Škrinja

Goran Sekulović: Trideset godina od smrti Borislava Pekića

Kritika velikosrpstva od jednog Cincar-Crnogorca (II)

(15 riječi)

Borislav Pekić i ‘’Velika Srbija’’

 

Uz trgovinu i trgovačko-filozofski pogled na svijet, tj. uz izvorno načertanijsko-njegovansku trgovinu, Pekić navodi i odgovarajući pogled na, prije svega, istoriju i politiku. ’’... Politika ti ne razlikuje sredstva. Ona ima oči samo za celj.’’; ’’Vlade uvek očekuju neprilike. Ništa drugo i ne predviđaju. Svaka vlada najveći deo mandata i provodi u savladavanju neprilika. Vladanje... i nije drugo nego beskonačno i iscrpljujuće uklanjanje jednih neprilika da bi se napravilo mesto za druge...’’; ’’Stanje na istoričeski pijac rofito. Kako čije akcije stoje, nikojako ne možeš dokučiti.’’; ’’... Gde ti je mnogo istorije, tu ti je... posigurno, malo sreće.’’; ’’Malter istorije je laž, krv i znoj...’’; ’’Našu slavnu jelinsku državu nije ubila trgovina, filosofija i poezija. Ubila je istorija. Alamunja istoričeska Aleksandar je stuko. Nisu Aristotelo, Evripid i Fidijas!...’’;’’… Narodi se napadaju da bi se njihov privredni i ljudski potencijal svome prisojedinio, i od toga se kastiga mora bojati svako, bez obzira na to vlada li njime ustav, skupština, tiranin, rulja ili bogataši.’’; Da je pljačkanja, i kako se moderno kaže korupcije, bilo od postanka čovječanstva, pokazuje zorno i Pekić na primjeru krstaša. Mnogi su i kod nas poslije ratova, tranzicije i privatizacije devedesetih, promijenili nadimke poput jednog od prvaka krstaša koji je u rat pošao kao, kako piše Pekić,’’Valter Bez Imanja’’, da bi ’’po povratku promenio nadimak.’’; ’’Ne vodi se pametna politika sa bine, gdi te gađadu mućkovima, nego iz lože, da možeš izići ako ti se program ne sviđa! Da, izići, a po potreba i ti jaja dohvatiti!’’[1];’’… Narodi se napadaju da bi se njihov privredni i ljudski potencijal svome prisojedinio, i od toga se kastiga mora bojati svako, bez obzira na to vlada li njime ustav, skupština, tiranin, rulja ili bogataši.’’; ‘’Politika je kurva, misli Simeon, simeoniko putana, simeonska kurva. U politici ni savez sa đavolom nije rđav ako obećava da vodi Bogu. Put u raj nužno kroz pakao ide.’’[2]; ‘’Znao sam za istorični jadac: ko se ne može uništiti u opoziciji, treba ga uništavati vlašću.’’; ‘’U zagušljivom vazduhu moći, i najotpornije ideje prokisnu. U sjaju vlasti svaka farba izbledi, pa će i crvena.’’[3]; ‘’Za dobošarsko rodoljublje i istorično praznoslovlje nisam mario, pogotovu srpsko, koje je katkad, u stvari većinom, i nesnosno umelo biti. Podsmevao sam im se, mada sam, priznajem, i sam tome preterivanju sklon bio kad se o našim Romejima govorilo. Ali, meni je bilo lako, ja se nisam rodio Srbinom kao ti i tvoj brat. Niti se Srbinom stvarno osećao. Po duši bio trgovac, po imenu Cincarin, po rodu Romej, po poreklu – konj. Tu za Srbe mesta, osim domicilnog, nije bilo. Ali, živelo se, trgovalo se među njima. Umiralo i rađalo ponovo. Ksen, stranac, tuđin, nisi večno mogao ostati. Morao si se praviti da se posrbljuješ, da nacionalno osećaš, da si i ti rodoljub, jer to se ovde oduvek cenilo više nego da si bogat i pametan, što je i sada za mene najveće rodoljublje do kojeg živ čovek može dospeti. Ti, Stefan i braća vam niste morali svoje srpstvo dokazivati. Ja, bogami, jesam. Još i danas.’’; ‘’Ova zemlja znala je jedino kako se umire u ratu, a mi smo je naučili kako će živeti u miru, kad se stvari ne rešavaju jurišima, zasedama i noževima, nego radom, pameću i strpljenjem. Ova je zemlja znala samo braniti svoja dobra, a mi smo je naučili kako će ih i sticati. Ova je zemlja umela živeti samo od prošlosti, a mi smo je naučili kako će živeti za budućnost. Mi smo, sine, bili graditelji po umu i volji, osvajači po pozvanju, tragači za Zlatnim runom po nagonu, pregaoci po vaspitanju, a iznad svega, očevi po srcu, jer smo uvek samo na vas, sinove i unuke, mislili, kako ćemo vam i koliko nasledstvo ostaviti, a ne kako ćemo i svoju očevinu rasturiti.’’; ‘’‘Ako profit određuje etnos, određuje i etos… Što onda zbog profita i ne ubijati?...’ Ja ti ohi, što da ne? Zbog istorijskog profita i nacije ubijaju. Ne ubija Srbin, ubija Srbija. Ne ubija Simeon, ubija Firma. Trgovina je rat, sine, nije monaška preparandija. Zato se politikom i trgovinom samo naročiti ljudi bave. Sve ostalo svi mogu raditi.‘’ (Komentar Gazde Simeona Njegovana na citat iz dnevnika njegovog sina); ‘’Nije dobro da trgovina ide mimo ili protiv nacionalnih interesa, jer će, u krajnjoj konzekvenciji, sa svakim nacionalnim padom i trgovina gubiti. Ali, ako se s nacionalnim interesom usaglasi, ne vidim da ne treba da zaradi koliko može. Ne bi, inače, bila trgovina i nikome ne bi koristila.’’; ‘’Kad bi se po srcu sudilo, čemu zakoni? Istorija je priča o ljudskom pokušaju da se ustanove izvesna Pravila igre koja će balansirati našu prirodnu potrebu za apsolutnom moći i totalnom koristi, a civilizacija pristanak da se ta Pravila poštuju i kad nam ništa od toga ne donose, ili donose mnogo manje nego što smo očekivali i na šta smo prava imali. Ta Pravila igre u oblasti o kojoj govorimo jesu zakoni. Rđavi, dobri, nepotpuni, neumešni, razumni, sveobuhvatni, nedovoljni, preterani – oni su jedina brana pred haosom samovolje naše prirode. I zato je bolje biti rob u zemlji sa zakonima nego slobodan čovek u zemlji koja ih nema…’’; ‘’Mudra se država obavezuje za šansu za blagostanje, a usrećivanje je izvan njenih snaga, pa i potreba.’’;’’Gde je mnogo istorije, malo je sreće.’’; ‘’Prošlost je grob budućnosti.’’;’’Za prošlost ključa nema.’’ (IZ SIMEONSKE FILOSOFSKE ENCIKLOPEDIJE)’’[4]

