Škrinja

Goran Sekulović

Kritika velikosrpstva od jednog Cincar-Crnogorca (V)

Maj 19, 2022 3 Komentara

(15 riječi)

Borislav Pekić i ‘’Velika Srbija’’

 

Razlika između crnogorske i srpske istorije i filozofsko-psihološko-mentalitetskih konstitucionalnih temelja ova dva naroda – što je svakako intenzivno i presudno uticalo i na uobličenja njihovih različitih nacionalnih i filozofskih, pa samim tim i metafizičkih a ne samo karakternih i političkih!, pogleda na svijet – je i u tome što Crnogorci grade svoju Istoriju na osnovu pozitivnog, pobjedničkog, a Srbi na osnovu negativnog, gubitničkog, kriterijuma, ili kako Pekić kaže za ovaj srpski kriterijum i elemenat: na osnovu ‘’kukanja’’ i ‘’nevolje’’. Crnogorci su jedino upravo od Srba 1918.g. u svojoj modernoj istoriji jedan jedini put izgubili, ali na krajnje časan način i to na samo relativno kratak rok, cjelokupnu svoju institucionalnu nacionalno-državno-vjersko-kulturnu utemeljuću osnovu. I to, dakle, zahvaljujući podlom i prevarantskom, okupatorskom i nasilnom, imperijalnom i asimilatorskom velikosrpskom (konačno, činilo im se tada!?), zaokruženom i realizovanom načertanijskom planu i programu uništenja svega crnogorskog, odnosno crnogorske države, crnogorske nacije-etnije i crnogorske crkve-vjere. Jer, ‘’istorija… na rodna se gruda pravi’’, a Crnogorci su svoju istoriju upravo i napravili na svojoj crnogorskoj rodnoj grudi!

Evo kako Gazda Simeon Njegovan u sklopu procesa utvrđivanja njegove etničke i nacionalne pripadnosti pred srpskim sudijama ukazuje na pogubne zamke negativnog srpskog osjećanja i shvatanja istorijskih kretanja.

‘’Da ste za vremena, još 1867, za ponašanje svojih podanika drukčiju, cincarsku daru imali, i nacionalna mera bi vam, danas, 1941, drukčija bila!...

Bez istoričeskih poduka, gospodine! Narod koji tvrdi da je najstariji na Balkanu, stariji i od Grka, da pamti kentaure, malne stvaranje sveta, a za nekoliko hiljada godina nije bio kadar sopstvenu istoriju sazdati, nije podoban da podučava one koji su je…

Za manje od hiljada i napravili i upropastili. A što se Cincara tiče, oni nemaju istoriju ne zato što su nesposobni da je imaju nego što nisu glupi da je naprave.

Ko je glup, ko se  z b o g  nemanja istorije u nešto drugo mora pretapati, ili se bar praviti da se pretapa, na drugom ćemo ročištu…

   … Cincari nemaju istorije za kojom bi kukali kao Srbi. Jedino što za pamćenje imamo jeste nekoliko jačih požara, pokolja i metanastevsisa… Seoba. Resto je gurbet. Kao što se od rđave tkanine paradno odelo ne šije, ni povest se ne kroji samo od nevolja. Nuždan joj je pokoji ukras. Makar i kurvanjska kamelija. A i postojanstvo se neko ište. Na pečalbi se istorija ne pravi, gospodo. Pravi se špekulacija, profit, para. A istorija, ako je kome baš toliko do nje stalo, na rodna se gruda pravi. Ako je nemaš, ni istorije nemaš. Samo multu poradz i multu morazo. Mnogo novca i golemu tugu… Ne možete nas vi Srbi razumeti. Niko nas od stajaćih nacijona ne može razumeti. Možda bi nas, da hoće, razumeli Jevreji. Ali neće, psi. Ti samo sebe shvataju. A, okrom, i zemlju imaju. Obetovanu, doduše, nešto kao uslovnu ostavštinu, no ipak nešto o čemu mogu sanjati, za šta se mogu pripravljati, na šta svake godine o prazniku Izlaska mogu s nadom na povratak misliti. Imaju se ljudi za šta hvatati. Mi Cincari nemamo. Ne možemo kazati: ‘Danas ovde, dogodine u Moskopolju!’ Moskopolja više nema.

Kad uzmemo Albaniju, može se obnoviti.

