Prije neki dan sretoh na ulici starog prijatelja, poznatog cetinjskog šereta: „Đe si krenuo moj saborče, ekstremisto?“, našalih se zbog aktuelnosti ove teme. „Neka jadan ne bio, nemoj se igrat, svud su se rastrčali ovi što rade za BIRN“, odmah me upozori. „Evo, pripovrati se koji korak i pogledni u portun. Ako ne nađeš nekoga kako se šćućurio i prisluškuje, evo đe sam. Okupiraše nam grad! No rekoše, ne samo naš!“

Povrnuh se od zezanja. U tom neko zaista nagna iz portuna i, koliko ga noge nose, projuri pored nas dvojice.

„Što ti rekoh,a. Ovaj što proleće učinje mi se, poznat. Vjerovatno BIRN-ov  dopisni član.“

„Kako to misliš, legendo?“ upitah ga, radoznao što će reći.

„Ti ili se foliraš, ili stvarno nijesi u toku. Pa zar ne znaš da se više ne ide u policiju radi špijunaže, već u pojedine, za tu rabotu prilagođene medije. Oni dalje prenose informacije tamo đe treba. U poslednje vrijeme, kažu, najčešće kod kolega, u centar BIRN-a, gdje te novosti dočekuju objeručke. I da znaš, obrađuju ih prema potrebi, odnosno zadatku koji su dobili.“

„Znači, gotovi smo. Ovaj nas je sigurno usnimio, a onda je lako pronaći naše lične podatke. Što da radimo prijatelju?“

„Samo se ti zezaj, ma kad ti ovih dana BIRN prikači tu titulu, neće ti bit do zajebancije.“

„Poznade li ti ovoga što protrča, reče li?“

„Ma učinje mi se jedan od onih šarala-varala novinara što šire priče o crnogorskom ekstremizmu. Znaš ga s ovih portala, sigurno. Istražuju, ne staju. Ima ih poprilično, ali posebno povjerenje stiču samo oni „najprivrženiji“ Crnoj Gori!“

„Čudo, časti mi! Veliš, neki mediji se pretvorili u policijske ispostave. Reci mi, da se sad kod njih ne vade i lične karte, zanima me zbog unuka koji je postao punoljetan.“

„Za sad, da znam, ne. Može bit, uskoro će počet. Tako se priča. S velikim „E“ ispred imena, ko ga zasluži. Jer valja ih obilježit, da se zna! Takvi ga majci neće mrdat iz zemlje. No za to je lako, jer može bit ni iz zatvora, ako im se puštimo.“  

Nasmijao me, ponovo.

„ Ček da opet provirim u portun,  radi svake sigurnosti,“ reče tiho s kažiprstom na ustima.

Otud se ču kako neko uteče. Punim šprintom!

„Opet se onaj isti privukao, došavši s druge strane portuna. E, što nas je zameračio. Bježi ka atletičar. Ovi današnji novinari- istraživaći su, časti mi, svestrani. Spremni ka specijalci!“

Bačih mu „pet“, što on onako, reda radi, prihvati.

„Ajmo“, rekoh da popijemo kod Baje po jednu. Sad nam se, ionako, isto piše.“

„Važi, mada nas mogu optužiti i za udruženi ekstremizam. I to, da smijurija bude potpuna, baš oni, ekstremni ekstremisti koji brane interese tuđe države. Zato i nemaju ni trunke razumijevanja za svoju i one koji je vole. A ni još ponečega, reka bih!“