Po Pekiću, problemi u srpskoj, tj. u srbijanskoj politici nastaju onda kada umjesto da se istorijski, državni i društveni procesi vode i usmjeravaju ponajviše i presudno upravo civilizacijskim aršinima i standardima ekonomsko-trgovačko-diplomatsko-razvojnih mehanizama, sredstava i ciljeva, na scenu stupa i sve više preovladava pogubna crnorukaška, kako on kaže, ‘’pandurska toljaga’’, ‘’bajonetska politika’’, ’’srpski, kosovski, nebeskobuzdovanski običaj’’, koji su, opet po njegovom uistinu vizionarskom predviđanju, i dan-danas (ne samo na kraju XX-og već i dalje u XXI-om vijeku) na Balkanu izvor, uzrok, podsticaj i razlog novih potencijalnih sukoba i ratova. ‘’… Nisam čovek nego Firma, golemo preduzeće. A Preduzeće nema ni morala, ni savesti, ni duše ni obzira. Ima samo račun, kvartalne i završni. Tu je sva njegova duša, sav moral. I kad biste se vi Srbi makar malo ponašali kao Firma, a ne svako za sebe i po svojoj savesti, kad biste etičnost, čestitost, poštenje, dobročinstvo, prostotu srca i hrestoljubije pojedincu ostavili, a kao država, etnos, Carstvo, samo svoj interes gledali, gde ćete ovde, a ne na nebu postojati, istorija bi vam bila drukčija…’’[5]

