Škrinja

Goran Sekulović

Kritika velikosrpstva od jednog Cincar-Crnogorca (VI)

(15 riječi)

Borislav Pekić i ‘’Velika Srbija’’

 

,,Zlatno runo" od početka do kraja, od I do VII toma, zapravo je sjećanje, retrospektivni monolog veletrgovačkog i veleindustrijskog gazde Simeona Njegovana na Badnje veče 1941.g. u njegovom i sinovljevom domu u Turjaku (Slovenija). Sa tog mjesta i u tom času i vremenu, kreće njegova fantazmagorična priča – dakle, saga ,,o usponu i padu kuće Njegovan-Turjaški"[1] ili kako kaže sam gazda Simeon u stalnom i neiscrpnom ,,dijalogu" sa svojom pokojnom ženom Tomanijom: ,,Nema više Njegovana"[2] – koja obuhvata viševjekovni levantski prostor ,,ni tamo ni vamo", ,,ni desno ni lijevo", ‘ni gore ni dolje": od Male Azije i Anadolije preko Balkana pa sve do Podunavlja, Jugoistočne i Srednje Evrope.  

Interesantno je Pekićevo uvođenje dva u biti različita termina – naime, ,,posrbiti se" i ,,srbnuti se". Evo kako to izgleda:

,,Iako se, za ljubav sinova, posrbila, nije, što kazao Lupus, baš sasvim srbnula. Mozak joj je, romejski sveden, naturalizacijom ostao neoštećen.

Štauvašemnaopakomjezikuoznačavapojamsrbnuti’? Posrbiti se predmnevamo?

 Ne baš sasvim. Uostalom, on i nije moj. Lupus ga je proizveo. Upotrebio ga jednom, hoteći reći da je skrajnuo s pamet. Posrbio sam se, veli. Srbno u mozak. Srbizirao se načisto."[3]

Vidimo da nije dovoljno posrbljenje, već se u velikosrpskom ludilu teži ka ,,srbnuti se", tj. ka apsolutnom i gotovo genocidnom posrbljenju. Pa čak i to da su se neki ,,srbnuli" nije najgore i nije kraj, već je rupa bez dna nešto što je potpuno suprotno, strano i neprihvatljivo za crnogorski filozofski, čojstveni, u biti vjersko-etnički tolerantan, interkulturalan odnos i humanistički opšteživotni pogled na svijet, tj. nasilno i imperijalno uporno, viševjekovno pokušavanje (prekrštavanje u svetosavsku sektu!) da se nad svim drugima (u okolini i regionu) izvrši etnički i nacionalni inžinjering, pa i vjerski, te da se na toj osnovi izvrši sveopšta mobilizacija i radikalna, krajnja agresivnost tzv. ,,srpstva" i ,,svesrpstva".

Dakle, izgleda da su se mnogi ne samo ,,posrbili", već i, pekićevski kazano, ,,srbnuli", tj. da im se naturalizacijom u Srba i u srpstvo, sasvim izgubio, asimilovao i nestao pređašnji (u našem slučaju, slučaju Crne Gore), crnogorski genos, mozak, duh, um i pogled na svijet!, a nastupio velikosrpski šovinističi, imperijalni, agresivno asimilatorski i (klero)fašistički zakon ,,krvi i tla". Jer, ,,Srbin biti je jedno...; na osnovu toga pravo polagati na bilo kakve aspiracije, nešto sasvim drugo. M e d  e n a g o n – poručuju stari Grci – ničeg suvišeg. Ako posrbiti se obavezno znači i pameti se ratosiljati, takva je špekulacija u najmanju ruku nesolidna..."[4]

Evo kako u V-omtom u ,,Zlatno gruna" teče proces utvrđivanja nacionalnog identiteta i etničkih osobina Cincara tokom razgovora između Gazde Simeona Njegovana i srpskih sudija.

       ,,Suds gnušanjem konstatira da ste se u najpotresnijem magnovenju naše narodne povesti, na presudnoj raskrsnici vekovne vojne za državnu nezavisnost i obnovu Dušanovog carstva, bavili jednom savršeno privatnom, porodičnom, cincarskom temom, da ništa gore ne insinuiramo, i da ste se, povrh svega, bavili njome na način koji u ozbiljnu sumnju dovodi vašu zdravu pamet.

Ne zameram. Kad god sam od takvog čuvstva patio, i sâm sam se pitao nisam li lud.

