Škrinja

Goran Sekulović: Na današnji dan prije 31 godinu umro je Danilo Kiš

Od polemike oko Selina i antisemitizma iz revije ‘’Ovdje’’ do portreta nacionaliste iz časopisa ‘’Ideje"

(15 riječi)

Zašto sam povodom 31 godine od kada je umro Danilo Kiš izabrao da analiziram sljedeće njegove tekstove i zapise: polemiku oko Selina i antisemitizma iz titogradske/podgoričke revije ‘’Ovdje, o portretu nacionaliste iz časopisa ‘’Ideje’’ i o judaizmu iz ‘’Časa anatomije’’? Prije svega, ne samo zbog njihove tematike, već i zbog činjenice da je ‘’ famozni intervju za časopis Ideje’’ nastao tek nakon polemike iz revije ‘’Ovdje’’, tako da se već tamo može pratiti bit svih ključnih Kišovih ideja o nacionalizmu i antisemitizmu. A u njegovim mislima o nacionalizmu već se nalaze in nuce osnovni autopoetički stavovi iz ‘’Časa anatomije’’ kojima je osvijetlio mrak tada vladajuće beogradske i srpske književno-akademsko-univerzitetske čaršije na čelu sa prof. dr. Draganom M. Jeremićem. Ili, kako piše Muharem Bazdulj: ’’Cijela ona afera oko takozvanog plagijata predstavljala je zapravo tek agoniju jednog staromodnog, anahronog i dozlaboga dosadnog književnog mediokritetskog kružoka čiju je ideologiju Kiš ’razvalio’ još ranije u svojim čuvenim razmatranjima o nacionalizmu.’’

Takođe, pismo redakciji Ovdje iz aprila 1971, 23, str. 22, tj. otvoreno pismo upućeno Marku Špadijeru, glavnom i odgovornom uredniku lista, ukazuje i na Kišovu ‘’pripremu’’ za pisanje jedne od priča iz Enciklopedije mrtvih. ‘’Celo ovo pismo pokazuje koliko dugo, svakako više od decenije, u Kišu postoji živo zanimanje za sudbinu ove ‘knjige ubice’ (priča ‘Knjiga kraljeva i budala’ iz Enciklopedije mrtvih napisana je 1982). Godine 1971, kad piše ovo pismo, njegova znanja još nisu potpuna, te otud i greška: Grejvsu je pripisano otkriće falsifikata, dok ta zasluga pripada ruskom emigrantu (gospodinu X. u Kišovoj priči), koji je s tim svojim otkrićem upoznao novinara Tajmsa, a ovaj tu činjenicu obelodanio avgusta 1921.’’ (Mirjana Miočinović) (’’Iz prepiske’’, KOV, Vršac, 2006.g., str. 107)

 

          ’’Dragi Marko,

          U februarskom broju lista Ovdje štampan je članak izvesnog Aleksandra Lončara, a „povodom ponovnog pokušaja štampanja celokupnih dela Luja Ferdinanda Detuša-Selina u Francuskoj“. Dakle, to je bio, po pisanju člankopisca „povod“, da bi se tim povodom, uzgred, preletelo preko žalosne sudbine „nepriznatog“ i tobože ćutanjem ućutkanog Ezre Paunda, „takođe antisemite“, koji je, istina, bio doveden, istorijskom nepravdom „na stranputicu fašizma i otvorenog istupanja u korist fašističke Italije“, ali koji je time, upravo time, tim opredeljenjem za fašizam, kao i svojim antisemitizmom, „zadavao teške udarce sistemima koji pretenduju na 'slobodu' i 'napredak'“. Jer, sve je to žalosna sudbina Ezre Paunda i proče, samo povod, uvod u pravu temu, onu o Selinu. Dezinformacije u tom članku, pogotovu u delu koji se odnosi na Selina, suviše su brojne da bih se upuštao u nabrajanje. Ono zbog čega ti pišem nisu Lončareva mišljenja, stavovi i opredeljenja - to je njegova lična stvar i, na izvestan način, stvar redakcije lista Ovdje. Pišem ti povodom nekih jasno formulisanih falsifikata, u činjenicama.