Dakle, čak i Načertanije, koje se danas s pravom uzima i shvata kao najočigledniji i ključni plan i dokaz velikosrpskog državnog agresivnog i nacionalističkog, šovinističkog i velikoimperijalnog programa, poslije njegovog konstituisanja i formulisanja, dakle, u fazi realizacije mogao je poći donekle i drugačijim pravcem i karakterom, više civilizacijskim a manje nasilnim i imperijalnim, kako to vidimo u ‘svjedočenju’’ gazde Simeona Njegovana. Jer, Načertanije je izvorno bio zamišljen makar u jednom određenom stepenu (kada je u njegovom početnom stvaranju i osnovnom formulisanju učestvovao i otac gazde Simeona – Kir Simeon Lupus) više kao – na početku tajno, a po objelodanjivanju naširoko poznati i citirani i pro i kontra – građanski i trgovačko-prosperitetno-diplomatski usmjereni strateško-razvojni nacionalni dokumenat, a ne nikako (samo!), isključivo ili pak pretežno sredstvo za primjenu gole sile i nasilja.

Tek kasnije, u krajnje neodgovarajućoj i izopačenoj primjeni, naročito od strane terorističke organizacije tzv. ’’Crne ruke’’, Načertanije je postalo obično uputstvo za nasilno i oružano nadiranje srpske vojske i žandarmerije i njihovo osvajanje okolnih naroda, država i teritorija zarad stvaranja ’’Velike Srbije’’. Tako da u biti neadekvatno, trgovačko (koje je za Pekića, tj. za Kir Simeona Lupusa Njegovana paradigma čak i za filosofiju) i komercijalno viđenje ’’Gorskog vijenca’’ i nije neko zlo, jer ono kao takvo ipak ostaje u okvirima civilizacijskog i kulturnog konteksta mišljenja, dakle, u krajnjoj instanci stvaralačkog, ali jeste zlo i to veliko kada se u funkciji stvaranja velikodržavnog i etnički čistog prostora i projekta zvanog i znanog kao ’’Velika Srbija’’, sa svim njegovim različitim propratnim manifestacijama, uzrocima-posljedicama i osobinama, vrši krivotvorenje, manipulativno i falsificirajuće tumačenje ’’Gorskog vijenca’’, a Njegoš proglašava antiislamskim i antimuslimanskim misliocem, pjesnikom i piscem radikalno-zločinačkog i genocidnog usmjerenja, sa čime se protagonisti ovakvih opskurnih i anticilizacijskih, lažnih i mitomanskih, iracionalnih i destruktivno-pogubno-konfliktnih interpretacija, filozofija i pogleda na svijet otvoreno i uveliko predstavljaju i ponose!