Lud ili bezočan? Uzmite se u pamet, Kir Simeone! Nismo mi više one gedže kojima su vaše Goge i Magoge, ispred ćepenaka se dosađujući, neslanim grčkim šalama svaki dan od pazarnog u sudnji pretvarali. Danas, 1941, imamo mi više škola, knjižnica, akademija, crkava, štamparija nego što je vaše posrano Moskopolje i u svojim najprosperitetnijim danima posedovalo. Zato odgovarajte trezveno, kako dolikuje trgovcu koji nama ima zablagodariti što je, posle vekova anonimnog potucanja, kao beslovesno govedo bez žiga, vlasnika i pasoša, našao najzad svoju, da tako reknemo, nacionalnu štalu!

… Za Sud koji ima da ustanovi vašu nacionalnu pripadnost – sve je važno. Osobito šta Cincari govore kad su nasamo.

… Kako se vi to mislite duhovno vozdizati – bez gaća i sa stomakom u kome nema ništa do krčućih creva? Ništa vi, gospodo, o životu ne znate! Tipota! Ama baš ništa! Pod samarom u istočnom karavanu polezniji bi za naciju bili nego ovde pod kraljevom slikom u takozvanom Srpskom sudu! Rodoljubne pesmarice, recitatorska posela i politečeska trabunjanja po kafanama naših prečana sasvim su vam mozak smekšali…

… Insistiram da u Zapisnik uđe kako je Simeon Njegovan, kočijajući se Beogradom na noć Cvetnog četvrtka, iliti 6. aprilija godine 1867, više na Srbiju i Srpstvo mislio od alamunja koje su po mahalama i sokacima pevale:

„Na Kosovo, srpski rode,

da se boriš za slobode!

 ‘’… Nisam se ja na njih (‘’nesrećnu srpsku raju’’, napo. G. S.) srdio… Ja sam imao na njihove glavare što ih boljemu nisu podučili. Jedno je čuvstvo, drugo politika. Jedno treba da poje srce, drugo pamet. Juridički, formalno, u međunarodnom respektu, mi smo, gospodo, 1867, još pod Portom. Turci nam tu. I strani konzuli. O gostima iz belog sveta da ne govorimo. Pa ima li rezona svoja najtajnija namerenija, dok još zrela nisu, na evropejsku diplomatičnu pijacu iznositi? Ajde što se vikalo „Živela sloboda!“, „Živeo srpski knjaz!“ pa i „Živeli srpski gradovi!“, ali kakva je to ćorava politika pred konzulatima arlaukati: „Srpski Budim!“, „Živeo srpski Solun!“, „Živeo srpski Jadran!“ Viči mu, more, živeo kad bude tvoj, a dok nije, ćuti i gledaj kako će tvoj sa što manje troška postati. Koja to lisica pred torom zavija „Živele m o j e  ovce“? I ne čuje se. Vuče se mrakom kao fazma, a ako se u tom mutnom poslu i čuje da ko blekne, to su ovce kad je sve već kasno… I onda, šta znači pred Ali Riza-pašom pevati „Od Budima do Soluna, od Jadrana do Timoka, zlatnoga potoka!“? Šta se Turčina tiče Načertanije naše državne politike? On nije za divan, nego za ispod divan. Jer, to vam je, gospođo, isto kao da na mirovne pregovore idete s belom zastavom u ruci, a sa nožem među zube…"[5]

U skladu sa trgovačkom poslovnom filozofijom pogleda na svijet i život, Gazda Simeon Njegovan govori i o trgovačkom moralu i obrazu i o tome da ‘’mrtav obraz nije ni svetao ni crn", već da je ,,mrtav obraz – mrtav."

,,I obraz je posed. Nisu samo konsignirana roba, nekretnina i obveznice.

Rekoste li vi to – obraz?

Rekoh.

I živi ostadoste?

A šta ste očekivali? Da mi patos pod noge propadne?

Nismo predviđali da trgovac, odozgo i Cincarin, kome je račun, interes, dobit, sve u životu, polaže na obraz poznat po tome što na njemu još niko nije zaradio.

O kakvom vi to crnom obrazu govorite?

O s v e t l o m, zbog koga je Obilić život na Kosovu izgubio, zbog koga je Sinđelić na Čegru u luft odleteo, zarad kojeg 1914. austrijanski ultimatum ne primismo, niti ćemo, da jebe oca, 1941. Trojenom paktu, u koji nas vaš unuk Teodor bezobrazno vuče, prestupiti.

Nego ćemo u luft odleteti.

Bolje luft nego šuft? Bolje rat nego pakt! Bolje grob nego rob!

I vi to o b r a z o m  zovete?

Obrazom, Cincarine, bez koga nacion, mrtav ili živ, ne može velik biti!

Ja sam, naprotiv, adelfia Servi, braćo Srbi, mnenija da o obrazu mislu jedino mali nacijoni, oni što, mimo njega, ništa drugo nemaju. Čak ni pameti videti da mrtav obraz nije ni svetao ni crn. Da je mrtav obraz – mrtav. Neeksistentan, nikakav. A da veliki nacijoni, oni uistinu od formata i budućnosti, preča posla imaju nego se za obraz starati.