          Knjiga Bagatelles pour un massacre jeste ono što kaže Lončar, to jest to ne kaže Lončar nego o tome govori svaka francuska istorija književnosti, to je već opšte mesto: Bagatelles jesu knjiga najblistavije stilske i jezičke bravuroznosti, jedna od retkih francuskih knjiga koja sledi najbolju tradiciju Rablea, knjiga koja je francuski jezik ižljebila, izbacila iz strogih okvira francuske klasike i njenog mučnog traženja prave reči, knjiga u kojoj brujanje reči „pokriva strah i bes samotnika u ovom osuđenom svetu“ (L. Spicer). Ali to jeste, pre svega i iznad svega, knjiga zastrašujućih invektiva, gde je jedan narod - Jevreji - ispljuvan, izgažen, gde je jedan narod razapet na krst, gde se, tačnije, traži razapinjanje tog naroda na krst, jer je taj narod oličenje svih socijalnih potresa i gibanja, pa i komunizma, ali to Selin ne čini na osnovu „socioloških, političkih i historijskih činjenica o Jevrejima i jevrejstvu u Francuskoj i u svetu“, kako to kaže Lončar, nego na osnovu bolesnih, ludačkih opsesija, onih istih koje su naveliko pisali i izgovarali Hitler i njegovi ideolozi, i to u isto vreme kada i Selin (1937), istim „argumentima“, i sa istim histeričnim pozivom na jedan masakr!

          Kako dakle stoji stvar sa tim Protokolima, koji bejahu i koji još uvek jesu, evo već nekih sto godina, glavnim priručnikom svih antisemita, i kojima je ubijeno više ljudi nego valjda bilo kojom drugom knjigom, kako dakle stoji sa tom knjigom u čiju „dokumentarnu vrednost“ Lončar ne sumnja. To je jedna knjiga sastavljena tobože na osnovu zapisnika organiizovanih jevrejskih starešina, knjiga koja govori o međunarodnoj zaveri Jevreja, o njihovim planovima da potčine sebi ceo svet „silom i licemerjem“ itd., itd. Istorija Protokola sionskih mudraca je duga i mračna priča oko jednog falsifikata koji se u rukopisu pojavljuje na francuskom u vreme bure oko Drajfusove afere (1897. ili 1898), gde će ti tobožnji protokoli poslužiti kao odličan argument i „dokument“ a u interesu jedne prljave i mračne intrige koja se plela oko Drajfusa i oko onih koji su verovali u njegovu nevinost.

          ...Protokola, pozivajući svoje vernike i istomišljenike na jedan nov masakr, vitlajući čas Biblijom, čas Protokolima). Oni, dakle, neće da znaju da su Protokoli to što jesu: falsifikat, jer ako i znaju to neće da priznaju, oni vole da imaju svoju malu tajnu, opravdanje svih svojih neuspeha i poraza, opravdanje svoje anonimnosti, svoje nemoći: oni ne mogu uspeti u životu, jer im je tako pisano u Protokolima, oni jesu ono što jesu, ali šta je to prema onome što bi bili, šta bi mogli biti da nije Protokola koji ih sprečavaju da se domognu slave, novca, i imena! Mediokritetima je ta knjiga potrebna takva kakva jeste, kao falsifikat, jer, kao što kaže Sartr govoreći o antisemitima, „postoji strastan ponos mediokriteta, a antisemitizam jeste pokušaj da se mediokritetstvo kao takvo valorizuje, da bi se stvorila elita mediokriteta“. Lončar dakle pokušava svojom tobožnjom zabrinutošću za sudbinu „prokletih pesnika“ da se priključi toj u nas malobrojnoj eliti mediokriteta i on ne preza od falsifikata. Jer čudno je da taj zabrinuti Lončar sve zna o Selinu, čak i više no što se može znati, jer on zna o njemu i neistine, a ne zna, ili neće da zna, da danas nije nikakva tajna šta su Protokoli. Poslednje izdanje Žolijevog Dijaloga (Dialogue aux enfers entre Machiavel et Montesquieu) štampano je u Parizu 1968. a sa predgovorom uglednog filozofa Rejmona Arona, gde je dat ne samo istorijat ovog dela, nego i cela priča koja se plela oko dijaloga i njegovog falsifikata pod nazivom Protokoli sionskih mudraca, ceo uzbudljiv i krvav „roman jednog romana“.