A o tome kakva je u biti do sada pretežno istorijski praktikovana srbijanska(srpska) politika, Pekić piše: ’’Vidi li Srbiju od Budima do Soluna kao kum Garašanin, ili je ona dobra za njega ma zahvatala samo koliko kratkovidim konjskim očima može da osmotri – od ušća Save u Dunav do avalskih gradina?’’; ’’Da smo pobedili na Kosovu, da smo mi naselili Hrvatsku, da samo Uroš nije bio onako nejak, da smo mogli naći zajednički jezik sa Bugarima, da smo namesto pravoslavne imali katoličku crkvu, da smo, da smo... Mi smo, boga mu, stalno u nekom kondicionalu...’’; ‘’Možda se Srbi tako sećaju, gospođo. Da se prafu važniji, da potomstvo oči zamažu, sebi cenju podignu. Za Cincarina je sećanje posao kao svaki drugi cincarin se seća da sebe u omaški ufati, porođ od omaški odviknje.’; Posle došlo slavlje kad smo Kosovo povratili, dušu namesto dofeli, pa oslobođenje Beograda 1918… Bilo tih narodnih festivalja prilično. Po njima bi ispadalo da smo mlogo prosperitetanj nacion. A šta smo – znamo mi i Bog!...; ‘’Ako ćemo nacionalnu pripadnost i građansku lojalnost meriti po tome šta mi Srbi jedni o drugima mislimo, u Beogradu žive sve sami Turci.’’; ’’Mene bombardirala braća Srbi. Ti s kojima sam igrao moravac, sitno kolo do kola… Ripam. Za sebe ne znam. Od Soluna do Budima. Od Budima do Soluna. Oštrimo, brale. Živeli Srbi. I sve takve gluposti.’’; Kad se to istorija za privatnika brinula? Nju interesuju jedino opšti kataklizmosi, narodne katastrofe. Lične, ako ti je stalo, pamti se…’’; ‘’… Ovde (se) na Baljkan sve što je gljoriozno i sljavno po ledinje, još od starih Grka, dešafa.’’; ‘’Zašto ne krećemo, Aleksa, informiram se. -Držu govore, Gazdo. -O čem? -O Kosovo, Gazdo, kako ćemo se, kolko sutra, na Kosovo suljnemo.-Moji pulo, oćimo.’’; ’’Odovud-odonud, mi opet o Turcima. Ispod svake naše omaške viri po jedan Mujo. Mislimo li mi zaista da nam 500 godina pod tuđom voljom daje pravo da idućih 500, pod svojom vlastitom, koristimo na najgori mogući način? Mene niko ne može ubediti da bi jedan normalan konj, pošto je posle višegodišnjeg rintanja za okrutnog gazdu, dobio najzad nezavisnost, slobodu koristio da uzjahuje, kopita, grize i zlorabi svoju braću u čoporu!...’’; ’’... Istoriju, onu suštinsku povest i sudbinu jednog naroda, ne predodređuju njegove vrline, nego njegove mane...’’; ’’Što se pak tiče takozvanih ’kosovskih raspoloženja’ u narodu, mi Srbi znamo do čega nas je Kosovo dovelo...’’; ’’... –Nada i mašta zajedno. Ona je u njih (u Srba) dovoljno jaka da zameni svaku stvarnost.- Jadni ljudi.’’; ’’Srpstva (se) odričeš a nisi ga još čestito ni okusio.-Dovoljno mi je ovo što jesam.’’; ’’Laže Srbin dok zine! Pa taj isti Kraljović Marko bio Turčinov najcrnji ližisahan, zaginu na Rovine pod zelenu strizu, a ne srpski barjak. Vidi im dične junake! Ako nije drevni ispičutur i trošadžija onoliki, on je subica iz potaje, ko Miloš. Junak je, bre, Simeone, sine, grečeski Akilej, Heraklo, Lejonid, to su pravi junaci...’’; ’’Ja ne verujem da ima naroda čiji grb sa tolikom preciznošću izražava ono što nam kao naciji nedostaje...’’; ‘’Daseratuje, znaješ? Ne, mijoš nismo. Alihoćemo. Dajeneštodobro, svakojakobinasmimoišlo. Ofako se ne nadaj. A kako se to ovde obavlja, znaje se. Kratko se ratuje, dugo robuje, a nikad čestito ne oporafi…’’; ‘’Spoj ludila i politike uvek daje sjajne rezultate…’’; ‘’... Nema sveta. Ničeg više nema.’’[6]; ’’Svaki narod poseduje sve  m o g u ć e  osobine, i u tom se pogledu mi Srbi ni od jednog naroda ne razlikujemo. Razlikujemo se, nažalost, u pogledu mere u kojoj pojedine od tih osobina učestvuju u tom mutnom amalgamu što se zove narodno biće...’’[7]; ’’U srpska politika brez kubure ne može. Da ti za nju ne treba retoričnost i pamet, nego suv barut, brze noge i da te Bog ispod oka ne ispuska!... Sve živo iz pojasa kuburu vadi čim iz pamete više nema šta da izvadi... Politika je ko kurva. Nije da sa njom pod ruku korzom paradiraš, nego da je u nekom budžaku, askumtu – tajom, miluješ.’’[8]; ‘’Po čaršiji se pripoveda da će iz Stambola, odtamošnjegfrancuzskogposlanika, doći nekakav oficir da izvidi stanije u Knjaževini i Parizura portira, te da je povodom vizite Garašaninna jednoj domaćoj soareji kazao: ‘Kaki smo nikaki, ovaj nam sada podni poštone bi trebo, nokad je već naspeo da dođe, mora se gledati da se pristojno primi i da mu se oči koliko više zamažu.’ Ovo me opominje na 1844, kad su Imperatorskog ruskog Generalnog konzula Danilevskog Ustavobranitelji vodili kroz nahije ko pašu s tri tuga samo da bi se Petersburgu što dublje pod rep podvukli. Šta će sadašnji činovnjaci smisliti, ne znam, tipota den ksero, biće nešto, u svoj srazmer, potemkinski krupno.’’;’’Kentaursko stanje kompromisa, ravnoteža smerova i sila, polovičnost oblika, panmetronaristonska pragma još nikog usrećila nije. Trbuh uz Austriju, srce Rusima, mozak na otavu, a koža na doboš.’’’’; Ni danas Srbija nije daleko u stvarnosti od jednog ovakvog razmišljanja Simeona Njegovana!?[9];‘’'Gospodin' izaslanik se zvao Vukoje. Čim ga ugledah, rekoh sebi da ću se, ako svi Servi tako izgledaju i podobne naravi imaju, u Veprovom brlogu zloprovesti…’’;‘’…a izgleda da kod Serva svako ko umre odmah postaje svetac…’’; ’’Dvorski su im običaji romejski, ponašanje, nema dvojbe, naše, ali mi se čini da ispod svakog viri po Vukoje i čeka da nam stegne glavu.’’; ’’Plemstvo im kao Dvor, meko spolja, tvrdo iznutra. Sve sâm Vukoje u ljudskoj koži. Kenta vrikao moji slavni preci, i na rečima, i u mislima, i na delu.’’; ’’Narod kakav im je, ne znam, ali od svog plemstva ne može pitomiji biti.’’;’’Serve, koje sam do Skoplja prezirao, a od Skoplja ih se plašim, što i Tebi najtoplije preporučujem.’’;’’…Po (ovim) izobraženjima umetničkimviše nego po povesti Balkana kakvu je mi Romeji znamoservski su vladatelji, od prvih Velikih župana do sadašnjih kraljeva, čak i bez budućih careva, na koje se kao na nešto obezbeđeno računa, u savezu bili sasvim zemaljskim dobrotama i ponekim nezemaljskim, nikad nijedan boj izgubili nisu, nikad krivo nekom učinili, nikad nešto nezasluženo dobili, i što je najgorenikad umrli, jer bi ih, čim im se to desi, njihova Crkva posvetila i na nebo ispela, da i tamo u slavi stoluju, pa se, ako se ova navada ne zaustavi, našim romejskim svecima može desitida od Servani gore nemaju mesta kao što ga mi dole uskoro nećemo imati.’’; ’’…Godine 1217. sin toga Nemanje, prozvanPrvovenčani“, prima od pape Honorija III kraljevsku krunu, coronaregni, i odriče se pravoslavlja. Katoličkom rimskom krunom kruniše ga pravoslavni svetac Sava.’’;  ‘’1274. NAŠ (Vizantijski car, osnivač dinastije Paleologa, napom. G. S.) MihajloVIII Paleolog potčini Pravoslavnu crkvu na saboru u Lionupapi GrguruX.’’[10].