Kakva preča posla, Cincarine?

Povrh unapređenja trgovine, proizvodnje, saobraćaja i ostalih, pre svega kreditnih, uslova blagostanja, te zakona za unapređenje trgovine, proizvodnje, saobraćaja i spomenutih uslova blagostanja, pre svega – nacijona s obrazom eksploatiranje i njihovih Sinđelića u luft bacanje.

Onda na isti obraz ne mislimo.

I ne mislimo. Vi mislite na obraz mrtvih, jer vas se cene ne tiču. Ja na obraz živih, jer od cena živim. Vi brinete kakav će vam obraz biti kad bude mrtav, ja da ostane živ, ma kakav da je, a o boji ću posle boja brinuti. Vi mislite kako ćete u pesmaricu ući, ja kako ću na tržištu proći. U jednu reč, obraz o kome sam račun vodio kad sam Garašanina naveo da se mane policajne istrage, da napravi malu kafenu pauzu u izgrađivanje svoje pravne države, bio je trgovački, gospodo. Poslovni ugled i čaršijski kredit…

… Znam da bi me ludilo jače nego išta drugo za prijem u Srpstvo preporučilo…

… Gde vi Srbi stare držite?

U srdce.

Dok su živi, pitam?

U čelo trpeze.

Za držanje u čelo ništa ne znam. Znam za g a đ a n j e. Ono, na primer, kad vam Vožd rođenog oca namrtvo stuko što nije hteo s njim u emigraciju.

Ne laj, Cincarine, Petronije mu bio j e d v a očuh.

Sad j e d v a i očuh. A primarno bio otac. Na „jedva očuha“ spao tek kada se Karađorđe zaknežio… U redu, a šta mu dolazio Marinko? Da nije „jedva brat“?

Brat je.

A ja mislio – bar pobratim.

Zašto pobratim?

Zato što ga Vožd obesio, pa sam mislio, kud će Srbin rođenog brata vešati!

Postupak je to Mucija Scevole koji je, u interesu Rima, ruku svoju dao spržiti!

Možda, ali je taj Mutije pržio s v o j u, nije t u đ u ruku!

Ovde se, Gazda Simeone, ne utvrđuje nacionalni identitet Srba, već Cincara, njihove, a ne srpske etničke osobine! A na ovom specijalnom ročištu, možete li se vi, s obzirom na postupanje s roditeljima i rodom, uopšte u Srbe ubrajati!

      A ja, gospodo, sa svoje strane, utvrđujem hoće li mi takvo ubrajanje uopšte valjati! Vredi li biti srpski otac. Ima li da mi bude bolje ili gore. Jer, ako će mi gore biti, što da se pod starost posrbljujem? Kralj Aleksandar je oca Milana iz zemlje oterao, pa ako je to kod vas običaj, te me Stefan iz Turjak istorna, kud ću ovako star, invalid, a jezike svetske poboravio? Odmah vidim kako car Dušan, ocu Stefanu Dečanskom oči kopa!...

Gnusan običaj sakaćenja nasleđen je od vaših vozvišenih vasilevsa, Gazda Simeone! Dobili smo ga s Istoka!

A od koga ste dobili šiljanje u staračke domove i poklanjanje roditelja anatomskim inštitutima?

To – od Zapada.

Cincari su se upinjali da naslede imanja, a ne rđave običaje.

A povrh svega, ta su sakaćenje, ma koliko nečovečanska, diktovana višim, državnim razlozima i ne mogu se meriti običnim građanskim aršinima.

S tim se soglašavam. Pitanje porodičnih odnosa hteo sam i ja na to da dovedem. Da nam sve bude jasno. Firma je, gospodo, kogod država. I kao što država ima pravo i silom promeniti upravu koja je upropašćuje, i Firmino je pravo upravu koja je u stečaj vodi vlasti lišiti i pod starateljstvo je staviti.’’[6]



[1]Borislav Pekić: ,,Graditelji", BIGZ, 1995.g., Beograd, str. 17

[2] ,,Više ja nisum isti. Nisum više graditelj. Postao sum i ja, kao ovi naši, razoritelj…

Meni se sad čini da tu ništo ne valja. Nijedanj jekser da na prafo mesto nije udarenj. Nijedna greda u dobroj kosini. Sve da treba srušiti. Odjedaređ sravniti. Kao što dejstvuje zemljotres.