          Dragi Marko, izvinjavam se što nisam mogao biti kraći i što sam ovo pismo napisao baš tebi, kao starom i dobrom prijatelju. Žao mi je što sam svoju saradnju sa Ovdje započeo ovim i ovako. Žao mi je zbog sebe, zbog tebe, zbog Ovdje.’’

Danilo Kiš

(Ovdje april 1971, 23, str. 22.) (’’Iz prepiske’’, KOV, Vršac, 2006.g., str. 8-14)

 

Antisemitizam je pogled na svet

          ‘’U svom otvorenom pismu Redakciji lista Ovdje (broj 23) skrenuo sam pažnju čitaocima da članak Aleksandra Lončara, napisan povodom Selina i njegovog antisemitskog pamfleta Bagatele za jedan masakr, sadrži mnoge neistine i da se služi poznatim antisemitskim repertoarom. U svom odgovoru što ga je na moje otvoreno pismo napisao Lončar, bez sumnje u saradnji sa Glavnim Meštrom koji se krije iza njegova imena, taj se antisemitski repertoar samo proširio do optužbe da su Jevreji rasisti, besomučni eksploatatori i paraziti - sve to vrlo cinično, tobože u vidu komentara Selina i, naravno, u ime „ljubavi prema istini“. To što su Lončar i njegov Glavni Meštar svoje antisemitske stavove izneli u ovom vidu, dakle kao komentar Selina, i povodom Selina, to je dokaz ne samo njihovog cinizma, nego i njihove pripadnosti jednoj određenoj psihološkoj kategoriji: antisemita je po pravilu „kukavica koja ne sme da prizna svoj kukavičluk“ (Sartr). Ali pošto je antisemitizam ne samo psihološka kategorija, nego i slobodan i totalan izbor, strast i pogled na svet, to njihovoj strasti i njihovom iziboru uzaludno je suprotstavljati bilo kakve argumente i bilo kakav drugi pogled na vet: „Ako antisemita ne prihvata nijedno rasuđivanje, nijedno iskustvo, to nije stoga što je njegovo uverenje čvrsto: pre bi se reklo da je njegovo uverenje čvrsto stoga što je on najpre izabrao taj stav tvrdoglavog neprihvatanja“ (Sartr). I ne samo to: čak i u jednoj objektivnoj i argumentovanoj polemici Lončar i njegov Meštar raspolagali bi, bez sumnje, većim brojem argumenata nego ja: antisemitska literatura je najobimniji dokazni materijal koji je ikad skupljen protiv jedne etničke zajednice; Lončareva dva članka samo su stranica više u toj golemoj biblioteci optužbi protiv bogoubica, novo svedočenje u korist stare teze da su Jevreji rasisti, besomučni eksploatatori i paraziti. Ja bih, sa svoje strane, tom njihovom golemom dokaznom materijalu i njihovom svedočenju pod zakletvom mogao da suprotstavim koliko ja znam svega dve knjige (iz pera nejevreja, jer, naravno, svedočenje Jevrejina nije meritorno za jednog Arijevca): Sartrovu, pod naslovom Razmišljanja o jevrejskom pitanju (Reflexions sur la question juive, Gallimard 1954) i knjigu Tjera Monijea i Žilbera Prutoa pod naslovom Čast biti Jevrejin (Thierry Maulnier et Gilbert Prouteau: L'Honneur d'etre Juif, Robert Lafont 1971).