Riječ je, dakle, vidimo o srozavanju ‘’Načertanija’’ od najprije i prije svegamakar u dijelu želja, namjera, planova, očekivanja, nadanja i interesa njegovog cincarsko-simeonsko-njegovanskog koautorstva!? – trgovačko - diplomatsko-ekonomskog dokumenta o civilizacijskom uzrastanju Srbije i njenom sveopštem modernizovanju i prosvjećivanju do opskurnog i mračnog, otrovnog i ratnohuškačkog tekstuljka čija je jedina zadaća da bude vodič za nasilno osvajanje susjednih teritorija i država i etnički inženjering okolnih naroda radi njihovog asimilovanja i pretvaranja uisključivu i totalitarnu srpsku etniju. Ili: kako se prešao put od ‘’Velike Srpske Trgovine’’ do ’’Velike Srbije’’. Posljedice i rezultati tog puta prevashodno za samu Srbiju i srpski narod neće biti nimalo pozitivni. Naprotiv![11]



[1]Ibid., str. 226, 201, 209, 234, 351, 236, 192, 233

[2]BorislavPekić: ’’Zlatno runo’’, Laguna, Beograd, 2012.g., IV tom, str. 370 i 439

[3]BorislavPekić: ’’Zlatno runo’’, Laguna, Beograd, 2012.g., IV tom, str. 34

[4]BorislavPekić: ’’Zlatno runo’’, Laguna, Beograd, 2012.g., VI tom, str. 205/206, 231/232, 166, 239/240, 342/343i 269