Ionako se sve na tom simeonskom zdaniju kruni, rasipa, raspađa. A nikoga da popravlja – o dograđivanju da i ne goforimo – nema. Nema više Njegovana. Nema Simeona. Ni prafih ljudi. A kad ljudi nema, bolje da nema ni njihovih građefina. Ja ništo tužnije nisum video od grečeskih ruinja. Strav te ufati kad se prepneš na Akropolis, pa namesto da vidiš sen Perikleta kako se s Alkibijad retorično proteruje, zatičeš Turčad kako po stopama jelinskih heroja pišaju! Bez čofeka da u njemu žifi, svako je, pa i najslavnije zdanije – grob. I ruševinja je čofečnija od ruševine kuće. U njoj se bar niko neće prefariti da borafi, pa dožifi da mu krov na glafu padne… Ako prafih naslednika nema, čemu nasledstvo?... Tako ti je s imanjem, držafom, svim i svačim na svetu… " (Borislav Pekić: ,,Zlatno runo", Laguna, Beograd, tom V, str. 48-49).

Nasuprot ovom gorkom i bolnom osjećanju na kraju svog dugog života (uveliko premašivši sto godina i ni sam ne znajući koliko je to ,,više"!), gazda Simeon iznosi primjer njegovog đeda Lupusa: ,,A naš Lupus bio drugo… Što je bio? Poslednji Romej, gospođo!“ Horis alo – bez daljeg! Možda – i poslednji Jelinj. Jedinji je on, Lupus Adamastos, Olimpios, Aleksikakos, u papazjaničnom raznovrsju življenja video OLON – trgofačku celjinu; jedinji je on poimao da je sam mistrion žifota u AGONU – takmičenju, i iz te trke proizišloj AGONIJI – brizi hoće li se do celja stići, hoće li se prvi ili bar među prvima biti, jedinji je Lupus Veliki, Lupus Veličanjstveni, mogao znati gdi je – ako ga uopšte ima – Zlatno runjo, i kako se do njega stiže!

… Nisu zabađafa umnji Jelini goforili za antroposa, čofeka, da se, sve dok ne umre, ne znaje je li srećan bio. A deda je i po toj meri bio… Koce, zašto?... Zato, gospođo, što je umirao simeonski: sređ POSEDA koji je unapredio, ostavljajući za sobom PROŠLOST koje se nije stideo, i POTOMSTVO u koje se pouzdafao. Od žifota se više i ne može očekifati… A ja, oime, umirem sređ ruševinja tog Poseda ostavljajući iza sebe Prošlost kojom se ne dičim i Potomstvo kojeg se sramim!...’’);‘’... Šta mislim da će biti naši unjuci? Ne znajem. Srbi svakojako neće. Taj se kredit iscrpao. A ja ću, naravno, skončati u tom nacionu. Nema mi druge. Kao jedinji Srbin koji ume da prepričafa slavnu Predaju gradofa. Kao što je Simeon Grk jedinji pamtio razorenje Moskopolja, Moshopolit epirsku postojbinju, a nekoji davnji Simeon pad Konstantinopolisa. Kad odem, neće više biti srpske duše da taj vaseljenski prizor pamti. A možda ni primljene gradofe drži. Kako sve natraške ide, ne bi me uprepastilo da ih Turcima vrnemo. Na jastuče od moira svilju, uz saljve i ofacije..." (Ibid., str. 38-39, 49-50)

[3]Ibid., str. 138

[4] Borislav Pekić: ,,Zlatno runo", Laguna, Beograd, II tom, str. 272

[5]Borislav Pekić: ’’Zlatno runo’’, Laguna, Beograd, tom V,str. 93/94, 95, 99, 100 i 101/102

[6] Ibid., str. 363/364, 368, 373/374

 



0 Komentara

Ostavite komentar

• Redakcija zadržava puno pravo izbora komentara koji će biti objavljeni. • Komentari koji sadrže psovke, uvrede, prijetnje i govor mržnje na nacionalnoj, vjerskoj, rasnoj osnovi, kao i netolerancija svake vrste neće biti objavljeni. • Prilikom pisanje komentara vodite računa o pravopisnim i gramatičkim pravilima. • Nije dozvoljeno pisanje komentara isključivo velikim slovima niti promovisanje drugih sajtova putem linkova. • Komentari u kojima nam skrećete na slovne, tehničke i druge propuste u tekstovima, neće biti objavljeni, ali ih možete uputiti redakciji na kontakt stranici portala. • Komentare i sugestije u vezi sa uređivačkom politikom ne objavljujemo, kao i komentare koji sadrže optužbe protiv drugih osoba. • Objavljeni komentari predstavljaju privatno mišljenje autora komentara, i nisu stavovi redakcije portala. • Nijesu dozvoljeni komentari koji vrijedjaju dostojanstvo Crne Gore,nacionalnu ,rodnu i vjersku ravnopravnost ili podstice mrznja prema LGBT poulaciji.