          Naravno, za jednog antisemitu ova nesrazmera samo je nov dokaz u korist njegove teze, njegove strasti i njegovog pogleda na svet.

          Dajmo mu dakle taj novi dokaz; učinimo mu tu malu radost.

Danilo Kiš

          (Ovdje, jun 1971, 25, str. 22.)’’ (’’Iz prepiske’’, KOV, Vršac, 2006.g., str. 14-15)

 

          Portret nacionaliste

          ''Portret nacionaliste (u mom famoznom intervjuu za časopis Ideje, br. 4 za 1973) dat na osnovu ličnih zapažanja, nije bio ništa drugo do psihološki portret en general čoveka koji gubi zdrav razum i snagu rasuđivanja na pomen imena druge nacije, svog izabranog neprijatelja, portret čoveka koji se tim totalnim izborom, i jedino kroz taj destruktivni totalni izbor realizuje, u sartrovskom,egzistencijalističkom značenju te reči. No ja ni tada, u tom svom intervjuu (a ne treba smetnuti s uma datum njegovog pojavljivanja!) nisam doticao nijedan od nacionalnih principa, bilo čijih, nego sam, velim, govorio uopšteno o tome šta jedan takav totalni izbor može da znači, do kakvih psiholoških deformacija može da dovede.

          ...’Nacionalizam je, pre svega, paranoja’ (pisao sam u tom intervjuu). ‘Kolektivna i pojedinačna paranoja. Kao kolektivna paranoja, ona je posledica zavisti i straha, a iznad svega posledica gubljenja individualne svesti; te, prema tome, kolektivna paranoja i nije ništa drugo do zbir individualnih paranoja doveden do paroksizma. Ako pojedinac, u okviru društvenog projekta, nije u stanju da se ‘izrazi’, ili zato što mu taj društveni projekat ne ide na ruku, ne stimuliše ga kao individuu, ili ga sprečava kao individuu, što će reći ne daje mu da dođe do svog entiteta, on je primoran da svoj entitet traži izvan identiteta i izvan tzv. društvene strukture. Tako on postaje pripadnik jedne slobodnozidarske skupine koja postavlja sebi, bar na izgled, kao zadatak i cilj probleme od epohalne važnosti: opstanak i prestiž nacije, ili nacija, očuvanje tradicije i nacionalnih svetinja, folklornih, filozofskih, etičkih, književnih, itd.

          ...Nacionalizam je, da parafraziram Sartrov stav o antisemitizmu, „potpun i slobodan izbor, globalan stav koji čovek prihvata ne samo prema drugim nacijama nego i prema čoveku uopšte, prema istoriji i društvu, to je istovremeno strast i koncepcija sveta“. Nacionalista je, po definiciji, ignorant. Nacionalizam je, dakle, linija manjeg otpora, komocija. Nacionalisti je lako, on zna, ili misli da zna, svoje vrednosti, svoje, što će reći nacionalne, što će reći vrednosti nacije kojoj pripada, etičke i političke, a za ostale se ne interesuje, ne interesuju ga, pakao, to su drugi (druge nacije, drugo pleme). Njih ne treba ni proveravati. Nacionalista u drugima vidi isključivo sebe – nacionaliste.

