porculan, kristal i srebro bili pravi i u obilju. Da sam, uostalom, sve i paunje jezice poslužio, pored Pandore bi mu u grlo zapali. Zato, valjda, nije bio ješan. A ni razgovorljiv s početka. Biće mi davao priliku da rupe u razgovoru zapušim s 12.000 dukata. Onda, razume se, ja o tome pojma nisam imao i zatrpavao sam konverzacione rupe onim što sam za tu čast personalno spremio.

 

U Beču je bilo izišlo vladičino dramatično sočinenije zvano Gorski vijenac, pa sam ga preko noći prelistao, kolko da znam o čemu se radi, a radi se, dabome, o Turcima i istrebljenju, o dve stvari koje nama nikako iz glave ne izbijaju, a bojim se i neće dok Srpstva bude. To me i podseti na porodičnu pripovest o tome kako su mog strica Georgija, kad beše ono bežanje iz Moskopolja 1769, baš ovi Njegoševi Crnogorci isekli i izeli, u što ne verujem, a ni Grk nije verovao, naročito pošto mu Irini i bratu Isidoru, stručnjaku za dobijanje dijamanata iz ćumura, ništa nije bilo. Sećam se da je još onda u Kragujevcu, gde smo boravili i gde su mene jednom za kolac Srbi vezali i govnima mazali, govorio:

‘Kako to iseli? Afto den to katalaveno, ja to ne rasumem? Gdi je tu racun? Ako su vec tolko prozdrlivi, sto nisu poceli s Irinom, cije je meso i socnije i mekse, nego se s onim zilavim Georgijem mucili?’

Inače sam ja vladičino dramatično sočinenije dosta malo razumeo, što zbog „istoričeskog“ popovskog pisma, što zbog zapetljanosti akterskih beseda, osem, dabome, nekih pogađanja i diplomatisanja koja su ličila na Grkova.

Sudi sam:

 

‘Đe je zrno klicu zametnulo,

onde neka i plodom počine;

je li instinkt al' duhovni vođa,

ovde ljudsko zapire poznanje…’

 

(I moje, Rade! Jer, ako sam te dobro razumeo, propiniraš da svako uživa plodove svoga rada protiv čega kao veliki radenik nisam, ali i da plod uz zrno ostane, da se ne otuđuje, čime se uštrbno razmeni dobara, trampi, trgovini izjašnjavaš, a onda kako misliš do onih pušaka i džebane doći?)

 

‘Vuk na ovcu svoje pravo ima

Kâ tirjanin na slaba čovjeka;

Al' tirjanstvu stati nogom za vrat,

Dovesti ga k poznaniju prava,

To je ljudska dužnost najsvetija!’

 

(To mi zvuči razumno i razumljivo, imajući pred očima Aleksandra i Uštavotvorove. Ako pak cilja na što drugo, ne znam, bogami!)

 

‘Ako sablju poljubiš krvavu

i zaploviš u noćne valove,

sljeduje ti prahu svetkovanje…’

 

(Ovo ti je, prečasni vladiko, više kao neka Crna magija. Liči na invokacije kragujevačke baba Furšije kojima je, za dukat, sultaniju ili ungariju, prizivala sotonu da mušterijama pomogne zaploviti noćnim valovima i neviđimim konkurentima štetu činiti.)

 

‘Žrec Evrope s svetoga amvona

huli, pljuje na oltar Azije;

lomi teški topuz azijatski

svete kule pod sjen raspjatija.’’’[2]

 



[1] Simeon Grk, otac Kir Simeona Lupusa Njegovana (napom. G. S.). O tome kako suCrnogorci ‘’izeli Grkovog brata Georgija’’ biće još riječi u ovom odjeljku, a sljedeći će u cjelosti biti tome posvećen.

[2]Borislav Pekić: ’’Zlatno runo’’, Laguna, Beograd, tom IV,str. 193/194/195/196/197/198

 



0 Komentara

Ostavite komentar

• Redakcija zadržava puno pravo izbora komentara koji će biti objavljeni. • Komentari koji sadrže psovke, uvrede, prijetnje i govor mržnje na nacionalnoj, vjerskoj, rasnoj osnovi, kao i netolerancija svake vrste neće biti objavljeni. • Prilikom pisanje komentara vodite računa o pravopisnim i gramatičkim pravilima. • Nije dozvoljeno pisanje komentara isključivo velikim slovima niti promovisanje drugih sajtova putem linkova. • Komentari u kojima nam skrećete na slovne, tehničke i druge propuste u tekstovima, neće biti objavljeni, ali ih možete uputiti redakciji na kontakt stranici portala. • Komentare i sugestije u vezi sa uređivačkom politikom ne objavljujemo, kao i komentare koji sadrže optužbe protiv drugih osoba. • Objavljeni komentari predstavljaju privatno mišljenje autora komentara, i nisu stavovi redakcije portala. • Nijesu dozvoljeni komentari koji vrijedjaju dostojanstvo Crne Gore,nacionalnu ,rodnu i vjersku ravnopravnost ili podstice mrznja prema LGBT poulaciji.