Istorija

Stvaranje mita o Blagoju Jovoviću

Avg 11, 2020 0 Komentara

(15 riječi)

Piše: Vlatko Sekulović

Slučaj izvesnog Blagoja Jovovića, koji od anonimusa postaje „heroj“, te dobija ulicu u Beogradu, tipičan je primer stvaranja mitova od strane nacionalista.

Naime, kao što je već više puta u javnosti ukazano, ne postoje istorijski relevantni dokazi da je ova osoba izvršila atentat na Pavelića, poglavnika NDH, 1957. godine.

Čitava interpretacija ovog navodnog „događaja“ je zasnovana na kazivanju samog Jovovića koje je ovaj izneo Ristu Radoviću, alijas Amfilohiju, 1998. godine, u osvit odsudnog sukoba oko Kosova.

Dakle, Jovović, koji je prema sopstvenom kazivanju navodno prvo bio partizan, a potom četnik u jedinicama Baje Stanišića, navodno je pucao na Pavelića, te je ovaj, prema razradi ovog iskaza, posle dve godine umro od posledica atentata.

Pošto ne postoje nikakvi materijalni dokazi o ovom delu, srpski nacionalisti su pribegli „učvršćivanju“ ove priče, tako što je upravo za katalizatora izabrano svešteno lice, i to još vladika, kako bi se dobilo na uverljivosti makar kod vernika, jer su „skloniji“ da prihvate svaku izgovorenu reč od strane sveštenika kao „istinu“, bez obzira da li je činjenično potkrepljena ili ne.

Ipak ni to nije bilo dovoljno da bi priču učinilo ubedljivom, te se onda pojavljuje još jedan svedok, izvesna Milena Gaćeša, opet navodno nekadašnja članica JVuO, koja tvrdi da je upravo ona organizovala atentat čak i pribavila pištolj, uzevši muževljev, iako Jovović opet u svom iskazu kaže da je pištolj njegov.

Međutim, ni to nije dovoljno, jer nema dokaza ni za jednu tvrdnju koju je ova žena u poodmaklim godinama iznela u intervjuu jednom beogradskom nedeljniku, pročetničke orijentacije. Svesni da je celokupna priča oko Jovovića na veoma klimavim nogama čak i u široj javnosti, a da u naučnoj nema nikakvu podršku, osim kod ideoloških poklonika četničkog narativa, srpski nacionalisti objavljuju „krunski dokaz“.

Ni manje ni više nego Vasilije Krestić, jedan od glavnih ideologa novog nacionalnog programa i stvaranja Velike Srbije umesto Jugoslavije, jedini živi autor pamfleta poznatog pod nazivom „Memorandum SANU“, izvlači kec iz rukava.

Dokument iz Arhiva SANU, obznanjuje Krestić, koji „dokazuje“ da je Jovović navodno izvršio atentat na Pavelića.

Taman kad smo pomislili da se radi o nekom forenzičkom izveštaju nadležne policijske uprave u Argentini ili zvaničnom aktu zdravstvene ustanove u kom se navodi ko je primljen u bolnicu, zbog kakvih rana, kako su nanete predmetne rane, kako su sanirane rane, koja je dijagnoza pa samim tim i terapija, pojavljuje se opet iskaz jednog lica, tzv. „autentično tumačenje“.

Prema Krestiću izvesni Borisavljević mu je ispričao svoja saznanja o tom navodnom atentatu, a Krestić ga ubedio da to i napiše, pa taj papir pohranio u Arhivi SANU, čime ovaj papir dobija status „dokumenta istorijskog značaja“.

Krestić, pošto i dalje mora da „učvrsti“ neuverljivu priču, proglašava Borisavljevića za glavnog čoveka jugoslovenskih tajnih službi koji je imao pouzdane podatke o navodnom atentatu.