          ...Nacionalizam živi od relativizma. Ne postoje opšte vrednosti, estetičke, etičke, itd. Postoje samo relativne. I u tom smislu, u prvom redu, nacionalizam jeste nazadnjaštvo. Treba biti bolji samo od svoga brata ili polubrata, ostalo me se i ne tiče. Skočiti malo više od njega, ostali me se ne tiču. To je ono što smo nazvali strah. Ostali čak imaju pravo da nas dostignu, da nas prestignu, to nas se ne tiče. Ciljevi nacionalizma uvek su dostižni ciljevi, dostižni jer su skromni, skromni jer su podli. Ne skače se, ne baca se kamena s ramena da bi se dostigao svoj sopstveni maksimum, nego da bi se nadigrali oni, jedini, slični a tako različni, zbog kojih je igra započeta. Nacionalista se, rekosmo, ne boji nikog, osim svoga brata. Ali od njega se boji strahom egzistencijalnim, patološkim: pobeda izabranog neprijatelja jeste njegov apsolutni poraz, ukidanje njegovog bića. Pošto je strašljivac i nikogović, nacionalista ne ističe sebi više ciljeve. Pobeda nad izabranim neprijateljem, onim drugim, jeste apsolutna pobeda. Stoga je nacionalizam ideja beznađa, ideologija mogućne pobede, zagarantovana pobeda, poraz nikad konačan.' (‘Po-etika’, knjiga druga, str. 174-181)’’‘’(Čas anatomije’’,’’Arhipelag’’, Beograd, 2015.g., str. 24-27)

‘’Teško je naći u našoj i široj literaturi jasnije i tačnije stavove o nacionalizmu mimo onih koje je saopštio D. Kiš u čuvenom intervjuu…Ko je mogao tada i pretpostaviti da će danas (rat devedesetih godina na prostoru bivše SFRJ, napomena G. S. ) ti stavovi biti mnogo aktuelniji nego što su bili u vremenu kada su izrečeni, takođe povodom nekih neočekivanih ‘nacionalnih gibanja’?’’ (Božidar Obradović: ‘’Sljepilo za druge’’, ‘’Tolerancija – suštinska vrijednost demokratije’’). Kišovi stavovi su aktuelni evo i početkom treće decenije XXI vijeka, osobito na prostoru bivše SFRJ, iako je, kako kaže, ‘’govorio uopšteno o tome šta jedan takav totalni izbor može da znači, do kakvih psiholoških deformacija može da dovede’’.

Ne mogu se oteti utisku da je Kiš, možda i pod presudnim uticajem Sartra (kojega je, nasuprot tome, oštro kritikovao zbog njegovog odveć ležernog odnosa prema staljinizmu i kasnog, uistinu odveć kasnog, javnog govorenja o njegovim zločinima), portretisao, ipak, prije svega zapadnoevropskog nacionalistu, a ne i tipičnog balkanskog nacionalistu-šovinistu, kojega smo na djelu viđeli na prostoru bivše SFRJ u ratu za ciljeve etničkog i vjerskog čišćenja devedesetih, u etnocidnom i kulturocidnom, predgrađanskom, predideološkom i predmodernom, po zločinima i bestijalnostima gotovo jedinstvenom plemensko-arhaično-primitivno-retrogradnom i gotovo uistinu diluvijalnom i praistorijskim ratu. U ovom smislu, Kišova misao o nacionalisti i nacionalizmu – poput mišljenja-teorije crnogorsko-britanskog filozofa Jovana Džona Plamenca o dvije vrste nacionalizma u svijetu – globalnog i univerzalnog je karaktera, ’to je istovremeno strast i koncepcija sveta’.’’ U sljedećim sjećanjima Mirka Kovača (citiraju se Kišove riječi iz jednog dijaloga sa Kovačom), međutim, jasno su vidljive konture Kišovog – u skladu inače sa njegovim temeljnim pogledom na svijet da nijedno zlo ne smije biti vršeno u ime tzv. ’’viših ciljeva’’ (ideoloških, vjerskih, etničkih, rasnih...), niti može biti opravdano i u funkciji nekog tobožnjeg ’’dobra’’ – potpuno oformljenog, zrelog i realnog, oštrog, ali i odlučnog i istinitog, viđenja nekadašnje jugoslovenske komunističke društvene scene, iz koje se, kao takve, prosto moralo desiti sve ono što se i desilo u ratu devedesetih: ’’...Komunisti (su) lašci...Oni će uvijek za svoja zlodjela naći neku laž da bi se opravdali...Da ti iskreno kažem, u njihova odricanja ne vjerujem, njihov je antikomunizam gadljiv, i svaki bi se od njih sutra vratio na vlast kad bi ih šef pozvao, makar i na niže mjesto od prijašnjeg. Pa i kad se preobrate, idu u drugu krajnost i što dalje od demokracije, u fanatizam i vjersko ludilo, u šovinizam ili druga sranja gdje nema mjesta kajanju i odricanju. Oni se mijenjaju, ali samo nagore. I još ću ti nešto reći: jadni su ovi naši narodi kada je Đilas jedini disident. U mađarskoj kulturi, čitam u originalu njihove pisce koje ovdje ne prevode, postoji na desetine disidenata, a Mađari su manji od nas dva puta. Mržnja mađarskih pisaca prema komunistima je inteligentna; Mihaily Babits to čini kao vjernik, Kosztolany, koji je genij, čini to kao hipohondar, stalno pere ruke od zaraze komunizma, Marai je emigrirao, Hamvaš je našao mjesto u stražarskoj kućici kao čuvar svinjske farme. Otpor naših pisaca, ako ga uopće ima, jest neki sitni nacionalizam koji se pretvara u mržnju prema drugim nacijama ili manjinama, a ne u otpor komunizmu. Mađari, Rumunji, Bugari, to su u odnosu na nas ozbiljni narodi, a o Česima da i ne govorim. Ako to roblje jednog dana ispliva iz komunističkih govana, ta će razlika između njih i nas biti velika i očita, naravno u njihovu korist. Jer bojim se da mi dobro plivamo, ali samo iz jednih govana u druga.’’ (Mirko Kovač: ’’Vrijeme koje se udaljava’’, ’’Roman-memoari’’, ’’Laguna’’, Beograd, 2015.g., str. 499/500)  