[5]  BorislavPekić: ’’Zlatno runo’’, Laguna, Beograd, 2012.g., VI tom, str. 334/335

 

[6]Borislav Pekić: ’’Zlatno runo’’, Laguna, Beograd, 2012.g., V tom,str. 55, 86, 175, 60, 139, 182, 345, 284, 217, 53/54, 250, 54

[7]Borislav Pekić: ‘’Zlatno runo’’ II tom Fantazmagorija, str. 352

[8]  Ibid, str. 235 i 236

[9]Borislav Pekić: ‘’Zlatno runo’’ IV tom Fantazmagorija, str. 134 i 269

[10]Borislav Pekić: ‘’Zlatno runo’’, VI tom Fantazmagorija, str. 274, 281, 291, 299 i 311

[11]Simeon Njegovan ’’... sedeo je pored kuma g. Ilije Garašanina, predsednika Sovjeta popečitelja Aleksandra Karađorđevića. Kod kafe zapitao ga je ovaj šta misli o srpskom opredeljivanju u tek otvorenom Krimskom ratu između Rusije i Turske potpomognute zapadnim Silama ’a u smotreniju ruskih intriga da nas još jednom u svoje vojevanje uvuku’... Čekajući odgovor, g. predsednik Sovjeta gledao ga je zabrinutim očima čoveka kome su Rusi još jednom u životu pamet pomutili. Izgledao je bespomoćan i nesrećan taj otrovni zmaj koji je čitavu imperiju, od Budima do Soluna, od Crnog do Jadranskog mora, već bio nacrtao na geografskoj karti, sakrivenoj ispod krasnopisanija svoga Načertanija.’’ Po Garašaninovim očima ’’... su se, kao u biljurnim mađioničarskim kuglama, micale nacije pod zastavama protivrečnih imperijalnih ambicija prema Balaklavi, gde će ljudi biti satrveni kartečima,a preživeće samo žudnja za revanšom...’’ (Borislav Pekić: ’’Zlatno runo’’ Fantazmagorija, Laguna, Beograd, tom II,  str. 368 i 369)



1 Komentara

Fanito Postavljeno 13-05-2022 09:21:00

Sposobnost akademika dr Gorana Sekulovića da koristeći filozofska, književna i uopšte umjetnička djela prikazuje razloge nečije lične ili nacionalne frustracije i njen refleks na aktuelna zbivanja je vanserijska. I izbor koji pri tom pravi, takođe je za svaki rešpekt, jer je to izbor pravog intelektualca-mudraca. I ova kolumna, kao nastavak prethodne, je na tom fonu i treba je obavezno pročitati! U osnovi, obije ove kolumne su u službi poziva na neophodnost izgradnje zrelijeg, promišljenijeg građanskog društva i vlasti koja ga pretstavlja, kako bi i odabir puta kojim će se to društvo, taj narod i ta država kretati bio put napretka i prosperiteta. Koji neće donositi nesreću sebi i drugima. Čestitke Gorane!

Odgovori ⇾

Ostavite komentar

• Redakcija zadržava puno pravo izbora komentara koji će biti objavljeni. • Komentari koji sadrže psovke, uvrede, prijetnje i govor mržnje na nacionalnoj, vjerskoj, rasnoj osnovi, kao i netolerancija svake vrste neće biti objavljeni. • Prilikom pisanje komentara vodite računa o pravopisnim i gramatičkim pravilima. • Nije dozvoljeno pisanje komentara isključivo velikim slovima niti promovisanje drugih sajtova putem linkova. • Komentari u kojima nam skrećete na slovne, tehničke i druge propuste u tekstovima, neće biti objavljeni, ali ih možete uputiti redakciji na kontakt stranici portala. • Komentare i sugestije u vezi sa uređivačkom politikom ne objavljujemo, kao i komentare koji sadrže optužbe protiv drugih osoba. • Objavljeni komentari predstavljaju privatno mišljenje autora komentara, i nisu stavovi redakcije portala. • Nijesu dozvoljeni komentari koji vrijedjaju dostojanstvo Crne Gore,nacionalnu ,rodnu i vjersku ravnopravnost ili podstice mrznja prema LGBT poulaciji.