Kada se razmaknu svi krestićevski „učvršćujući“ argumenti, može se zaključiti sledeće: iskaz Krestića sadrži samo njegove tvrdnje o interpretaciji navodnog događaja na osnovu onoga što mu je rekao i napisao Borisavljević, a koji je navodno zapisao ono što mu je opet Jovović rekao, a to je da je navodno tražio pištolj od osoblja jugoslovenske ambasade.

Ovakve tvrdnje akademika Krestića se na sudu odbacuju čak i kao svedočenje jer se smatraju za rekla-kazala, odnosno u anglosaksonskom pravu „hearsay“, tj. glasina, u slučaju da nema bilo kakvog materijalnog dokaza koji bi potkrepio takav iskaz, a pritom se i ne radi o neposrednom svedočenju.

Dokument ne dobija na značaju kao dokaz time što je pohranjen u Arhivi SANU, Kongresnoj bibilioteci ili u Vatikanskim muzejima, već ako postoje drugi materijalni dokazi koji potvrđuju njegovu sadržinu.

Krestić, koji zloupotrebljava svoje zvanje istoričara, primenio je istu ideološku matricu kao kada je pisao svoja dela posvećena srpsko-hrvatskim odnosima, a to je da, bez obzira na nauku, iznosi tvrdnje koje izražavaju njegovu četničku ideologiju.

Krestić je ekspert za stvaranje mitova i indukciju mržnje koristeći „fake news“, a sve u cilju opravdanja projekta razbijanja Jugoslavije i realizacije alternativnog projekta Velike Srbije.

Mitovi su nacionalistima neophodni, kako je to još objasnio Mosse na primeru nemačkog nacionalsocijalizma, radi stvaranja nove „nacionalističke religije“, čemu su i Krestić i Radović dali svoj nemerljiv doprinos u periodu od početka osamdesetih godina prošlog veka.

Primer Jovovića je istovremeno klasičan primer stvaranja nacionalističkog mita od strane državnih organa.

U konkretnom slučaju beogradske vlasti institucionalizuju i ozvaničavaju jednu izmišljenu priču dodeljivanjem ulice i spomen-ploče Jovoviću, a opet radi „učvršćenja“ klimave priče koja nema nikakvo objektivno i naučno utemeljenje.

Cilj ovog novokomponovanog mita je da se srpski nacionalni identitet stalno održava u strahu i mentalitetu nacionalnog opsadnog stanja sa sledećim tezama: Srbi su žrtve ustaša kako 1941. godine, tako i danas od strane „ustašoidne“ vlasti u savremenoj Hrvatskoj;  Srbe neko mora da zaštiti, a to mogu biti jedino četnici, tj. nacionalisti, koji su „ubili“ Pavelića; antifašisti su anacionalni izdajnici jer nisu ubili Pavelića; bratstvo i jedinstvo je budalaština, a antifašističko jugoslovenstvo je „grobnica“ Srba, itd. Paradoks ovih stavova se ogleda i u sledećem veleobrtu.

Brnabićka, republička premijerka,  tokom posete Argentini 2019. godine veliča i odaje poštu Milanu Stojadinoviću, bivšem predsedniku vlade, koji je šurovao sa Pavelićem u Buenos Ajresu, te potpisao sporazum 1954. godine o srpsko-hrvatskom razgraničenju.

Posle manje od godinu dana ista ta vlast, ali na gradskom nivou, nazove ulicu po Jovoviću, koji je navodno izvršio atentat na Pavelića 1957. godine.

Verovatno je ovo drugo u cilju „spinovanja“ kako bi se skrenula pažnja sa kolaboracionizma srpskih i hrvatskih nacionalista, poput Dodika i Čovića u današnjoj Bosni i Hercegovini, ili njihovih prethodnika u II svetskom ratu i posleratnom periodu.

Stvaranje mitova ni iz čega je svojstveno svakom nacionalizmu, ali srpski nacionalisti postavljaju nove standarde protivrečnosti, neosnovanosti i političke manipulacije.