O Judaizmu

Čelni sudar

          ''Kada se govori povodom mojih knjiga o problemima judaizma, o Jevrejima, o „stradanju Jevreja“, itd., itd., sve to izaziva u meni jednu vrstu idiosinkrazije koju tumačiti (psihološki) jevrejskim kompleksom, frojdovskim Heimlichkeitom, dakako da nije dovoljno. Što se mog odnosa prema judaizmu  i jevrejstvu uopšte tiče, ja sam, još i mnogo pre nego što sam upoznao Kestlerovu surovu asimilatornu teoriju, na neki način i sam, idejom i življenjem, bio tu istu teoriju prihvatio, mada me je praksa, književna praksa u prvom redu, na izvestan način demantovala: pisati o Jevrejima, imati za junake svojih tekstova Jevreje, to se smatra nekom vrstom, rasno-versko-nacionalnog opredeljenja, i neki bi kritičari, kada bi mogli, mene najradije uvrstili u hebrejsku literaturu i naterali me da pišem ako ne na hebrejskom a ono na jidišu. I tu je uzaludno svako dokazivanje, svako objašnjavanje, jer u odsutnom trenutku, u trenutku kad zatrube nacionalističke trube (ne Jerihonske!), onda se treba opredeljivati za narod, za pokrajinu i za oblast, onda se treba jasno izjasniti da li si naš ili njihov, jer nečiji moraš da budeš. I reći tada da nisi ni naš ni njihov, ako te još uvek budu pitali, onda to znači da si ono što oni intimno misle da ti jesi, nešto treće, možda ne njihov, možda još ne protivnik, ali u svakom slučaju neko na koga se ne može računati na opštenarodnom zboru književnika i fariseja. I kazati im tada da ti zapravo pripadaš, svojim jezikom na kojem sanjaš i na kojem pišeš, da dakle pripadaš ovoj našoj literaturi (makar pojam tradicije smatrao širim, evrocentričnim, i ne samo evrocentričnim, nego svetskim, zaista svetskim, neburžoaski i nenacionalistički, i ne čak u geteovskom značenju Weltliterature, nego borhesovski, kestlerovski, na način kako je zamišlja i shvata jedan Etijambl), reći im, dakle, da si, iz tog ugla gledano (u smislu tradicije) jugoslovenski pisac, to se onda smatra nekom vrstom književne laži, ili beskućništva, Heimlichkeitom koji izaziva sažaljenje ili bes, jer si se tim opredeljenjem pokušao sakriti, pokušao si prikriti svoju intimnu pripadnost i pokušao si da već na samom startu, kao da su u pitanju utrke, zauzmeš sebi mesto u prostoru i vremenu, kao da si krenuo u pohod u sve naše krajeve, odjednom, ni kućić ni odžaković, Lutajući Jevrejin, koji će tim svojim opredeljenjem, tim svojim jasnim i jasno naglašenim književnim znakom dospeti bez po muke i do evropskih i vanevropskih izdavača, a zna se kojim putem i načinom...