Ali nikad  p o n o v i t i. A bez ponavljanja nema istorije… Ja mislim, gospodo, da smo mi jedini na svetu ovako beskoren, lebdeći etnik. Bez prošlosti, bez budućnosti, a opet trajemo…

… I šta slavni Srpski sud misli o pesmi:

‘Rado ide Srbin u vojnike,

Da zelene bere lovorike;

Borba njemu zabava je draga,

Još milije salomiti vraga!’

Kakav je to, ma ton Teon, narod kome je borba – zabava? Narod kojem je borba najmilija zabava nije za Evropu nego za afrikansku džunglu. Ako takvom šašavom narodu slobodu daš, taj će je zloupotrebiti da Balkanom i Istočnim pitanjem ratove zameće. Drži ga zato pod Turskom, a ako ga ona ne ume naučiti redu, daj ga pod arendu Avstriji jal Rusima, daj ga i Sotoni, jedino ga ne puštaj sam sobom da upravlja, jer će, kakav je, i kako preti, iz tih stopa krenuti da se ‘zabavlja’ i svetu neprilike pravi… Ali vrhunac nacionalne nesmajnosti bila pesma što se pred Licejom čula:

‘Na Kosovo, srpski rode,

Da se boriš za slobode!

Drhti onaj Stambol kleti,

Jer mu Srbin teško preti!

Već je prošlo četir veka,

Od kad Dušan na nas čeka!

Nek se krvlju rose polja,

Borimo se za vremena bolja!

A sad pijmo, braćo draga,

Jer teramo crnog vraga!’

Sud priznaje da pesma nije osobito diplomatična.

Osobito? Diplomatična je koliko pandurska toljaga! A kako i da bude kad su i najkrupnije narodne glave pomahnitale! Mitropolit Mihajlo je, s amvona Saborne crkve, pred celim konzulskim korom, iz glasa vikao: ‘S granitnog ovog vo vjeki vjekova slobodnog nam belog grada što skorije da pođemo d o l i n o m  M o r a v e, V a r d a r a  i  D r i n e, te da sva naša srpska braća budu okupana zracima slobodnog sunca!’… Ja bih, gospodo, to narodno banjanje počeo personalno s Njegovim preosveštenstvom, samo ga ne bih u ‘sunčane zrake slobode’ sumivao, nego bih ga tuširao ledenom vodom sve dok se ne obasvesti ko je, gde je i u čijem svetu živi… Čak mi je i kumbaros Garašanin na balu priznao: ‘Znaš li, Simeone’, veli, ‘da ja zamalo đacima pred Licejem ne rekoh – Pogledajte, deco, one zemlje preko Dunava, Save i Drine, one su v a š e’ – ‘U poslednji se čas suspregoh.’ I njega, dakle, s onolikim premunteskim iskustvom, uhvatila istoričeska promaja što je tih dana Beogradom duvala i pamet ljudima u štetu odvodila… Jedino se, horis ali, mora se priznati, civilizovano-kurvinski, da baš ne kažem i cincarski, držala Njegova svetlost Mihajlo. Taj je, očigledno, meternjački zanat u Miloševoj kovačnici pekao, u Beču ga magistriro. Premda se već uveliko, tajom, s rumunjskim Karolom i grečeskim Đorđijem domunđavao, a s crnogorskim Nikolom već i opelo Turskoj uglavio, nije se ustručavao Velikom veziru Mehmed Rudži-paši pisati: ‘Da će sultanovo uzvišeno Ime blagosiljati sav serbski narod…“, narod, inače, kome se najdraža zabava kasapljenje Turaka, „…kojega knjaz nikada ne bi zaboravio na blagodarnosti, ni na lojalnost, koju bi mu za to dugovao, te bi, znakom tako sjajnim svoga blagovoljenja, Njegovo carsko Veličanstvo, n e r a s k i d i v i m  u z i m a  z a  s e b e  p r i v e z a o  j e d a n  h r a b a r  l o j a l a n  n a r o d…’, koji u međuvremenu za što izdašnije ispoljavanje pomenute lojalnosti, već i britke sablje oštri…

 

 … Tako se, gospodo srpske sudije, vodi velika evropejska politika! A trabunjanjem s crveni amvoni i sa urlikanje po sokaci vodi se ludačko kolo!... I da vam priznam. Nisam ja zarad nekog fizičeskog mira na Palilulu utekao, pa se čak i do Smederevskog druma izvezao. Utekao sam zarad duševnog. Nisam mogao gledati kako se Načertanije srpske nacionalne politike po kaldrmi, među balegom, vuče!...’’’[1]