          Jevrejstvo je, međutim, u mom slučaju, i ne samo u mom, što se tiče psihološkog ili metafizičkog plana, isto ono nepromenjeno osećanje što ga je još Hajne nazvao „porodičnom nesrećom“, Familienunglück, i ja bih svoje knjige iz tzv. porodičnog ciklusa najradije nazvao tim zajedničkim naslovom: „Porodična nesreća“. A to osećanje porodične nesreće jeste neka vrsta aksioznosti koja, jednako na književnom i psihološkom planu, pothranjuju osećanje relativnosti i - poteklu iz nje - ironiju. To je sve. „Moj je judaizam bez reči, kao Mendelsonove pesme.“ (Borhes)

          Judaizam uz to – možda više u slučaju ličnosti iz mojih knjiga, E.S.-a i B.D. Novskog, nego u mom ličnom – ima nešto od one snažne i tajanstvene afektivne privlačnosti o kojoj govori Frojd, nešto od one „uznemirujuće neobičnosti“ (što je samo slobodniji i tačniji prevod Heimlichkeita), koja je već, sama po sebi, vid oneobičavanja i na književnom planu. Posmatrano iz tog ugla, u odnosu na E.S-a ili B.D. Novskog, određene prerogative judaizma, onako kako ih je shvatao Frojd, nisu bez značaja u formiranju pogleda na svet tih ličnosti: judaizam je tu vrsta latentne pobune. „Kao Jevrejin“ – kaže Frojd – „ja sam bio spreman da pristupim opoziciji i da se odreknem svakog sporazuma sa kompaktnom većinom.“ (‘’Čas anatomije’’,’’Arhipelag’’, Beograd, 2015.g., str. 43-45)


Povezani članci...

0 Komentara

Ostavite komentar

• Redakcija zadržava puno pravo izbora komentara koji će biti objavljeni. • Komentari koji sadrže psovke, uvrede, prijetnje i govor mržnje na nacionalnoj, vjerskoj, rasnoj osnovi, kao i netolerancija svake vrste neće biti objavljeni. • Prilikom pisanje komentara vodite računa o pravopisnim i gramatičkim pravilima. • Nije dozvoljeno pisanje komentara isključivo velikim slovima niti promovisanje drugih sajtova putem linkova. • Komentari u kojima nam skrećete na slovne, tehničke i druge propuste u tekstovima, neće biti objavljeni, ali ih možete uputiti redakciji na kontakt stranici portala. • Komentare i sugestije u vezi sa uređivačkom politikom ne objavljujemo, kao i komentare koji sadrže optužbe protiv drugih osoba. • Objavljeni komentari predstavljaju privatno mišljenje autora komentara, i nisu stavovi redakcije portala. • Nijesu dozvoljeni komentari koji vrijedjaju dostojanstvo Crne Gore,nacionalnu ,rodnu i vjersku ravnopravnost ili podstice mrznja prema LGBT poulaciji.